Аналитички марксизам је академска школа марксистичке теорије која се појавила крајем 1970-их, углавном подстакнута делом Г. А. Коена „Теорија историје Карла Маркса: Одбрана“ (1978). У овој књизи, Коен се ослањао на англо-америчку традицију аналитичке филозофије у покушају да усклади марксистичку теорију са аналитичким стилом и стандардом, што је довело до његовог дистанцирања марксизма од континенталне европске филозофије. Аналитички марксизам одбацује велики део хегелијанске и дијалектичке традиције повезане са Марксовом мишљу.
Школа је повезана са „Септембарском групом“, у којој су били Џон Елстер, Џон Ремер, Адам Пшеворски и Ерик Олин Рајт. Ова група се у почетку такође шаљиво називала „Без глупости марксисти“. Њени теоретичари наглашавају методологију и користе аналитичку филозофију, а неки од њих фаворизују теорију рационалног избора, теорију игара и методолошки индивидуализам (доктрину да се сви друштвени феномени могу објаснити само у смислу поступака и веровања појединачних субјеката).
Теорија Аналитички марксизам се може дефинисати као „покушај реконструкције филозофског и теоријског наслеђа марксизма коришћењем алата савремене аналитичке филозофије и емпиријске друштвене науке“. Ова интелектуална струја појавила се крајем 1970-их у англо-америчкој академској сфери и развијала се око кључних личности као што су Џералд А. Коен, Џон Ремер, Ерик Олин Рајт, Џон Елстер и Адам Пшеворски. Наглашавали су логичку строгост и емпиријску проверљивост, одбацујући нејасне концепте и метафоричке изразе. У том циљу, активно су укључивали методе аналитичке филозофије, као и савремене приступе друштвених наука као што су математичко моделирање, теорија игара и теорија избора на микро нивоу. У том процесу, основне тезе традиционалног марксизма, као што су радна теорија вредности, историјска неизбежност и шема база-надградња, биле су значајно критиковане, ревидиране или напуштене.Carling, Alan. (1997). Analytical and Essential Marxism. Political Studies, 45(4), 768-783.
Историјски материјализам За Коена, Марксов историјски материјализам је технолошки детерминистичка теорија, у којој су економски односи производње функционално објашњени материјалним снагама производње, а у којој су политичке и правне институције („надградња“) функционално објашњене односима производње („база“).
Прелазак са једног начина производње на други покреће тенденција развоја производних снага. Коен објашњава ову тенденцију позивањем на рационални карактер људске врсте: тамо где постоји могућност усвајања продуктивније технологије и тиме смањења терета рада, људска бића ће је тежити да искористе.
Експлоатација У исто време док је Коен радио на Марксовој Теорији историје, амерички економиста Џон Ремер је користио неокласичну економију да би бранио марксистичке концепте експлоатације и класе.Roemer, John. (1985). Should marxists be interested in exploitation? Philosophy and Public Affairs 14 (1):30-65. У својој „Општој теорији експлоатације и класе“ (1982), Ремер је користио рационални избор и теорију игара да би показао како експлоатација и класни односи могу настати у развоју тржишта рада. Ремер је наставио да одбацује неопходност радне теорије вредности за објашњење експлоатације и класе. Вредност се у принципу могла објаснити у смислу било које класе робних инпута, као што су нафта, пшеница итд., уместо да се искључиво објашњава отелотвореном радном снагом. Ремер је дошао до закључка да се експлоатација и класа стога не генеришу у сфери производње већ у сфери тржишне размене. Значајно је да, као чисто техничка категорија, експлоатација није увек подразумевала морални злочин (видети у наставку). Он стога препоручује да марксисти треба да напусте свој традиционални фокус на микро ниво односа између класа у производњи и да се уместо тога посвете макро нивоу структуре расподеле имовине у друштву.
Рационални избор марксизма До средине 1980-их, „аналитички марксизам“ је био препознат као „парадигма“. Септембарска група се састајала неколико година, а објављен је низ текстова њених чланова. Неколико њих се појавило у оквиру серије „Студије о марксизму и друштвеној теорији“ издавачке куће Cambridge University Press, укључујући књигу „Разумевање Маркса“ (1985) Џона Елстера и књигу „Капитализам и социјална демократија“ Адама Пшеворског (1985). Међу методолошки најконтроверзнијим били су ова два аутора, као и Ремер, због коришћења модела рационалног актера. Међутим, нису сви аналитички марксисти уједначени са марксистима рационалног избора.
Елстеров приказ је био исцрпно испитивање Марксових текстова како би се утврдило шта се може спасити из марксизма користећи алате теорије рационалног избора и методолошког индивидуализма (који је Елстер бранио као једини облик објашњења прикладан друштвеним наукама). Његов закључак је био да – супротно Коену – ниједна општа теорија историје као развоја производних снага не може бити спасена. Као и Ремер, он је такође одбацио радну теорију вредности и, идући даље, практично целу марксистичку економију. „Дијалектички“ метод је одбачен као облик хегелијанског опскурантизма. Теорија идеологије и револуције је наставила да буде корисна до одређене мере, али тек када су очишћене од својих тенденција ка холизму и функционализму и успостављене на основу индивидуалистичке методологије и узрочног или намерног објашњења.
Емпиријска анализа класне структуре Ерик Олин Рајт је у делу „Класе“ (1985) покушао да емпиријски анализира сложену класну структуру модерног капитализма. Развио је типологију „међукласа“ као што су менаџери, супервизори и професионалци који заузимају двосмислене позиције у савременим фирмама. Тиме је критички испитао, реинтерпретирао и покушао да допуни традиционалну марксистичку дихотомију „капиталиста и радника“. Методолошки, користио је истраживања великих размера и квантитативне моделе како би објаснио механизме кроз које класа и економска моћ делују у капиталистичким друштвима.
Теорија правде и нормативна филозофија Аналитички марксисти су критиковали традиционални марксизам због занемаривања или третирања моралних и правдиних питања као секундарних и активно су се укључивали у дискусије о моралној и нормативној филозофији.
Аналитички (и рационални избор) марксисти су гајили разне левичарске политичке симпатије, од комунизма до реформистичке социјалдемократије. Током 1980-их, већина њих је почела да верује да је марксизам као теорија способна да објасни револуцију у смислу економске динамике капитализма и класних интереса пролетаријата био озбиљно угрожен. Углавном су се слагали да је трансформација капитализма етички пројекат. Током 1980-их, у англофоним академским круговима развила се дебата о томе да ли марксизам може да прихвати теорију правде. Ова дебата је јасно била повезана са оживљавањем нормативне политичке филозофије након објављивања дела Џона Ролса „Теорија правде“ (1971). Неки коментатори су остали непријатељски настројени према идеји марксистичке теорије правде, тврдећи да је Маркс „правду“ видео као мало више од буржоаске идеолошке конструкције осмишљене да оправда експлоатацију позивањем на реципроцитет у уговору о плати.
Аналитички марксисти су, међутим, углавном одбацили ово гледиште. Предвођени Г. А. Коеном (моралним филозофом по образовању), тврдили су да се марксистичка теорија правде мора фокусирати на егалитаризам. За Коена, то је значило ангажовање са моралном и политичком филозофијом како би се показала неправда тржишне размене и изградња одговарајуће егалитарне метрике. Овај аргумент је разматран у Коеновим књигама „Историја, рад и слобода“ (1988), „Самовласништво, слобода и једнакост“ (1995) и „Ако си егалитаријанац, зашто си тако богат?“ (2000б), „Спасавање правде и једнакости“ (2008).
Коен се одваја од претходних марксиста тврдећи да је капитализам систем који карактерише неправедна експлоатација не зато што послодавци „краду“ рад радника, већ зато што је то систем у коме је нарушена „аутономија“, што резултира неправедном расподелом користи и терета.Cohen, G. A. (1979). "Capitalism, Freedom, and the Proletariat." rev. and rep. In his . (Michael. Otsuka, ed.) Princeton Univ. Press (2011), Ко шта добија од тржишне трансакције одражава, између осталог, релативну моћ учесника. Одбацујући теорију вредности рада, Included in , Коен тврди да је „структура пролетерске неслободе“ та која ставља раднике у позицију да морају да раде за неког капиталисту. Included in , У традиционалном марксистичком схватању, експлоатација и неправда се јављају зато што нерадници присвајају вредност произведену радом радника. Ово би било превазиђено у социјалистичком друштву где ниједна класа не би поседовала средства за производњу и била у позицији да присвоји вредност коју производе радници. Коен тврди да је основа овог схватања претпоставка да радници имају „право самовласништва“ над собом и да би стога требало да „поседују“ оно што је произведено њиховим радом. Пошто радник добија плату мању од вредности коју ствара кроз рад, каже се да капиталиста извлачи вишак вредности из радниковог рада и тако краде део онога што радник производи, време радника и радникове моћи.
Коен тврди да концепт самовласништва повољан је за Ролсов принцип разлике јер осигурава „права сваке особе над својим бићем и моћима“ – тј. да се неко увек третира као циљ, а никада као средство – али такође истиче да његова централност пружа подручје заједничког језика између марксистичког схватања правде и либертаријанизма Роберта Нозика. Међутим, колико год Коен критиковао Ролса због третирања личних моћи људи као само још једног спољашњег ресурса за који ниједна особа не може да полаже право, толико он оптужује Нозика да је превазишао концепт власништва над собом и прешао на своју десничарску тезу о власништву над собом. По Коеновом мишљењу, Нозикова грешка је што људима да легитимно стичу спољашње ресурсе приписује исти морални квалитет који припада власништву људи над самим собом. Коен је истакао да је, у Нозиковом либертаријанизму, појам „слободе“ ограничен на област располагања приватном имовином на коју неко има права; стога, снага „слободе“ која се позива да би се оправдала било која акција концептуално зависи од концепта претходних права.Cohen, G. A. (1981). "Freedom, Justice, and Capitalism." rev. and rep. In his . Oxford Univ. Press (1988), Ово је у суштини кружно. Реконцептуализација марксистичке критике капитализма на овај начин претвара је у аргумент о моћи и слободи, а не у аргумент о радној снази и вредности. То сугерише да, упркос свим Марксовим концептуалним и предиктивним неуспесима, његова интуиција да некима у капитализму недостаје основна слобода коју други уживају на њихов рачун заслужује нашу континуирану пажњу. Другим речима, пропертаријанизам дозвољава да неједнакости настану из разлика у таленту и разлика у спољним ресурсима, али то чини зато што претпоставља да је свет „на располагању“, да се може праведно присвојити као приватна својина, практично без икаквих ограничења.
Наравно, управо исто се може и заиста мора рећи за социјализам. Али, барем, браниоци капитализма морају рећи много више да би утврдили да је капитализам, а приори, слободније друштво.
Критика Аналитички марксизам је добио критике са различитих страна, марксистичких и немарксистичких.