„Чекај ме” () песма је руског песника, драмског писца и ратног дописника Константина Симонова. Написана је у јулу и августу 1941. године и једна је од најпознатијих руских песама из Другог светског рата. Посвећена је глумици Валентини Серовој.

Историја настанка мини | 220px | десно | Константин Симонов 1943. године Песму је Симонов написао током неколико дана у јулу и августу 1941. године, након што је оставио своју љубав Валентину Серову како би преузео нове дужности ратног дописника на фронту. Из писма Константина Симонова читаоцу 1969. године: „Песма »Чекај ме« нема никакву посебну причу. Просто сам отишао у рат, а жена коју сам волео била је у позадини. И написао сам јој писмо у стиховима...”

Првобитно песма није била намењена објављивању, јер ју је аутор сматрао превише личном. Ипак, Симонов ју је више пута читао пријатељима. Први пут ју је јавно прочитао 13. октобра 1941. године у Мурманску, свом другу — фото-репортеру Григорију Зељми, за кога ју је преписао из бележнице уз датум. Симонов је тада служио као ратни дописник пратећи 14. армију која је бранила арктичке луке Архангељск и Мурманск од немачке офанзиве покренуте из Норвешке и Финске. Песма је 9. децембра 1941. прочитана и у радијском етру.

На основу реакција публике крајем 1941. и почетком 1942. године, ипак је пристао да је да у штампу. Симонов је прво покушао да је објави у новембру 1941. у листу „На јуриш”, гласилу 44. армије, а потом и у „Црвеној звезди” где је тада радио, али су га оба издања одбила. Песма је коначно први пут штампана у „Правди” 14. јануара 1942. године на трећој страници, што је допринело њеној широкој популарности. Од песме се није много очекивало, на шта указује њено место на трећој страници, али је неочекивано постала огроман хит.

Узори и пријем Као једна од најпопуларнијих песама икада написаних у Русији, „Чекај ме” је била посебно омиљена међу фронтовцима (војницима на првим линијама) током Великог отаџбинског рата. Бројни војници су исецали песму из „Правде” и слали је својим девојкама и супругама, које су заузврат писале песме изјављујући да ће чекати повратак својих мушкараца из рата. Популарност песме изненадила је совјетске власти, али након што су постали свесни ентузијастичног одговора јавности и небројених захтева, песма је постала незванична поетска химна која је симболизовала спремност на подношење жртве и бола зарад победе. То што су војници исецали омиљене песме из новина и слали их породици омогућило је властима да процене шта је популарно у народу.

Како је истакла теоретичарка књижевности Маријета Чудакова, појава Симоновљеве песме у штампи доживљена је као пробој цензорских ограничења, будући да у званичној поезији претходног периода тема снажне личне љубави није била пожељна. Према мишљењу Иље Кукулина, узор Симонову могле су бити фолклорне бајалице и клетве, поједина дела руске поезије Сребрног века (нпр. песма Николаја Гумиљова са истим насловом), као и „Балада о задимљеном вагону” Александра Кочеткова (написана 1932. а популаризована током рата).

Амерички научници Ричард Стајтс и Џејмс фон Гелдерн писали су о утицају ове песме: „...слушана је на радију широм земље током рата, милиони су је рецитовали као да је молитва, жене су је понављале док су им сузе текле низ лице, а мушкарци су је прихватили као сопствени израз мистичне моћи женске љубави.” Већина војника знала је „Чекај ме” напамет; било је веома уобичајено да носе медаљоне са сликама својих супруга или девојака око којих је био омотан препис песме, као знак њихове жеље за преживљавањем и повратком кући. Многи су веровали да ће их то магијски заштитити.

У суровој игри судбине по Симонова, жена којој је песма била посвећена, Валентина Серова, није га чекала, већ је 1942. године постала „пољска супруга” маршала Константина Рокосовског. Термин „пољска супруга” () односио се на љубавнице официра Црвене армије чији су односи имали полуформални статус.

У култури и адаптације Песму је првобитно компоновао Матвеј Блантер. Године 1942. Александар Локшин компоновао је симфонијску песму за мецосопран и оркестар на стихове „Чекај ме”. Касније је направио и верзију за баритон, клавир и пиколо флауту. У филму „Момак из нашег града” (1942) звучи као песма у извођењу Вере Красовицке. Године 1943. Централни уједињени филмски студио снимио је филм „Чекај ме”. Константин Симонов је заједно са Александром Столпером написао сценарио, а једну од главних улога играла је Валентина Серова, која је и отпевала песму. У филму „Мај” главни јунак Јевгениј Печалин чита одломак песме пред регрутом који покушава да се разнесе бомбом. У телевизијској серији „Сенке нестају у подне” Варја Морозова рецитује ову песму на сцени дома културе. Песма се чује и у филму „Љубав Совјетског Савеза”, чији је сценарио инспирисан биографијама Симонова и Серове. Најпознатија нумера совјетске опере из 1970-их — романса Жење Комељкове из опере Кирила Молчанова „Зоре су овде тихе” — написана је на текст песме „Чекај ме” и представља лирску кулминацију дела.

Преводи Године 1942. аустријски песник Ерих Фрид, који је 1938. побегао у Лондон, превео је песму са енглеског превода Н. Дворецке.Erick M. „Möglicht nah am Original”. Erich Fried, Poet, Translator and would-be Performer // German-speaking Exilesb in the Performing Arts in Britain after 1933 / Ed. C. Brinson, R. Dove. — Leiden: Brill, 2013 — , 121. Превод је објављен у антифашистичкој „Младој Аустрији” 7. новембра 1942. године. Године 1943. песму је на хебрејски језик превео Аврам Шлонски, а музику је написао Соломон Дојчер (Шломо Дрори). Ова песма је и данас популарна у Израелу. Први превод на вијетнамски језик урадио је песник То Ху 1947. године. У знак захвалности, Симонов је 1971. написао песму „Другу То Хуу, који је превео »Чекај ме«”. Превод на кинески језик урадио је Цао Ђингхуа. Превод на словачки језик урадио је Павол Јаник. На украјински језик су је превели Ирина Фисак и Јуриј Гончаренко (2016).«Жди меня…» / К. Симонов; пер.: І. ФІсак, Ю. Гончаренко // Всесвітня література в сучасній школі: щомісячний науково-методичний журнал. — Постоје и три превода на турски језик, као и познати превод на мађарски језик (Várj reám) који је урадила Шаролта Лањи.

Текст песме Препев на српски језик: Чекај ме, и ја ћу сигурно доћи. Само ме чекај дуго. Чекај ме и када жуте кише Носе тугу са собом, Чекај ме када снегови веју, Чекај ме када су жеге, Чекај када друге више не чекају, Заборавивши све прошло. Чекај ме када из далеких крајева Ниједно писмо не стигне, Чекај ме када већ досади Свима који заједно чекају.

Чекај ме, и ја ћу доћи, Не жели добро Свима онима који знају напамет Да је време за заборав. Нека син и мајка поверују Да ме више нема, Нека се пријатељи уморе од чекања, Нека седну крај ватре И попију горко вино За покој моје душе... Чекај. И са њима заједно Не жури да пијеш.

Чекај ме, и ја ћу доћи, Свим смртима у инат. Ко ме није чекао, нека Каже: — Имао је среће. Они који нису чекали неће схватити, Како си ме усред ватре Својим чекањем Ти спасила. Како сам преживео, знаћемо Само ти и ја — Једноставно си умела да чекаш, Као нико други.

Види још Руска књижевност

Референце

Литература

Спољашње везе Оригинални текст песме (на руском) Превод песме на енглески језик Превод песме на немачки језик Кратки филм „Чекај ме” на сајту YouTube

Категорија:Руска поезија Категорија:Песме о рату