Вода у римској култури се често карактерисала као симболично чиста и редовно се користила у ритуалима очишћења у оквиру римске религије. Поред тога, било је широко распрострањено веровање да вода поседује лековита својства.

Римске идеје о медицинским моћима воде биле су, до одређене мере, под утицајем традиције античке Грчке. Као и старогрчки лекари, римски лекари су сматрали да топле или хладне купке могу помоћи у балансирању хумора у телу. Терапеутске купке је у великој мери промовисала методска школа медицине, чији су следбеници укључивали лекаре као што је Соран из Ефеса, који је живео у 1. и 2. веку нове ере. Методски лекари су били познати по томе што су често препоручивали пријатне третмане, што је можда допринело њиховом прихватању медицинских купки. Вероватно је да је значај купања као стандардне рекреативне активности помогао у подстицању популарности медицинских купки међу римском јавношћу.

Римска медицинска употреба воде додатно је била укорењена у древној италској традицији, у којој су лековити извори такође били присутни. Сукоб између изворног италског обичаја и грчких позајмљеница манифестовао се у различитим ставовима о лековитим купкама које су заступали различити аутори, попут природњака из 1. века Плинија Старијег и енциклопедисте из 1. века Аула Корнелија Целза. Плиније је одбацивао грчку медицинску праксу и уместо тога се залагао за традиционалније римске комбинације траварских терапија и купања. Насупрот њему, Целз је прихватао грчке теорије и често је пропагирао дијететске идеале грчких лекара.

Религија

Светилишта У својој Енејиди, римски песник из 1. века пре нове ере, Вергилије, описује светилиште пророчишта Фауна, спомињући да се звук „свете фонтане” (sacro fonte) може чути на том месту.Вергилије. Енејида. 7.81-84. Касније, римски аутор из 4–5. века, Сервије, пружа додатне коментаре у вези са овом сценом, додајући да „нема извора који није свет” (nullus enim fons non sacer).Сервије. Коментари на Вергилијеву Енејиду. 7.84. Бројна римска светилишта изграђена су на изворима река, попут светилишта код језера Брачано у близини почетка аквадукта Аква Трајана. Овакав тип верских објеката био је најчешћи у западним деловима Римског царства, што класициста Дилан Роџерс приписује већ постојећим култовима воде и већем броју природних извора у регионима попут Француске или Немачке. Римљани су често оснивали нова бањска места на природним изворима у освојеним територијама, од којих су многа и даље имала везе са локалним божанствима. Постоје докази који указују на то да су одређени извори воде остали значајне атракције све до 5. века: песник Рутилије Клаудије Намацијан описује своју посету „Извору бика” (Aquae Tauri), извору смештеном у близини Чивитавекије.Рутилије Клаудије Намацијан. De Reditu Suo. 249-254.

Поред природних извора воде, верски објекти у Лацијуму често су укључивали инфраструктуру повезану са водом, као што су бунари, дренажни канали или цистерне. На пример, уз две цистерне, археолози су открили — поред низа храмова из доба Римске републике у Остији Антици — остатке структуре која је вероватно некада функционисала као бунар дизајниран да олакша приступ оближњем извору пијаће воде. Други бунар, који је такође омогућавао приступ изворској води, откривен је у Фосо дел Инкастру. Ова структура је вероватно изграђена око 3. века пре нове ере, али је највероватније остала значајна локалном становништву током наредних деценија, пошто су очигледно проактивно настојали да одрже њену функционалност. Касније у 3. веку пре нове ере, дошло је до напора да се трг поплоча и да се у истој области изграде два нова олтара, што је делимично закопало бунар. Ипак, на структуру је причвршћен нови конусни прстен, који је омогућио континуирану употребу локалитета.

Према Џону Шајду, проучаваоцу римске религије, близина извора воде светим местима пружала је верницима прикладно средство за обављање прања потребних у ритуалном богослужењу. У Лавинијуму, више канала усмеравало је ток воде ка оближњем светилишту. Један такав канал заменио је ранији поток и можда је првенствено служио за одвод воде из тог подручја, можда слично као compluvium. Светилиште Фосо дел Инкастро у Ардеи и храмови у области Сант Омобоно користили су цистерне — обе датоване у 4. век пре нове ере — које су потенцијално задовољавале све потребе за водом у оквиру култних активности. Бунари се нарочито често појављују у близини олтара храмова, можда зато што су били неопходни за обезбеђивање воде приликом жртвовања. Постоје докази о одређеним жртвеним обредима који су укључивали воду: један древни натпис посвећен Силвану током владавине цара Домицијана (вл. 81—96) спомиње „воду коришћену за сврху жртвовања”. Уколико је божански прималац жртве био водени бог, месо убијене животиње могло се положити у воду.

Према Витрувију, римском архитекти из 1. века пре нове ере, храмови и светилишта — посебно они посвећени божанствима лечења попут Асклепија или Салус — често су намерно постављани на најздравија (saluberrimae) места, која су се обично препознавала по присуству извора. Витрувије даље тврди да када болесни појединци примају третмане са ових „здравих извора воде” (fontibus salubribus), брже се опорављају.Витрувије. О архитектури. 1.2.7. Фест, римски граматичар из 2. века, слично тврди да је Храм Асклепија основан на Острву Тибар због способности воде да лечи болести.Фест. De Verborum Significatione. Стр. 110. M. Прецизније речено, према класицисти Гилу Ренбергу, Острво Тибар је само по себи било издвојено од општег загађења и отворених канализација града Рима (попут Клоаке Максиме), што је можда допринело његовој класификацији као јединствено лековитог подручја.

У источној половини царства, било је уобичајеније градити споменике повезане са водом, као што је фонтана у Елефсини. Осим своје повезаности са водом, велике структуре попут купатила или фонтана — као последица своје инхерентне раскоши — вероватно су служиле и као јавни спектакли који су помагали да се нагласи престиж појединаца укључених у њихову изградњу и одржавање. Приватни грађани су често пружали финансијску подршку за ове објекте, у неким случајевима добијајући експлицитно признање за своје доприносе овим установама. У светом базену у Римској Британији познатом као Aquae Sulis, један натпис назван „Фасада четири годишња доба” документује финансијско улагање појединца по имену Клаудије Лигур, који је финансирао поправке и поновно осликавање локалног светилишта.

Божанства Постојало је неколико римских божанстава повезаних са водом, укључујући Мефитис, Клоацину и Велику Мајку (Magna Mater), од којих су последње две такође биле повезане са ритуалним прочишћењем. Према римском природњаку из 1. века, Плинију Старијем, име Клоацине било је етимолошки повезано са глаголом „чистити” (cluō).Плиније Старији. Познавање природе. 15.119. Плиније даље пише да су се, након отмице Сабињанки, Римљани и Сабињани очистили гранчицама мирте на месту које су касније заузеле статуе Венере Клоацине.Плиније Старији. Познавање природе. 15. 36. Овидије пише да је седи свештеник у љубичастим одорама опрао (lavit) „господарицу” (dominam), што је вероватно била Велика Мајка, и њене свете предмете.Овидије. Fasti. IV. 339-340. Свети извори су често добијали асоцијације са нимфама или другим божанствима, као што су Егерија, Јутурна или Камене. Понекад су термална купатила добијала имена по божанствима, попут Aquae Neptunae или Aquae Apollinares, која су названа по Нептуну и Аполону. Други богови су се појавили као персонификације великих река, попут бога Данувијуса (Danuvius), који је представљао Дунав, и бога Ренуса (Rhenus), који је отелотворавао реку Рајну. Археолошки докази указују на то да су римски војници понекад приносили заветне дарове воденим божанствима или су такве посвете бацали у свете изворе. На пример, археолози су открили минијатурну балисту која је — вероватно од стране војника — положена у базен смештен у оквиру римских купатила у Бату.

мини|upright|Основа valetudinarium-а (војне болнице), у близини Диселдорфа, Немачка. Крај 1. века. Током империјалног периода, римска купатила су често укључивала статуе божанстава, од којих су најчешћи — у Италији, Северној Африци и Малој Азији — били Асклепије и Хигија, што може одражавати веровање у лековите способности вода. Постоје докази о важности воде за култ Асклепија у провинцијама Римској Дакији и Доњој Панонији. У близини Аквинкума у Панонији, олтари посвећени Асклепију и Хигији били су постављени поред групе светих извора који су такође представљали извор за аквадукт. У близини једног таквог извора налазила се велика зграда димензија 120 × 30 m која је била снабдевена водом и вероватно служила као болница за оболеле. Бројни заветни олтари посвећени разним боговима попут Асклепија, Хигије и Телесфора откривени су близу легионарског утврђења код Аквинкума, што можда имплицира постојање светилишта Асклепију припојеног војној болници (valetudinarium) логора. У Дакији, један натпис откривен у близини Мехадије бележи посвету Асклепију и Хигији, која је наводно направљена у знак захвалности за излечење особе по имену Јунона Кирила путем „божанске моћи ових вода”. Археолошки докази о улози воде у обожавању Асклепија су ограниченији када су у питању северне територије Царства, попут Норика, Британије или Германије. Ипак, у Римској Галији откривени су заветни олтари у част Асклепија у близини извора, што потврђује значај воде у оквиру култа овог божанства.

Симболика воде

Чистоћа Вода се вероватно посматрала као чиста, с обзиром на то да аутор из 1. века, Плиније Млађи, пише да је извор реке Клитуно био „бистар и стакласт” (purus et vitreus).Плиније Млађи. Писма. 8.8.2. Слично томе, Овидије, римски песник из 1. века пре нове ере, пише да је Квинта Клаудија три пута попрскала (inrorat) чисту воду из реке (puram fluminis ... aquam) по својој глави.Овидије. Fasti. IV. 313-315. У римској књижевности, глагол abluere, који је значио „опрати”, такође је често описивао церемоније прочишћења. Ова реч се појављује само три пута у целој Енејиди, и у свакој од тих околности примењена је на обред прочишћења. На пример, Вергилије пише да је лик Турна путовао кроз Тибар, чиме је опрао (abluta) са себе „покољ” (caede).Вергилије. Енејида. VI. 818. У другом делу Енејиде, лик Ана (Anna Perenna) прилази својој умирућој сестри, Дидони, и нуди јој да опере (abluam) њене ране водом, што се вероватно надовезује на грчко-римску праксу ритуалног купања преминулих.Вергилије. Енејида. IV. 684. Последње појављивање глагола abluere налази се у одломку у којем Вергилије наводи да је Енеја сматрао грешним (nefas) да додирује своје кућне богове, Пенате, пре него што опере (abluero) руке од крви користећи „текућу воду” (flumine vivo).Вергилије. Енејида. II. 717.