мини|249x249п|Унутрашњост џамије шеика Лотфолаха у Исфахану, Иран. У исламској уметности, избегавање приказивања живих бића, односно аниконизам, проистиче делимично из забране идолопоклонства у исламу, а делимично из уверења да је стварање живих бића искључиво Божја привилегија.
Сам Куран не забрањује визуелно представљање живих бића. Међутим, збирка хадиса Сахих Бухари изричито забрањује израду приказа живих бића, доводећи у питање право сликара да својим приказима „удахњују живот” и претећи им казном на Судњем дану. Муслимани су ова ограничења различито тумачили у зависности од времена и простора. Стога се исламска верска уметност традиционално одликује одсуством фигуралних представа и широком употребом калиграфских, геометријских и апстрактних флоралних орнамената (арабеска) .
Ипак, прикази Мухамеда (у појединим случајевима са прикривеним лицем) и других верских личности налазе се у појединим рукописима насталим у областима источно од Анадолије, попут Персије и Индије. Други облици фигуралне уметности постојали су још од раног периода исламске цивилизације. Ови прикази били су намењени илустровању прича, а не нарушавању исламске забране идолопоклонства, иако многи муслимани такве представе и данас сматрају недозвољеним. У световној уметности исламског света прикази људи и животиња историјски су били широко распрострањени у готово свим исламским културама. Међутим, делимично услед супротстављених верских схватања, фигуре су на сликама често биле стилизоване, што је довело до развоја различитих декоративних фигуралних мотива. У појединим раздобљима долазило је и до иконокластичког уништавања фигуралне уметности, као што је привремени указ омејадског калифа Јазида II из 721. године, којим је наређено уништавање свих фигуралних приказа на територији његовог калифата. Поједини историчари сматрају да је ислам утицао на византијски иконоборачки покрет VIII века, док други ово тумаче као легенду насталу у каснијем раздобљу Византијског царства.
Теолошка гледишта Куран, света књига ислама, не забрањује приказивање људских фигура, већ осуђује искључиво идолопоклонство., Забране фигуралног представљања налазе се у хадисима, при чему се оне јављају у мањем броју хадиса забележених у познијем периоду њиховог записивања. Пошто су ти хадиси повезани са конкретним догађајима из живота исламског пророка Мухамеда, неопходно их је тумачити како би се могли применити као општа правила.
Сунитски тумачи тафсира су, почев од IX века, све више у њима препознавали недвосмислену забрану израде и употребе свих приказа живих бића. Ипак, постоје разлике међу исламским правним школама (мезхебима), као и између појединих грана ислама. Аниконизам је нарочито изражен код фундаменталистичких сунитских покрета, као што су салафизам и вахабизам, који су често повезани и са иконоборством, док је мање заступљен у либералнијим струјама ислама. Шиитске заједнице и мистички редови такође заузимају мање строг став према аниконизму. На индивидуалном нивоу, прихватање аниконизма међу муслиманима зависи од начина на који се тумаче хадиси који се односе на ово питање.
Аниконизам у исламу не односи се искључиво на материјалне приказе, већ и на менталне представе. Рани исламски теолози расправљали су о томе на који начин је могуће описати Бога, Мухамеда и друге пророке, као и да ли је то уопште допуштено. Бог се обично описује нематеријалним својствима, попут „Светог” или „Милостивог”, која су најпознатија кроз његових „деведесет девет лепих имена”. Насупрот томе, Мухамедов физички изглед детаљно је описан у предањима о његовом животу и делима, забележеним у биографијама познатим као Сира Расул Алах. Значајно место у теолошким расправама заузима и питање веродостојности виђења светих личности у сновима.
Титус Буркхарт овако сумира улогу аниконизма у исламској естетици: „Одсуство икона у исламу нема само негативну, већ и позитивну улогу. Искључивањем свих антропоморфних приказа, барем у верској сфери, исламска уметност помаже човеку да у потпуности остане оно што јесте. Уместо да своју душу пројектује изван себе, он може остати у свом онтолошком средишту, где је истовремено Божји намесник (халифа) и Божји слуга (абд). Исламска уметност у целини тежи стварању окружења које човеку омогућава да спозна своје исконско достојанство; стога избегава све што би могло постати „идол”, макар и у релативном и привременом смислу. Ништа не сме стајати између човека и невидљивог Божјег присуства. Зато исламска уметност ствара празнину: она уклања сву ужурбаност и страсне подстицаје овога света, а на њихово место успоставља поредак који изражава равнотежу, спокојство и мир.”
У пракси
Верска сфера мини|Унутрашњост Куполе на стени, Јерусалим. У пракси, средиште нормативне исламске религије доследно је аниконично. Простори као што су џамије, као и предмети попут Курана, лишени су фигуралних представа. Насупрот томе, у другим областима верског живота, као што су мистицизам, народна побожност или приватна побожност, постоје значајне разлике у односу према аниконизму. Аниконизам је још променљивији у световном контексту, па током читаве историје исламске уметности постоје бројни примери фигуралног представљања у секуларној уметности. Уопштено говорећи, у савременим исламским друштвима аниконизам је ограничен на поједине верске контексте, док је у прошлости био доследно спровођен само у одређеним раздобљима и областима.Gruber, Christiane J., 1976-. . Bloomington, Indiana, USA. . .
Историјски развој Приказивање живих бића у исламској уметности није савремена појава; примери постоје већ у најранијим раздобљима исламске историје. Фреске и рељефи са представама људи и животиња украшавали су омејадске палате, као што показује чувена фасада дворца Мшата, која се данас чува у Берлину. И абасидске палате у Самари садржале су фигуралне представе. Керамика, метални предмети, као и предмети од слоноваче, горског кристала и других материјала, током средњег века такође су били украшени људским и животињским ликовима.Hoffman, Eva R. (2008-03-22). "Between East and West: The Wall Paintings of Samarra and the Construction of Abbasid Princely Culture". Muqarnas Online. 25 (1): 107–132. . . Минијатуре у рукописима појављују се нешто касније у већини исламских земаља, мада су биле мање распрострањене у арапским областима. Људска фигура представља средишњи мотив персијске минијатуре, као и других традиција, попут османске минијатуре и могулског сликарства.
Традиција персијске минијатуре развила се у време када су персијским дворовима владали сунити, а настављена је и након доласка на власт шиитске династије Сафавида. Сафавидски владар шах Тахмасп I у почетку је био велики покровитељ и сам аматерски сликар, али се након верске прекретнице у средњим годинама живота окренуо против сликарства и других активности које је сматрао забрањеним.Dickson, Martin (1958). Sháh Tahmásb and the Úzbeks (the duel for Khurásán with ʻUbayd Khán; 930-946/1524-1540). Ph.D. dissertation, Princeton University. мини|Пизански грифон, вероватно настао у 11. веку у Ал-Андалусу, највећа је исламска фигуративна скулптура која је сачувана. Основни разлог ограничења приказивања јесте избегавање идолопоклонства. Због тога је самостојећа скулптура, као традиционални облик култне слике, у исламској уметности веома ретка, иако постоје примери самостојећих људских скулптура из омејадске Сирије и селџучког Ирана.Canby, Sheila R, Deniz Beyazit, Martina Rugiadi, A. C. S Peacock, and N.Y.) Metropolitan Museum of Art (New York. Court and Cosmos: The Great Age of the Seljuqs, 2016, Најпознатији пример представља Пизански грифон, бронзана скулптура митског бића висока око једног метра, првобитно израђена као украс фонтане. Вероватно је сачувана само зато што је током средњег века као ратни плен пренета у Пизу. Као и чувени лавови који носе фонтану у Алхамбри, ни грифон није могао бити схваћен као предмет идолопоклонства, с обзиром на његову декоративну и потчињену улогу. Исто важи и за мале рељефне фигуре на металним предметима или за фигуре осликане на исламској керамици, које су релативно честе.Canby, Sheila R, Deniz Beyazit, Martina Rugiadi, A. C. S Peacock, and N.Y.) Metropolitan Museum of Art (New York. Court and Cosmos: The Great Age of the Seljuqs, 2016,
Посебно су биле популарне сцене лова са људима и животињама, које су се очигледно сматрале лишеним било какве верске функције. До краја XVI века фигуре на минијатурама биле су бројне, али малих димензија, при чему су главне личности приказиване приближно исте величине као пратеће фигуре. На тај начин ублажаване су могуће оптужбе за идолопоклонство. Најчешће су илустрована класична дела персијске поезије и историјске хронике.
Хадиси показују извесну попустљивост у зависности од контекста, као што је случај са дечјим луткама, док најоштрије осуђују творце, а не власнике слика.. Gruber, Christiane J., 1976-. London. . . Дугогодишња традиција предговора муракаама (албумима минијатура) настојала је да оправда стварање слика без непосредног упуштања у расправу о релевантним хадисима, често поредећи Бога са уметником.Roxburgh, David J. Prefacing the Image: The Writing of Art History in Sixteenth-Century Iran. Studies and Sources in Islamic Art and Architecture, v. 9. Leiden ; Brill, 2001. мини|Мукарне, виђене одоздо, на улазу од ивана у Шах џамију, Исфахан, Иран. Минијатурно сликарство углавном је било под покровитељством двора и представљало је приватни облик уметности, будући да је власник сам одлучивао коме ће показати рукопис или албум. Насупрот томе, зидне слике великих фигура постојале су још у раном исламском периоду, а у сафавидској и каснијој Персији, нарочито од XVII века, али су у арапском свету увек биле ретке. Таква дела најчешће су украшавала приватне палате, док су у јавним грађевинама била неуобичајена, мада не и непозната; у Ирану су се поједини примери појављивали чак и у џамијама.
Уместо фигуралних представа, украшавање исламске сакралне архитектуре заснива се пре свега на арабескама и геометријским орнаментима.
Најранији примери нефигуралног украшавања исламске сакралне архитектуре налазе се у Омејадској џамији у Дамаску и Куполи на стени. Зидне декорације Куполе на стени приказују круне и драгуље као симболе земаљске власти, као и фантастично биље које алудира на куранске описе раја.George, Alain. Paradise or Empire?: On a Paradox of Umayyad Art. Power, Patronage, and Memory in Early Islam (2018). Oxford University Press. Слично томе, мозаици у Омејадској џамији у Дамаску, који приказују идеализовани градски пејзаж, такође представљају симболички приказ раја без употребе фигуралних ликова.
Питање аниконизма поставило је нове изазове у савременом добу, нарочито након развоја телевизије у XX веку. Вехабијски верски учењаци дуго су се противили увођењу телевизијског програма у Саудијској Арабији, сматрајући неморалним производњу слика људи.Boyd, Douglas A. (Winter 1970–71). "Saudi Arabian Television". Journal of Broadcasting. 15 (1). Увођење телевизије 1965. године изазвало је негодовање дела становништва. Током напада на једну од новоотворених телевизијских станица, који је предводио принц Халид ибн Мусаид ибн Абдул Азиз, нећак краља Фејсала, он је у августу исте године погинуо у размени ватре са полицијом.R. Hrair Dekmejian (1995). . . Retrieved 2013-02-13.
Савремено доба Примена аниконизма у савременим исламским друштвима знатно варира у зависности од друштвеног окружења.See 'Sura' and 'Taswir' in Encyclopaedia of Islam На њу утичу историјски период, држава, верска припадност, политички циљеви, народна веровања, лични интереси, као и разлика између стварне праксе и нормативног учења.