мини|Првомајска поворка са портретом Јосифа Стаљина у Лондону, 2010. Неостаљинизам је промоција позитивних ставова о улози Јосифа Стаљина у историји, делимично поновно успостављање Стаљинове политике о одређеним или свим питањима и носталгија за стаљинистичким периодом. Неостаљинизам се значајно преклапа са неосовјетизмом и совјетском носталгијом. Различите дефиниције овог термина дате су током година. Неостаљинизам активно промовишу евроазијске струје у разним постсовјетским државама, а званична рехабилитација Стаљина догодила се у Русији под Владимиром Путином. Евроазијски филозоф Александар Дугин, утицајни неостаљинистички идеолог у руским елитним круговима, хвалио је Стаљина као „највећу личност у руској историји“, упоређујући га са Иваном IV који је основао Руско царство.

Дефиниције Амерички троцкиста Хал Дрејпер је 1948. године користио термин „неостаљинизам“ да би означио нову политичку идеологију – нови развој у совјетској политици, који је дефинисао као реакционарни тренд чији је почетак повезан са периодом народног фронта средином 1930-их, написавши: „Идеолози неостаљинизма су само пипци које су покренули феномени – фашизам и стаљинизам – који оцртавају друштвени и политички облик неоварваризма“.

Током 1960-их, Централна обавештајна агенција (ЦИА) правила је разлику између стаљинизма и неостаљинизма по томе што се „совјетски лидери нису вратили на две крајности Стаљинове владавине“ диктатура једног човека и масовни терор. Из тог разлога, њихова политика заслужује ознаку „неостаљинистичка“ уместо „стаљинистичка“.

Катерина Кларк, описујући антихрушчовску, простаљиновску струју у совјетском књижевном свету током 1960-их, описала је рад „неостаљинистичких“ писаца као подсећање на „Стаљиново доба и његове вође ... као време јединства, снажне владавине и националне части“. Према речима историчара Роја Медведева, који је писао 1975. године, термин описује рехабилитацију Јосифа Стаљина, идентификацију са њим и повезаним политичким системом, носталгију за стаљинистичким периодом у руској историји, рестаурацију стаљинистичке политике и повратак административном терору стаљинистичког периода, уз избегавање неких од најгорих ексцеса. Кларк дефинише неосталинизам као хвалоспев „Стаљинове ере и њених вођа“... као време јединства, јаке владавине и националне части“.

Политички географ Денис Џ. Б. Шо, пишући 1999. године, сматрао је Совјетски Савез неостаљинистичким све до периода транзиције ка капитализму после 1985. године. Он је идентификовао неостаљинизам као политички систем са планском економијом и високо развијеним војно-индустријским комплексом.Shaw identifies as features of the "political geography" of "neo-Stalinism" the following criteria: Филозоф Фредерик Коплстон, пишући 1986. године, приказује неостаљинизам као „словенофилски нагласак на Русији и њеној историји“, рекавши да „оно што се назива неостаљинизмом није искључиво израз жеље за контролом, доминацијом, репресијом и драгоунством; то је такође израз жеље да Русија, док користи западну науку и технологију, избегне контаминацију западним 'дегенерисаним' ставовима и да следи свој пут“. Према речима бившег генералног секретара Комунистичке партије Совјетског Савеза Михаила Горбачова, користећи термин 2006. године, он се у ширем смислу односи на умерену стаљинистичку државу без репресија великих размера, али са прогоном политичких противника и потпуном контролом свих политичких активности у земљи.

Стаљинизам и антистаљинизам У својој монографији „Преиспитивање стаљинизма“, историчар Хенри Рајхман разматра различите и еволуирајуће перспективе о употреби термина стаљинизам, рекавши да „у научној употреби 'стаљинизам' описује овде покрет, тамо економски, политички или друштвени систем, а другде врсту политичке праксе или система веровања“. Он се позива на рад историчара Стивена Коена који преиспитује совјетску историју после Стаљина као „континуирану тензију између антистаљинистичког реформизма и неостаљинистичког конзервативизма“, примећујући да таква карактеризација захтева „кохерентну“ дефиницију стаљинизма чије суштинске карактеристике Коен оставља недефинисаним.Reichman, Henry. "Reconsidering 'Stalinism'. Theory and Society . Springer Netherlands. January 1988.

Наводни неостаљинистички режими Неки историчари и политиколози класификовали су режим Румуније под Николајем Чаушескуом (1965–1989) као „неостаљинистички“.Stalinism und Neo-Stalinism in Romania. In: Southeastern Europe in the 19. und 20. century. Foreign ways– own ways (= Berliner Jahrbuch für osteuropäische Geschichte. Bd. 2). Akademie-Verlag, Berlin 1994, Албански лидер Енвер Хоџа (на власти од 1943. до 1985.) описао је себе као стаљинисту, а његова идеологија – хоџаизам – садржи неке стаљинистичке елементе.Library of Congress Country Studies Након Стаљинове смрти (1953), Хоџа је средином 1950-их осудио Стаљиновог наследника Никиту Хрушчова и оптужио га за ревизионизам – разлике су на крају довеле до тога да се Албанија повуче из Варшавског пакта 1968. године.

Халк режим у Авганистану (април 1978 – децембар 1979) описан је као неостаљинистички, а његов вођа Хафизулах Амин је на свом столу држао портрет Јосифа Стаљина. Када су га совјетски званичници критиковали због његове бруталности, Амин је одговорио: „Друг Стаљин нам је показао како да изградимо социјализам у заосталој земљи“. Његова политика је шокирала земљу и допринела је почетку совјетско-авганистанског рата 1979–1989. и каснијег авганистанског грађанског рата.

Неки западни извори окарактерисали су Северну Кореју као неостаљинистичку државу; Северна Кореја је напустила марксизам-лењинизам и усвојила Џуче као своју званичну идеологију 1970-их, при чему су референце на марксизам-лењинизам потпуно избачене из ревидираног државног устава 1992. године, а затим и референце на комунизам 2009. године.

Баасистичка Сирија је дуго сматрана неостаљинистичком државом; када је Хафез ел-Асад успоставио полицијску државу по узору на Стаљинову владавину током 1970-их. Асадова војна диктатура позајмила је многе карактеристике стаљинизма; као што су брутални безбедносни апарат који делује вансудски, масовни надзор у друштву путем инвазивне тајне полиције и свеприсутни култ личности који спонзорише држава, усредсређен око владајуће породице. Династија Асад владала је Сиријом окрутним методама насиља током целе своје владавине, које су карактерисали државни терор, масакри, ваздушно бомбардовање градова, војне репресије итд; што је резултирало стотинама хиљада смртних случајева.

Баасистички Ирак је такође сматран неостаљинистичком државом; када је Садам Хусеин успоставио полицијску државу по узору на Стаљинову владавину током 1970-их. Хусеинова диктатура је позајмила многе карактеристике стаљинизма; као што су брутални безбедносни апарат који је деловао вансудски, масовни надзор у друштву путем инвазивне тајне полиције и свеприсутни култ личности који је спонзорисала држава, а који се налазио око владајуће Баас партије. Садам Хусеин је владао Ираком садистичким методама насиља током целе његове владавине, које су карактерисали државни терор, масакри, чистке, изнуде, ваздушно бомбардовање градова, шверц итд; што је резултирало стотинама хиљада смртних случајева. Такође је претворио Ирак у „мафијашку државу“ започињући чистку Баас партије 1979. године кроз насиље, рекетирање и друге методе.

У Совјетском Савезу, након Стаљинове смрти, Георгиј Маљенков, један од нове руководеће групе (премијер Совјетског Савеза од 1953. до 1955. године), такође је био предводник нових идеологија. Јавно је почео да се залаже за мир и желео је да смањи тензије преговорима о питањима Хладног рата, изражавајући жељу да се слаже са Западом. Позвао је на састанке између Истока и Запада у нади да ће смањити снаге у Европи, а истовремено се залагао за решење корејске ситуације и поновно уједињење Немачке.

Неке социјалистичке групе попут Троцкистичког савеза за радничке слободе карактеришу модерну Кину као „неостаљинистичку“. До краја 20. и почетка 21. века, некомунистички режим Сапармурата Нијазова у Туркменистану понекад је сматран неостаљинистичким,, United States, 2006 посебно у погледу Нијазовљевог култа личности. Некомунистички ауторитарни режим Ислама Каримова у Узбекистану од 1989. до 2016. године такође је описан као „неостаљинистички“. У јуну 2025. године, Леонард Кварт у часопису „The Berkshire Eagle“ је описао друго председништво Доналда Трампа као режим са неостаљинистичким квалитетима, због Трамповог сузбијања дисидентских културних личности.

Историја неостаљинизма

Совјетски Савез У фебруару 1956. године, совјетски лидер Никита Хрушчов осудио је култ личности који је окруживао његовог претходника Јосифа Стаљина и осудио злочине почињене током Велике чистке. Хрушчов је одржао свој четворочасовни говор „О култу личности и његовим последицама“, осуђујући Стаљинов режим. Историчар Роберт В. Данијелс сматра да је „неостаљинизам политички превладавао више од четврт века након што је сам Стаљин напустио сцену“.. Yale University Press, Пратећи троцкистичко схватање Стаљинове политике као одступања од пута марксизма-лењинизма, Џорџ Новак је описао Хрушчовљеву политику као политику вођену „неостаљинистичком линијом“, чији је принцип да „социјалистичке снаге могу да освоје сву опозицију чак и у империјалистичким центрима, не примером унутрашње класне моћи, већ спољашњом снагом совјетског примера“,Novack, George. International Socialist Review, New York, , Fall 1961. op. 107–114. Marxists Internet Archive. 2005. објашњавајући то на следећи начин: „Хрушчовљеве иновације на Двадесетом конгресу “... учинио је званичном доктрином Стаљинових ревизионистичких пракси [јер] нови програм одбацује лењинистичку концепцију империјализма и њој одговарајућу револуционарну политику класне борбе“. Амерички програми у Европи крајем 1950-их описивали су политичку борбу између „старих стаљиниста“ и „неостаљинистичког Хрушчова“. Records of Radio Free Europe/Radio Liberty Research Institute (RFE/RL RI): Box-Folder-Report 55-1-222. The Open Society. Retrieved 11 May 2009. Records of Radio Free Europe/Radio Liberty Research Institute (RFE/RL RI): Box-Folder-Report 55-1-296. The Open Society. Retrieved 11 May 2009."Khrushchev and the Presidium (VIII)". Records of Radio Free Europe/Radio Liberty Research Institute (RFE/RL RI): Box-Folder-Report 56-3-307. The Open Society. Retrieved 11 May 2009.

У октобру 1964. године, Хрушчова је заменио Леонид Брежњев, који је остао на функцији до своје смрти у новембру 1982. године. Током његове владавине, Стаљинове контроверзе су биле умањене. Андрес Лајапеа то повезује са „изгнанством многих дисидената, посебно Александра Солжењицина“,Laiapea, Andres. "Putin's Neo-Stalinism in Historical Perspective". American Chronicle. 26 February 2007. Retrieved 11 May 2009. мада, док Лајапеа пише да је „рехабилитација Стаљина ишла руку под руку са успостављањем култа личности око Брежњева“, политички социолог Виктор Заславски карактерише Брежњевљев период као период „неостаљинистичког компромиса“, јер су суштина политичке атмосфере повезане са Стаљином задржана без култа личности.. Routledge, Према Александру Дубчеку, „долазак Брежњевљевог режима најавио је долазак неостаљинизма, а мере предузете против Чехословачке 1968. биле су коначна консолидација неостаљинистичких снага у Совјетском Савезу, Пољској, Мађарској и другим земљама“. Амерички политолог Северин Биалер је описао совјетску политику као окретање ка неостаљинизму након Брежњевљеве смрти.Eberstadt, Nick. . Transaction Publishers,