мини|десно|Демократска Република Конго, земља богата природним ресурсима, често се користи као пример неједнаке размене због белгијске управе у 19. веку и њеног успореног економског развоја упркос томе што је највећи светски извозник кобалта.
Неједнака размена се користи првенствено у марксистичкој економији, али и у еколошкој економији (прецизније и као еколошки неједнака размена), да би се описао системски скривени трансфер рада и еколошке вредности из сиромашних земаља на империјалној периферији (углавном на Глобалном Југу) у богате земље и монополистичке корпорације у империјалном центру (углавном на Глобалном Северу) услед структуралних неједнакости у глобалној економији.
Због пристрасних односа размене и потцењивања рада и робе са глобалног Југа у поређењу са Севером, сиромашне земље су принуђене да извозе много већу количину рада и ресурса него што увозе како би одржале монетарни трговински биланс. Ово омогућава Глобалном Северу да оствари нето присвајање кроз трговину, подстичући сопствени развој уз истовремено осиромашење Глобалног Југа.
Теорија неједнаке размене представља одбацивање основних претпоставки рикардијанских и неокласичних теорија компаративне предности, које тврде да је слободна трговина заснована на компаративним трошковима корисна за све стране, што уједно представља теоријско оправдање неолибералних трговинских политика. Општије гледано, концепт представља критику идеје да би деловање тржишта имало егалитарне ефекте, уместо да наглашава тржишну позицију јаких и ставља у неповољан положај слабе.
Историјска позадина Концепт неједнаке размене први су развили теоретичари зависности и светског система, који су довели у питање доминантну претпоставку према којој је економски учинак нација повезан са унутрашњим условима, попут доброг управљања, јаких институција и слободних тржишта, те да се земље са нижим приходима нису развиле због недостатка истих.
Анализирајући економске односе унутар глобалне економије, ове критичке перспективе тврде да је, историјски гледано, богатство богатих земаља зависило од присвајања ресурса земаља Глобалног Југа. Према Џејсону Хикелу (Jason Hickel) и сарадницима, овај тренд се наставио и након историјског колонијалног периода и даље се манифестује у модерној глобалној економији. Квантификујући вредност ресурса присвојених са Глобалног Југа кроз неједнаку размену од 1960. године, они тврде да су економски раст и висок ниво потрошње Глобалног Севера омогућени његовим извлачењем вредности из других делова света путем трговине, посебно од 1980-их.
Теоријски оквир Током 1960-их и 1970-их година, марксистички аутори су истраживали појам екстрапрофита примењен на глобални капитализам и неједнакости између економија центра и периферије.
Марксистички аутори попут Аргирија Емануела, Шарла Бетелхајма, Кристијана Палоа (Christian Palloix) и Самира Амина показали су како су дисторзије између вредности и цена роба које круже у глобалној економији покренуле процес крађе друштвено потребног радног времена (трансфер вредности) од земаља периферије ка земљама центра, што је названо глобалном неједнаком разменом. Аргентински економиста Раул Пребиш био је међу првима који је указао на процес неједнаке размене између периферних земаља и земаља центра, показујући како су цене сировина које извозе земље у развоју биле ниже од цена готових производа произведених у развијеним економијама.
Бетелхајм и Палоа су даље тврдили да због монополистичке контроле коју богате земље имају над глобалном економијом, оне могу да продају робу на глобалном тржишту по ценама изнад њихове тржишне вредности, док су за периферне економије цене често ниже од цена производње. Ово ствара трансфер вредности из економија у развоју на периферији ка економијама центра, успостављајући структурални механизам неједнаке размене.Emmanuel, Bettelheim, Amin, and Palloix, eds., Imperialismo y Comercio Internacional (1971).
Разумевање неједнаке размене код Амина и Емануела донекле се разликује у односу на остале мислиоце, јер се они фокусирају на разлике у националним платама као кључни фактор који ствара услове за неједнаку размену. Амин је нагласио да неједнаки трансфери вредности у глобалној трговини нису првенствено одређени асиметријама у продуктивности, већ дубоким разликама у платама између центра и периферије. Емануел дефинише неједнаку размену као последицу структуре међународне трговине. Пошто су цене производње дате као збир трошкова константног капитала (вредност материјала и добара неопходних за производњу робе) и варијабилног капитала (плате исплаћене за производњу робе), ниже плате имплицирају ниже цене производње за периферију, док друштвено потребан рад не зависи од висине плате. Ниске плате на периферији и високе плате у центру, стога, резултирају скупом међународних цена при којима периферија продаје свој производ по цени нижој од његове друштвене вредности, док центар профитира од цена које су више од вредности његових производа. Према Емануелу, неједнака размена је одређена разликама у стопама вишка вредности које произилазе из разлика у платама: овај механизам одређује експлоатацију периферије од стране центра.
Класификација и квантификација неједнаке размене Теорију неједнаке размене значајно је унапредио Раул Пребиш средином 20. века, који је тврдио да глобална трговина користи индустријализованим нацијама на рачун оних у развоју. Кроз свој рад са Економском комисијом Уједињених нација за Латинску Америку (ECLAC), Пребиш је идентификовао образац у којем су цене сировина које извози Латинска Америка, попут кафе и бакра, опадале у односу на готове производе увезене из богатих нација, што је феномен познат као „опадајући односи размене”.Prebisch, Raúl. The Economic Development of Latin America and Its Principal Problems. United Nations, 1950. То је довело до развоја Пребиш-Сингерове хипотезе, која је постулирала да су периферне нације, оне које извозе сировине, структурно у неповољном положају у глобалној економији. Пребишове идеје поставиле су темеље за теорију зависности и инспирисале политике попут индустријализације супституцијом увоза (ISI) како би се смањило ослањање на увоз и промовисао локални индустријски раст у земљама у развоју.Baer, Werner. “Import Substitution and Industrialization in Latin America: Experiences and Interpretations.” Latin American Research Review, vol. 7, no. 1, 1972,
Самир Амин је користио систем заснован на разликама у платама како би израчунао неједнаку размену уз претпоставке константне продуктивности и коришћење цена Глобалног Севера. Гернот Келер (Gernot Köhler) је затим користио метод који је у прорачун укључивао и разлике у ценама, користећи разлике између паритета куповне моћи и тржишног курса за израчунавање одлива. У новије време, марксистички input-output приступ, који комбинује Марксову теорију вредности са Леонтјевљевом анализом и подацима из Светске input-output базе података, коришћен је за квантификацију неједнаке размене и њених ефеката на раст у 43 земље између 2000. и 2014. године, показујући да би неједнака размена могла да смањи конвергенцију Севера и Југа за процењених 34% током овог периода.
Дорнингер (Dorninger) и сарадници ослањали су се на еколошки проширено мултирегионално input-output моделовање (EEMRIO) како би квантификовали неједнаку размену из перспективе засноване на теорији еколошки неједнаке размене. Џејсон Хикел и сарадници су, користећи сличан метод, израчунали да је износ који је извучен са Глобалног Југа између 1990. и 2015. године еквивалентан 242 билиона америчких долара из 2010. године. У складу са првобитним предлогом Самира Амина, Хикел и сарадници су користили цене са Севера како би у финансијском смислу квантификовали физичке ресурсе који су одливени са Глобалног Југа.
Структурни фактори Различити историјски и политички фактори стварају структурне услове који одржавају неједнаку размену.
Све је почело одузимањем имућства и уништавањем локалног начина живота у колонизованим земљама (нпр. уништавање економија самоопстанка), што је створило вишак незапослене радне снаге. Суванди (Suwandi) и сарадници такође описују „депезантизацију великог дела глобалне периферије кроз ширење агробизниса” као „централну за стварање резервне армије незапослених”. Они се позивају на концепт глобалне арбитраже рада, како би указали на замену високо плаћених радника у САД и другим богатим економијама радницима на Глобалном Југу који обављају исте задатке за ниже плате.
Неједнака размена показује наставак обрасца присвајања који је карактерисао колонијални период, који се проширио у постколонијалној ери и карактерише структуру данашње светске економије. Међу факторима који омогућавају наставак ових образаца присвајања, Хикел и сарадници идентификују неједнакости у ценама и моћ. У погледу цена, они истичу да драматичне разлике у ценама готових производа које извозе јужне и северне земље не одговарају значајној квалитативној разлици између рада који се обавља на Северу у односу на Југ. Насупрот ономе што се обично перципира, глобални ланци производа на Југу укључују рад који се креће од мануелног рада до менаџерских и инжењерских послова, логистике и ИТ задатака, слично раду који се обавља на крају ланца на Глобалном Северу. Они наглашавају парадокс по којем, због разлика у платама, висококвалификовани рад који се обавља на Југу може бити плаћен чак и мање од „неквалификованог” рада који се обавља на Северу.
Уобичајена критика је да се неједнакости у платама између Југа и Севера могу објаснити већом продуктивношћу северних радника у поређењу са јужним радницима. Међутим, продуктивност у конвенционалној економији одређена је ценама, а не стварном продуктивношћу. Северне државе и компаније користе своју моћ унутар глобалних ланаца производа како би снизиле цене финалних производа, па се чини да се њихова продуктивност побољшава у поређењу са њиховим колегама на Југу, иако је производни процес непромењен. Стога се разлике у платама између Глобалног Југа и Глобалног Севера могу објаснити експлоатацијом јужних радника, који су мање плаћени за исти посао у поређењу са њиховим северним колегама.
Разматрајући како се одржавају неједнакости у ценама, чинећи могућим управо описани процес експлоатације, Хикел и сарадници указују на неједнаку расподелу моћи међу земљама. Један од централних елемената који треба узети у обзир јесте да кроз патенте северне компаније постављају вештачки високе цене. Пошто корпорације у земљама са високим приходима држе 97% свих патената, ово несразмерно нарушава равнотежу у њихову корист.
Други кључни фактор су геополитичке неравнотеже у светској економији, које се одржавају кроз институције међународног економског управљања: северне земље држе већину (упркос томе што представљају мањину светске популације) унутар главних институција, попут Међународног монетарног фонда (ММФ), Светске банке (СБ) и Светске трговинске организације (СТО, где је преговарачка моћ одређена величином тржишта, а Сједињене Државе имају ефективно право вета).
Поред тога, програми структурног прилагођавања (САП) довели су до масовних резова у јавној потрошњи на Глобалном Југу, смањења плата, слабљења радничких права и ограничавања синдиката. Споразуми о слободној трговини и програми структурног прилагођавања приморали су владе земаља глобалног Југа да укину царине и субвенције те да штите нове индустрије, спречавајући тиме супституцију увоза која би допринела снижавању цена.
Остали важни фактори који овековечују неједнакости у ценама су проблем утаје пореза и нелегалних финансијских токова који одводе огромне количине економских ресурса из јужних у северне земље, као и структурна зависност од страних инвеститора и приступа северним тржиштима што приморава јужне компаније и земље да се такмиче једне са другима, у трци ка дну.