мини|десно|upright=1.2|link=Дечак из Варшавског гета|У свом извештају о гушењу Устанка у Варшавском гету, Јирген Штроп је описао Јевреје који су се опирали депортацији у логоре нацистичке Немачке као „бандите”. мини|Линди Ингланд вуче поводац везан за врат затвореника у затвору Абу Граиб, који је приморан да пузи по поду, док Меган Амбул посматра, 2003. године.
Дехуманизација је процес, пракса или чин ускраћивања пуне хуманости другима, заједно са окрутношћу и патњом који је прате. То укључује перцепцију појединаца или група као бића којима недостају основне људске особине, попут секундарних емоција и менталних капацитета, чиме се стављају изван граница моралне бриге. У овој дефиницији, сваки чин или мисао који особу сматрају „другачијом” и „мањом” од човека представља дехуманизацију.
Дехуманизација може бити отворена или суптилна, и обично се манифестује у два основна облика: анималистичка дехуманизација, која ускраћује јединствено људске особине попут пристојности, културе или рационалности и упоређује друге са животињама; и механичка дехуманизација, која ускраћује особине људске природе попут топлине, емоција и индивидуалности, приказујући друге као објекте или машине.
Историјски је олакшала широк спектар штетних појава, од дискриминације и социјалне искључености до ропства, колонизације, као и других злочина против човечности, и препозната је као значајан облик подстицања на геноцид.
Концептуализације мини|Убијени Јермени у Ерзуруму током Хамидијских масакра Бихевиорално, дехуманизација описује склоност према другима која унижава индивидуалност других било приказивањем као „индивидуалне” врсте или приказивањем као „индивидуалног” објекта (нпр. неко ко се нехумано понаша према људима). Као процес, дехуманизација се може схватити као супротност од персонификације, стилске фигуре у којој се неживи објекти или апстракције обдарују људским особинама; дехуманизација је онда одузимање ових истих особина или свођење на апстракцију.
Дехуманизација се може јавити у апсолутним и релативним облицима. Апсолутна дехуманизација укључује перцепцију групе као потпуно лишене људских особина, док релативна дехуманизација подразумева приписивање мањег броја људских карактеристика једној групи у поређењу са другом. Историјски гледано, дехуманизација је укључивала отворено негирање нечије хуманости, као на пример у тврдњама да одређене групе, попут поробљених људи, нису биле у потпуности људске. Такође може приказати друге као мање људске, као кроз објектификацију жена или демонизацију миграната. Оба облика се схватају као изрази дехуманизације, а разликују се првенствено у мери у којој се људски атрибути ускраћују.
Ова разлика се односи на разлику између очигледних и суптилних облика дехуманизације. Очигледна дехуманизација обично укључује отворена и експлицитна поређења са животињама или другим нељудским ентитетима, често вербализована кроз директан језик. Насупрот томе, суптилна дехуманизација, која се често назива инфрахуманизацијом, манифестује се у имплицитном веровању да припадници вангрупа поседују мање јединствено људских емоција или особина. Ови процеси могу се одвијати несвесно. Ране студије о дехуманизацији фокусирале су се првенствено на њене очигледне облике, посебно у контексту међугрупних сукоба. Међутим, каснија истраживања су показала да се дехуманизација може јавити и на суптилније начине, чак и у одсуству отвореног непријатељства. Штавише, иако се традиционално повезује са доминантним или угњетавачким групама унутар хијерархијских структура, истраживања показују да дехуманизација може бити реципрочна, укључујући и међу угњетаваним или угроженим групама.
мини|Два официра Царске јапанске војске у окупираној Кини који су се такмичили ко ће први убити стотину Кинеза мачем током Нанкиншког масакра. Анималистичка и механичка дехуманизација се даље разликују на основу њихових специфичних психолошких основа, које утичу на контексте у којима се дехуманизација дешава и облике штете које може да мотивише. Такође, разлика између анималистичке и механичке дехуманизације не лежи само у њиховом садржају већ и у типичним контекстима примене. Анималистичка дехуманизација се првенствено уочава у међугрупној динамици, где се појединци или групе доживљавају као лишени културе, пристојности или рационалности, особина за које се сматра да одвајају људе од животиња. Насупрот томе, механичка дехуманизација тежи да се јави у међуљудским окружењима, где се људи доживљавају као лишени емоционалности, топлине и других квалитета повезаних са живим бићима, налик роботима и машинама. Иако се анималистичка и механичка дехуманизација често представљају као различите димензије, оне нису међусобно искључиве; у неким случајевима, појединцима или групама могу бити ускраћене особине повезане са обема димензијама.
Дехуманизација се широко разуме као психолошки механизам који олакшава насиље и нехумано поступање. Она игра централну улогу у оправдавању наношења штете уклањањем моралног обзира који се обично поклања људским бићима, чиме се слабе психолошке кочнице попут саосећања и емпатије. Једна од компоненти овог процеса је негирање менталних стања других, познато као „дементализација”, што доприноси њиховој моралној искључености и повећава вероватноћу лошег поступања. Научници разликују дехуманизацију од сродних психолошких феномена попут несклоности, јер она подразумева негирање моралне и менталне вредности особе, додајући посебно штетан слој умањивањем важности њихове патње. За разлику од људи који су маргинализовани или стигматизовани, али и даље препознати као нормативно људи, појединци који су дехуманизовани перципирају се као они којима суштински недостају основне људске особине и морална вредност. Ова разлика је значајна јер морално укључивање често намеће ограничења у начину на који се према појединцима може поступати, док дехуманизација уклања таква ограничења, омогућавајући екстремније облике насиља и искључивања.
Иако је дехуманизација значајан фактор који омогућава насилно понашање, научници наглашавају да она сама по себи није довољна да објасни све случајеве насиља. Истраживања указују на снажну повезаност између дехуманизације и повећаних нивоа агресије, и она може бити искоришћена да оправда или одржи акте насиља и дугорочни анимозитет. Такође може интензивирати међугрупни сукоб изоштравањем разлика између унутаргрупа и вангрупа. Поред њене улоге у олакшавању насиља, дехуманизација може служити и за неколико друштвених и психолошких функција. Оне укључују легитимизацију штете као што су експлоатација, потчињавање или убијање смањењем моралне суздржаности, управљање егзистенцијалним страховима кроз пројекцију сопствених страхова и рањивости, и јачање социјалне стратификације или одбрану статуса кво.
Према Адријен де Ројтер, дехуманизација се јавља у три манифестације: кроз неуспех да се појединци перципирају као људи, њихово приказивање на начине који занемарују њихову хуманост, или поступање према њима на начине који умањују њихове људске особине. Ове манифестације могу се дешавати дискурзивно (нпр. идиоматски језик који упоређује појединачна људска бића са нељудским животињама, вербалног насиља, брисање нечијег гласа из дискурса), симболички (нпр. кроз слике) или физички (нпр. покретно ропство, физичког насиља, одбијање контакта очима). Дехуманизација често игнорише индивидуалност мете (тј. креативне и занимљиве аспекте њихове личности) и може ометати некога да осети емпатију или да правилно разуме стигматизовану групу.
Дехуманизација се испитивала кроз различите дисциплине као механизам који јача друштвене хијерархије и искључивање. Дехуманизацију може спроводити друштвена институција (попут државе, школе или породице), може бити међуљудска, или чак унутар саме особе. Дехуманизација може бити ненамјерна, посебно према појединцима, као што је случај код неких врста де факто расизма. Државно организована дехуманизација историјски је била усмерена против одређених политичких, расних, етничких, националних или верских мањинских група. Друге мањинске и маргинализовани појединци и групе (на основу сексуалне оријентације, рода, инвалидитета, класе, или неког другог принципа организовања) такође су подложни различитим облицима дехуманизације. Концепт дехуманизације привукао је емпиријску пажњу у психолошкој литератури.Moller, A. C., & Deci, E. L. (2010). "Interpersonal control, dehumanization, and violence: A self-determination theory perspective". Group Processes & Intergroup Relations, 13, 41-53. (open access) Поред инфрахуманизације, концептуално је повезана са делегитимизацијом,Bar-Tal, D. . In: D. Bar-Tal, C. Graumann, A. Kruglanski, & W. Stroebe (eds) . New York, NY: Springer. моралном искљученошћу и објектификацијом.
Људскост У делу Херберта Келмана о дехуманизацији, људскост има две карактеристике: „идентитет” (тј. перцепција особе као „индивидуе, независне и препознатљиве од других, способне за доношење одлука”) и „заједница” (тј. перцепција особе као „дела међусобно повезане мреже појединаца који брину једни о другима”). Када су агенција мете и њена укорењеност у заједници ускраћене, она више не изазива саосећање или друге моралне одговоре и може бити изложена насиљу.
Објектификација
Психолог Барбара Фредриксон и Томи-Ен Робертс тврдиле су да се сексуална објектификација жена протеже изван граница порнографије (која наглашава женска тела уместо њихових јединствено људских менталних и емоционалних карактеристика) на друштво у целини. Постоји нормативни нагласак на женском изгледу који узрокује да жене заузимају перспективу трећег лица према сопственом телу. Психолошка дистанца коју жене могу осећати према сопственом телу може узроковати да саме себе дехуманизују. Нека истраживања су показала да жене и мушкарци показују „пристрасност у препознавању сексуалних делова тела”, при чему се сексуални делови тела жена боље препознају када су приказани изоловано него у склопу целог тела. Насупрот томе, мушки сексуални делови тела боље се препознају у контексту целог тела него када су изоловани. Мушкарци који дехуманизују жене сматрајући их било животињама или објектима подложнији су силовању и сексуалном узнемиравању жена, те показују негативније ставове према жртвама силовања.
Филозофкиња Марта Нусбаум идентификовала је седам компоненти сексуалне објектификације: инструменталност, ускраћивање аутономије, инертност, заменљивост, повредивост, власништво и ускраћивање субјективности.
У овом контексту, инструменталност се односи на то када се објектификована особа користи као инструмент у корист објектификатора. Ускраћивање аутономије дешава се када објектификатор потцењује објектификовану особу и негира њене способности. У случају инертности, према објектификованој особи се односи као да је лења и индолентна. Заменљивост означава да је објектификована особа лако замењива. Повредивост је када објектификатор не поштује лични простор или границе објектификоване особе. Власништво је када се објектификована особа сматра туђом имовином. Коначно, негирање субјективности је недостатак симпатије према објектификованој особи, или одбацивање идеје да објектификована особа има осећања. Ових седам компоненти узрокује да објектификатор посматра објектификовану особу на омаловажавајући начин, и да се у складу са тим тако и понаша.
Историја Израз дехуманизација први пут се појавио у енглеском језику почетком 19. века, првобитно се односећи на промене у физичком изгледу, али се убрзо проширио да опише облике социјалне и моралне деградације. Иако је сам израз модеран, критике пракси које би данас биле препознате као дехуманизујуће, попут ропства, могу се пратити уназад до класичне антике. У древној Грчкој, на пример, Аристотелова одбрана природног ропства одговарала је на тадашње филозофске расправе о моралном статусу робова. Његови аргументи су касније коришћени да би се оправдала дехуманизација америчких староседелаца током шпанског освајања и колонизације.