Хасан Муратовић (Олово, 11. април 1940 — Сарајево, 14. новембар 2020) био је босанскохерцеговачки политичар, предузетник и професор, који је био последњи премијер Републике Босне и Херцеговине од 1996. до 1997. Такође је обављао функцију министра без портфеља у свим владама Републике Босне и Херцеговине током цијелог рата у Босни и Херцеговини. Муратовић је био први послератни министар спољне трговине и економских односа, а обављао је ту функцију од 1997. до 1999. године. Био је члан Странке демократске акције.

Муратовић је био познат и по свом дугогодишњем професорском раду на Економском факултету и Електротехничком факултету Универзитета у Сарајеву. Такође је био ректор Универзитета у Сарајеву од 2004. до 2006. године. Био је успјешан менаџер на многим позицијама у пословним компанијама, као и консултант у домаћим и међународним консултантским фирмама, укључујући Deloitte. Муратовић је био амбасадор у Хрватској од 1999. до 2002. године, а био је и потпредсједник Парламентарне скупштине Савјета Европе од 2002. до 2004. године. До своје смрти, био је професор емеритус Универзитета у Сарајеву, ванредни професор и консултант.

Образовање Муратовић је стекао диплому основних студија машинства на Универзитету у Љубљани 1964. године, магистрирао организационе науке на Универзитету у Сарајеву 1972. године и докторирао на Факултету организационих наука у Београду 1981. године.

Академска каријера Муратовић је почео да предаје као доцент на Машинском факултету Универзитета у Сарајеву 1974. године. Године 1982. унапређен је у предавача на Електротехничком факултету Универзитета у Сарајеву, а касније 1988. године у професора Теорије система и анализе информационих система, гдје је предавао све до избора за ректора. Истовремено је био професор менаџмента и организације на Економском факултету у Сарајеву, гдје је основао Катедру за менаџмент и организацију и био њен руководилац (1989–2006). Као ректор Универзитета у Сарајеву, Муратовић је реформисао систем високог образовања и увео Болоњски процес високог образовања.

Био је аутор четири и коаутор шест књига и преко 120 радова из области стратегије, реструктурирања, организационих структура, промена, управљања кризама и преговора.

Пословна каријера Паралелно са академском каријером, Муратовић је био активан и у пословним компанијама, преносећи своје знање из истраживања и универзитета на практичне пројекте и менаџмент. Након завршетка студија машинства, радио је у Фабрици мотора Сарајево (познатијој као ФАМОС) од 1964. до 1973. године, прво као конструктор у одељењу за истраживање и развој, а затим као руководилац планирања производње и руководилац стратешког планирања, финансија и информационих система. Затим се придружио Уједињеној аутобуској компанији у Лусаки, Замбија, у периоду од 1973. до 1977. године, као регионални менаџер, гдке је успоставио државни путнички превоз. Након тог задатка, Муратовић је десет година радио као консултант у Институту за економију и организацију Сарајево, од 1977. до 1987. године. Током тог десетогодишњег периода, управљао је развојем и изградњом великих комплекса војне индустрије у Ираку.

Крајем 1980-их и 1990-их, Муратовић је руководио Институтом за истраживање и развој UPI-ја, једном од десет највећих компанија у бившој Југославији. Године 1989. основао је сопствену консултантску компанију, BHM, која је веома успјешно пословала до почетка рата. Муратовић је био председник босанске верзије компаније Deloitte од 2004. до 2008. године, а затим консултант за пројекте менаџмент консалтинга.

Политичка каријера Муратовић је започео своју политичку каријеру на почетку рата у Босни и Херцеговини. У јуну 1992. године преузео је функцију министра у првој ратној влади Републике Босне и Херцеговине. Обављао је различите министарске позиције у свих шест ратних влада, а најдужи период као министар без портфеља и предсједник Државног комитета за сарадњу са УНПРОФОР-ом (Заштитне снаге Уједињених нација) и другим међународним организацијама. Био је познат као веома успјешан преговарач. Муратовић је такође, током цијелог рата, преговарао са непријатељима (друге двије зараћене стране). У мемоарским књигама које су написали представници међународних организација, Муратовић је описан као тврд и рационалан преговарач. Након потписивања Дејтонског споразума, на којој је учествовао и током церемоније потписивања, постао је последњи премијер Републике Босне и Херцеговине 30. јануара 1996, а на тој функцији је остао до 3. јануара 1997. године.

Током свог мандата као премијер, Муратовић је креирао први план за послератну обнову, заједно са стручним тимовима Свјетске банке, завршио преговоре са Париским и Лондонским клубом и другим међународним финансијским институцијама. Такође је организовао донаторске конференције одржане уз подршку високог представника УН и ЕУ, на којима је прикупљено 5,1 милијарди америчких долара за послератни опоравак. Муратовић је такође био гувернер Босне и Херцеговине за Свјетску банку од 1996. до 1998. године. Био је вођа двије изборне кампање за Странку демократске акције (СДА) 1996. и 2002. године. У оба је постигао најбоље резултате.

Након првих послератних избора, Муратовић је постао први министар спољне трговине и економских односа 3. јануара 1997. године, али је поднио оставку двије године касније након што је именован за амбасадора Босне и Херцеговине у Хрватској 4. фебруара 1999. године. Године 2002, напустио је улогу амбасадора и постао потпредсједник Парламентарне скупштине Савјета Европе. Муратовић је поднео оставку на ту позицију 2004. године, преузевши нову позицију ректора Универзитета у Сарајеву, коју је обављао до 2006. године.

Лични живот Муратовић је живио у Сарајеву, до своје смрти, гдје је био ожењен Мулијом Чабаравдић и имао два сина: Амира, филмског редитеља и архитекту, и Фарука, консултанта за менаџмент.

Смрт Муратовић је преминуо 14. новембра 2020. године у Сарајеву, као последица компликација изазваних пандемијом COVID-19 у Босни и Херцеговини.

Награде и ордени

Награде Муратовић је добио бројне награде и достигнућа за свој рад у академским, политичким и пословним областима. Између многих других, добио је Златну плакету ФАМОС-а 1987. године, Шестоаприлску награду Сарајева 1990. године, Сребрни орден Предсједништва Савезне Републике Југославије 1998. године, Хрватски ред кнеза Трпимира и двије плакете Универзитета у Сарајеву 1999. и 2006. године.

Референце

Спољашње везе

Категорија:Рођени 1940. Категорија:Умрли 2020. Категорија:Оловљани Категорија:Босанскохерцеговачки политичари Категорија:Босанскохерцеговачки министри Категорија:Студенти Универзитета у Сарајеву Категорија:Студенти Универзитета у Љубљани Категорија:Студенти Универзитета у Београду Категорија:Ректори Универзитета у Сарајеву Категорија:Умрли од последица ковида 19 у Босни и Херцеговини