Поређење нацизма и стаљинизма

мини|upright=1.1|Документ из колекције Анрија Макса Корвина, који изједначава пропагандне слике нацизма са онима које је произвео стаљинизам

Разни историчари и други аутори спровели су поређење нацизма и стаљинизма, са посебним освртом на сличности и разлике између две идеологије и политичких система, однос између два режима, и зашто су оба истовремено стекла значај. Током 20. века, поређења нацизма и стаљинизма вршена су на темама тоталитаризма, идеологије и култа личности. Оба режима су посматрана у супротности са либерално-демократским западним светом, наглашавајући сличности између њих.

Амерички политиколози Хана Арент, Збигњев Бжежински и Карл Јоахим Фридрих, као и историчар Роберт Конквест били су истакнути заговорници примене концепта тоталитаризма у поређењу нацизма и стаљинизма. Историчари Шила Фицпатрик и Мајкл Гајер истичу разлике између нацизма и стаљинизма, при чему Гајер наводи да је идеја поређења ова два режима постигла ограничен успех. Историчар Анри Русо брани рад Фридриха и сарадника, истичући да је концепт користан и дескриптиван, а не аналитички, и сматра да режими описани као тоталитарни немају заједничко порекло нити су настали на сличне начине. Историчари Филип Бирен и Никола Верт заузимају средњу позицију између оних који лидера приказују као свемоћног и оних који га приказују као слабог диктатора. Историчари Ијан Кершо и Моше Левин узимају дужу историјску перспективу и сматрају нацизам и стаљинизам не као примере новог типа друштва, већ као историјске аномалије, те оспоравају да ли је њихово груписање као тоталитарних корисно.

И други историчари и политиколози вршили су поређења нацизма и стаљинизма у оквиру свог рада. Ово поређење дуго је изазивало политичке контроверзе, а током осамдесетих година 20. века довело је до спора међу историчарима у Немачкој познатог као Historikerstreit.

Хана Арент Порекло тоталитаризма мини|255x255px|Хана Арент 1933. године Хана Арент је била међу првим научницима који су објавили упоредну студију Адолфа Хитлера и Јосифа Стаљина. У свом делу Извори тоталитаризма из 1951. године, Арентова износи идеју тоталитаризма као засебног типа политичког покрета и облика владавине, који се „суштински разликује од других облика политичког угњетавања који су нам познати, као што су деспотизам, тиранија и диктатура”. Она прави разлику између тоталитарног покрета, као што је политичка партија са тоталитарним циљевима, и тоталитарне владе. Не успевају сви тоталитарни покрети да створе тоталитарне владе када дођу на власт. Према њеном мишљењу, иако су многи тоталитарни покрети постојали у Европи двадесетих и тридесетих година 20. века, само су владе Стаљина и Хитлера успеле да у потпуности спроведу своје тоталитарне циљеве.

Арентова је пратила порекло тоталитарних покрета до 19. века, фокусирајући се посебно на антисемитизам и нови империјализам. Нагласила је везу између успона европских националних држава и раста антисемитизма, јер су Јевреји представљали „интеревропски, ненационални елемент у свету растућих или постојећих нација”. Теорије завере су обиловале, а Јевреји су оптуживани да су део разних међународних шема за уништавање европских нација. Мале антисемитске политичке странке формиране су као одговор на ову перципирану јеврејску претњу. Према речима Хане Арент, то су биле прве политичке организације у Европи које су тврдиле да представљају интересе целе нације, а не интересе класе или друге друштвене групе.

Европски империјализам из 19. века, познатији као нови империјализам, такође је утро пут тоталитаризму легитимишући концепт бесконачне експанзије. Након што су се Европљани укључили у империјалистичку експанзију на другим континентима, развили су се политички покрети који су имали за циљ да копирају методе империјализма на самом европском континенту. Арентова се посебно осврће на пан-покрете, пангерманизам и панславизам, који су обећавали континентална царства нацијама које су имале мало наде за прекоморску експанзију. Према њој, „нацизам и бољшевизам дугују више пангерманизму и панславизму (респективно) него било којој другој идеологији или политичком покрету”.

Регрутација, пропаганда и индоктринација

Арентова сматра да су и нацистички и бољшевички покрети „регрутовали своје чланове из масе очигледно равнодушних људи од којих су све друге странке одустале”, и који су „имали разлога да буду једнако непријатељски расположени према свим странкама”. Из тог разлога, тоталитарни покрети нису имали потребу да користе дебату или убеђивање, нити да оповргавају аргументе других странака. Њихову циљну публику није требало убеђивати да презире друге странке или демократски систем, јер се састојала од људи који су већ презирали мејнстрим политику. Као резултат тога, тоталитарни покрети су били слободни да користе насиље и терор против својих противника без страха да би то могло отуђити њихове сопствене присталице. Уместо да аргументују против својих противника, усвојили су детерминистичке погледе на људско понашање. Представљали су супротстављене идеје као да „потечу из дубоких природних, друштвених или психолошких извора ван контроле појединца и стога ван моћи разума”. Нацисти су посебно, током година пре доласка на власт, учествовали у „убијању ситних социјалистичких функционера или утицајних чланова супротстављених партија” како у циљу застрашивања противника, тако и као средство да докажу својим присталицама да су партија акције, „друкчија од 'празнословаца' из других странака”.

Тоталитарне владе интензивно користе пропаганду и често се одликују значајном разликом између онога што говоре својим присталицама и пропаганде коју производе за друге. Арентова разликује ове две категорије као „индоктринацију” и „пропаганду”. Индоктринација се састоји од поруке коју тоталитарна влада интерно промовише члановима владајуће странке и оном сегменту становништва који подржава владу. Пропаганда се састоји од поруке коју тоталитарна влада покушава да промовише у спољном свету и међу деловима сопственог друштва који можда не подржавају владу. Према њој, „нужности за пропаганду увек диктира спољни свет”, док могућности за индоктринацију зависе од „изолације тоталитарних влада и сигурности од спољног мешања”.

Индоктринација коју су користили Совјети и нацисти одликовала се тврдњама о „научној” истини и позивима на „објективне законе природе”. Оба покрета су имала детерминистички поглед на људско друштво и истицала да се њихове идеологије темеље на научним открићима о раси (у случају нациста) или силама које управљају људском историјом (у случају Совјета). Арентова препознаје да је то на специфичне начине слично модерном оглашавању, где компаније тврде да научна истраживања показују њихове производе као супериорне; међутим, она генерално истиче да је то екстремна верзија „те опсесије науком која карактерише западни свет од успона математике и физике у шеснаестом веку”. Користећи псеудонауку као примарно оправдање за своје поступке, нацизам и стаљинизам се разликују од ранијих историјских деспотских режима, који су се уместо тога позивали на религију или понекад уопште нису покушавали да се оправдају. Према Арентовој, тоталитарне владе нису само користиле ове позиве на наводне научне законе као пропаганду за манипулацију другима. Тоталитарни лидери попут Хитлера и Стаљина искрено су веровали да делују у складу са непроменљивим природним законима, до те мере да су били спремни да жртвују лични интерес својих режима зарад спровођења тих наводних закона. Нацисти су се према становницима окупираних територија односили са екстремном бруталношћу. Планирали су да депопулизују источну Европу како би направили места за колонисте из немачке „господарске расе” (Herrenvolk), иако је то активно штетило њиховим ратним напорима. Стаљин је непрестано спроводио чистке у Комунистичкој партији Совјетског Савеза над људима који су чак и благо одступали од партијске линије, чак и када је то слабило странку или совјетску владу, јер је веровао да они представљају интересе „умирућих класа” и да је њихов крај историјски неизбежан.

Лидер

Арентова такође идентификује централну важност свемоћног лидера у тоталитарним покретима. Она прави разлику између тоталитарних лидера попут Хитлера и Стаљина и нетоталитарних диктатора или аутократских лидера. Тоталитарни лидер не долази на власт тако што лично користи насиље или кроз било какве посебне организационе вештине, већ контролом кадровских именовања унутар партије, тако да сви остали истакнути чланови партије дугују своје позиције њему. Када лојалност лидеру постане основни критеријум за унапређење, амбициозни чланови партије се такмиче међу собом покушавајући да изразе своју лојалност, те се око лидера развија култ личности. Чак и када лидер није нарочито компетентан и када су чланови његовог унутрашњег круга свесни његових мана, они му остају привржени из страха да би се читава структура моћи срушила без њега.

„Непријатељи” Једном када дођу на власт, према Арентовој, тоталитарни покрети се суочавају са великом дилемом: изградили су своју подршку на основу беса против статус квоа и на немогућим или неискреним обећањима, али сада су они постали нови статус кво и очекује се да испуне своја обећања. Они решавају овај проблем уласком у константну борбу против спољашњих и унутрашњих непријатеља, стварних или измишљених, како би могли рећи да, у одређеном смислу, још нису стекли моћ која им је потребна да испуне своја обећања. Према њој, тоталитарне владе морају стално да се боре против непријатеља како би опстале. Ово објашњава њихово ирационално понашање, као када је Хитлер наставио да поставља територијалне захтеве чак и након што му је понуђено све што је тражио у Минхенском споразуму, или када је Стаљин покренуо Велики терор чак и када више није било озбиљне опозиције против њега.

Логори за интернацију мини|250px|Робовски радници у нацистичком концентрационом логору Бухенвалд Арентова наглашава широку употребу логора за интернацију од стране тоталитарних влада, сматрајући да су они најважнија манифестација потребе за проналажењем непријатеља против којих ће се борити, те су стога „основнији за очување моћи режима него било која друга његова институција”. Иако је принудни рад био уобичајено наметнут затвореницима у нацистичким концентрационим логорима, она тврди да материјална добит за режим није била њихова примарна сврха, јер „једина трајна економска функција логора била је финансирање сопственог надзорног апарата; са економске тачке гледишта, концентрациони логори постоје углавном сами због себе”. Конкретно, нацисти су довели ову логику до тачке „отворене бескорисности” трошећи велике суме новца, ресурса и људства током рата у сврху изградње и попуњавања особљем логора смрти и транспортовања људи у њих. Ово издваја концентрационе логоре тоталитарних режима од старијих људских институција које имају неке сличности са њима, као што је ропство. Робови су злостављани и убијани ради профита; затвореници концентрационих логора су злостављани и убијани јер је тоталитарна влада морала да оправда своје постојање. На крају, Арентова истиче да су концентрациони логори под Хитлером и Стаљином укључивали велики број затвореника који су били невини за било какав злочин не само у обичном смислу те речи, већ чак и по стандардима самих режима; то јест, већина затвореника није починила никакву акцију против режима.

Будућност тоталитарних система Кроз своју анализу, Арентова је истицала модерност и новину владиних структура које су успоставили Стаљин и Хитлер, тврдећи да су оне представљале „потпуно нов облик владавине” који ће се вероватно поново манифестовати у разним другим облицима у будућности. Такође је упозорила на веровање да би будући тоталитарни покрети нужно делили идеолошке основе нацизма или стаљинизма, пишући да „све идеологије садрже тоталитарне елементе”.

Карл Фридрих и Збигњев Бжежински мини|Збигњев Бжежински|245x245px

Тоталитарни системи и аутократије