Искушења светог Антонија () дело је француског писца Гистава Флобера (Gustave Flaubert, 1821–1880), објављено у коначној верзији 1874. године код издавача Шарпантјеа (Charpentier), у Паризу. Реч је о прозном тексту драмске структуре — својеврсној „драмској поеми у прози" — који описује ноћ наднаравних искушења и привиђења хришћанског пустињака светог Антонија Великог у египетској Тебаиди.

Флобер је темом привиђења светог Антонија био заокупљен још од младости — према његовим сопственим речима, идеја га је прогањала још од 1835. године. Непосредан подстицај добио је 1845, током свадбеног путовања сестре Каролине, када је у палати Балби у Ђенови видео слику Искушење светог Антонија, тада приписивану Питеру Бројгелу Млађем (данас се сматра делом једног од његових следбеника; слика се данас чува у Палацо Спинола у Ђенови).

Флобер је на тексту радио готово читав живот, стварајући три узастопне верзије: прву 1849, другу 1856. и коначну, једину објављену за његова живота, 1874. Сам је писац у једном тренутку изјавио да је то „дело целог његовог живота". Текст је посвећен успомени на пријатеља из младости Алфреда ле Поатевена. Критика је по објављивању била подељена и делом неповољна, будући да је представљала оштар заокрет од Флоберовог реалистичког стила познатог из романа Госпођа Бовари.

Садржај и структура Радња је сведена на једну ноћ коју пустињак Антоније проводи сам на планини у Тебаиди. Кроз низ визија и дијалога пред њим дефилују демони, јеретици, представници древних религија и филозофских система, чудовишна и алегоријска бића, оличавајући немир вере, сумњу, чулна искушења и границе људског сазнања. Ослањајући се на тадашња достигнућа историје религије, психијатрије и биологије, Флобер је делом антиципирао каснија психоаналитичка тумачења унутрашњег сукоба, а сама структура текста — енциклопедијски преглед јереси раног хришћанства обликован као драмски монолог — сврстава дело на међу жанровима, између романа, драме и филозофске поеме.

Веза са српском традицијом Житије светог Антонија Пустињака, које је Флоберу послужило као полазна тачка (првобитно засновано на Житију светог Антонија Атанасија Александријског), припада корпусу патеристичке и хагиографске литературе која је дубоко утемељена и у српској средњовековној писмености — преко превода и препричавања које су неговали српски преписивачи и списатељи попут Доментијана и Теодосија. Флоберова тема стога није страна српском духовном наслеђу, већ дели заједнички извор у ранохришћанској аскетској традицији Истока, коју је српска књижевност баштинила непрекидно од Немањићког доба.

Занимљива структурна и тематска паралела може се повући и са Његошевом „Лучом микрокозма" (1845) — визионарним философско-поетским спевом о Луциферовом паду и побуни против Творца. Оба дела настају у сличном духу европског (пост)романтизма и користе космичко-визионарну, драмски организовану форму да би преиспитала границе вере, зла и људског сазнања: Флобер кроз низ јереси, привиђења и гласова древних богова, Његош кроз драму паднутих духова и небеску битку. У оба случаја писац се супротставља како плитком рационализму, тако и наивној побожности, тражећи одговор на питање зла и смисла постојања кроз визионарну, готово либретску форму

Издања на српском језику Дело је више пута превођено на српски језик под насловима „Искушење светог Антонија" и „Искушења светог Антонија".

Референце

Литература

Флобер, Гистав. La Tentation de saint Antoine. Париз: Шарпантје, 1874. Centre Gustave Flaubert (Универзитет у Руану) — документација о настанку и издањима дела. The Temptation of Saint Anthony, одредница у Encyclopædia Britannica. Видовић, Жарко (2021). Срби и Косовски завет у Новом веку (Београд: Пријатељи Жарка Видовића / Српски научни центар, 2021)