Народноослободилачка борба у Војводини вођена је од јуна 1941. до децембра 1944. на територији данашње Аутономне Покрајине Војводине, а водио је Народноослободилачки покрет (НОП), предвођен Комунистичком партијом (КПЈ), против немачко-мађарског окупатора и његових сарадника — усташа и фолксдојчера.

Територија Војводине окупирана је априла 1941. и подељена у три окупационе зоне — Бачку и Барању анектирала је Краљевина Мађарска, Срем је укључен у састав усташке Независне Државе Хрватске (НДХ), док се Банат налазио под влашћу немачке Војне управе у Србији, али су сву власт имали припадници немачке националне мањине. Терор и физичко уништење народа, привредна пљачка, општа обесправљеност карактерисали су четворогодишњу окупацију, у току које је страдало око 50.000 људи, а преко 280.000 је интернирано, хапшено и злостављано.

Покрет отпора, који је у лето 1941. покренуо Покрајински комитет КПЈ за Војводину, доживео је крајем 1941. тежак пораз у Банату и Бачкој, док је отпор у Срему, после темељних припрема, у пролеће 1942. прерастао у општенародни устанак. Услед тешких услова за вођење партизанског рата на равничарским терену, који је омогућавао окупатору да се моторизацијом брзо пребацује са једног на друго подручје, главнина партизанских снага је новембра 1942. прешла у источну Босну, где су априла 1943. формиране прве војвођанске бригаде. Одлазак бораца у Босну одвијао се континуирано до краја рата, а у Војводини су деловале мањи партизански одреди, који су вршили саботаже, диверзије и мање нападе на непријатељске посаде.

На ослобођеној територији у Срему организована је народна власт, са масовним антифашистичким организацијама, штампом и школством. Искуства из Срема у организовању ослободилачке борбе пренета су у лето 1944. у Банат и Бачку, где су пре коначног ослобођења формирани партизански одреди и организоване институције Народноослободилачког покрета. Територија Војводине ослобођена је у периоду октобар–новембар 1944. уз помоћ јединица Црвене армије, али су бробе на Сремском фронту вођене до 12. априла 1945. године. У периоду од 17. октобра 1944. до 15. фебруара 1945. постојала је Војна управа на подручју Баната, Бачке и Барање.

У току Народноослободилачке борбе формиран је 1943. Главни Народноослободилачки одбор Војводине као највише представничко и законодавно тело, које је 6. априла 1945. донело одлуку да Војводина као аутономна покрајина уђе у састав Федералне државе Србије, једне од федералних јединица Демократске Федеративне Југославије (ДФЈ). Ова одлука прихваћена је на заседању АСНО Србије, 7. априла 1945, а потврђена на заседању Скупштине изасланика народа Војводине одржаном 31. јула 1945. у Новом Саду. Након што је ова одлука потврђена на Трећем заседању АВНО Југославије, августа 1945, Народна скупштина Србије донела је 1. септембра 1945. Закон о установљењу и устројству Аутономне покрајине Војводине чиме је званично формирана Аутономна Покрајина Војводина.

Војводина

Војводина је географска и историјска област у Србији. Налази се на југу Панонске низије око река Дунава, Тисе и Саве. Назив је настао маја 1848. када је током Мађарске револуције, на подручју Краљевине Угарске где су живели Срби, проглашена Српска Војводина (), која је обухватала делове Срема, Баната, Бачке и Барање. Децембра исте године аустријски цар Фрања Јосиф поставио је генерала Стевана Шупљикца за српског војводу. Након пораза Мађарске револуције, новембра 1849. формирано је Војводство Србија и Тамишки Банат (), као засебна аустријска покрајина са седиштем у Темишвару. Војводство се састојало од ранијих жупанијских (цивилних) делова Бачке, Баната и мањег дела Срема, док су граничарске области укључене у састав Банатско-српске војне крајине, док је титула великог војводе припадала аустријском цару. Војводина Србија је постојала све до децембра 1860. када је цар на захтев мађарских политичких чинилаца донео одлуку о укидању те покрајине, након чега су њене територије изнова подељене на жупаније у саставу Краљевине Угарске (Банат и Бачка) и Краљевине Славоније (Срем).

Аустро-угарском нагодбом из 1867. којом је створена Аустроугарска, као и Хрватско-угарском нагодбом, 1868. којом је регулисан аутономни положај Краљевине Хрватске и Славоније у оквиру Краљевине Угарске, територија Војводине је остала подељена: Сремска жупанија се и даље налазила у Краљевини Хрватској и Славонији, док су жупаније у Барањи, Бачкој и Банату (Барањска, Бачко-бодрошка, Торонталска и Тамишка), остале под директном влашћу Краљевине Угарске. Овим жупанијама, прикључени су граничарски делови Срема, Баната и Бачке (Шајкашка) након укидања Војне крајине 1873/1881. године. Оваква територијална организација трајала је до краја Првог светског рата.

Распадом Аустроугарске, након њеног пораза у рату, формирана је 29. октобра 1918. Држава Словенаца, Хрвата и Срба, у чијем се саставу налазио Срем, која се 1. децембра 1918. ујединила са Краљевином Србијом, када је створено Краљевство Срба, Хрвата и Словенаца (Југославија). Пре југословенског уједињења Банат, Бачка и Барања су на Великој народној скупштини одржаној 25. новембра 1918. у Новом Саду прогласиле присаједињење Краљевини Србији. Првих година постојања (1918—1922/25) Краљевина СХС била је подељена на покрајине, па се територија Војводине налазила у саставу покрајина — Хрватска и Славонија (Сремска жупанија) и Банат, Бачка и Барања (постепеним обједињавањм четири жупаније су сведене на две: Торонталско-тамишку и Бачко-бодрошку). Доношењем Устава Краљевине СХС јуна 1921. Југославија је подељена на 33 области након чега су на територији Војводине формиране — Сремска област, Бачка област (Бачка и Барања) и Београдска област и Подунавска област (Банат). После формирања бановина октобра 1929. територија Војводине ушла је у састав Дунавске бановине, са центаром у Новом Саду. Споразумом Цветковић—Мачек, августа 1939. формирана је Бановина Хрватска, у коју је ушао део западног Срема.

Немачка мањина у Војводини Национална структура Војводине била је одувек вишенационална. Пошто 1941. није извршен редовни попис становништва, према процени статистичара Богољуба Кочовића, а на основу анализа пописа из 1921. и 1931, на територији Војводине је 1941. живело 1.725.000 становника, односно 10,9% становништа Југославије. Национална структура била је следећа — Срба 642.000 (37,2%), Мађара 387.000 (22,4%), Немаца 344.000 (19,9%), Хрвата 139.000 (8,0%), Словака 69.000 (4,0%), Румуна 68.000 (3,94%), Јевреја 18.000 (1,0%), Украјинаца 17.000 (0,9%), Рома 8.000 (0,4%) и осталих и националности 33.000 (1,91%).

лево|мини|Прослава припадника Културбунда у Филипову (данас Бачки Грачац) поводом 175. година од досељавања Немаца (1763—1938) Након доласка националсоцијалиста на власт у Немачкој, почетком 1930-их, све више се почело политички радити са бројном немачком популацијом, која је живела изван Немачког рајха. Како је ова ситуација била последица слома Немачког царста и Аустроугарске у Првом светском рату нацисти су својом пропагандом лако придобили симаптије ове популације. У циљу јачања националне свести нацисти су Немце који су живели изван Немачке назвали Фолксдојчерима (), док је за Немце који су живели у Немачкој коришћен назив Рајхсдојчери (). У Краљевини Југославији живело је око 500.000 Немаца, углавном Дунавских Шваба насељених на подручје Славоније и Војводине у време колонизације Марије Терезије у 18. веку. Највећи број Немаца у Југославији, живео је на подручју Војводине око 344.000 или 68,8%. Главни промотер нацистичке политике међу немачком националном мањином у Југославији био је Швапско-немачки културни савез () познатији као Културбунд, основан 1920. са циљем очувања немачког језика и културе, али је од 1934. почео да потпада под утицај нациста, који су га дефинитивно преузели маја 1939. када је за председника изабран Сеп Јанко, адвокат из Петровграда. Он је организацију претворио у монолитну политичку партију, организовану на нацистиоким принципима, способну не само да идејно-политички окупи Немце, већ и да истовремено буде средиште припрема за војне, диверзантске и шпијунске зададике. У овом периоду дошло је до наглог прилива чланства, па су до новембра 1940. формиране 402 месне групе са око 450.000 чланова. Посебан сегмент био је рад са омладином, која је укуључена у борбене формације под називом Немачка момчад (). Омладински функционери слати су у Немачку на курсеве и војну обуку, а курсеви у Југославији одржавани су у оквиру спортских друштава, на логоровањима и др. Током 1940. немачка обавештајна служба Абвер основала је у Југославији организацију „Јупитер”, чији је задатак био да се у датом тренутку активира на извршавању војних, диверзантских и саботажних акција. У изградњи ове организације немачки обавештајци ослањали су се искључиво на фолксдојчере, којима су достављене веће количине оружја.

Априлски рат и окупација Избијањем Другог светског рата, септембра 1939, Краљевина Југославија је због сложене политичке ситуације, у којој се налазила, прогласила неутралност. Након италијанске агресије на Грчку, октобра 1940, као и потписивања Тројног пакта између Нацистичке Немачке, Фашистичке Италије и Јапана, септембра 1940, коме су током новембра приступиле Краљевина Мађарска и Краљевина Румунија, отпочели су притисци на југословенске власти да приступе пакту. Притисци су интензивирани у фебруару 1941, а посебно након приступа Краљевине Бугарске пакту 1. марта, па су југословенске власти 20. марта донеле одлуку о приступању пакту, упркос нерасположењу дела народа и војске. Потписивање пакта извршено је 25. марта 1941. у Бечу, али је већ следе ноћи 26/27. марта у Београду извршен војни пуч, у коме су збачени Влада Цветковић—Мачек и Намесништво на челу са кнезом Павлом, а малолетни краљ Петар II Карађорђевић доведен на престо. Иако је нова Влада генерала Душана Симовића дала изјаву да Југославија остаје у пакту, Адолф Хитлер је донео одлуку о нападу на Југославију и Грчку.

мини|Немачки ратни плакат Напад немачких трупа на Краљевину Југославију отпочео је без објаве рата 6. априла 1941. бомбардoвањем Београда и других градова. Главни напад вршиле су — Друга армија са северозапада из правца Клагенфурта и Граца (Аустрија) и Велике Каниже (Мађарска), као и 12. армија из правца Бугарске, која је већ сутрадан заузела Скопље и наставила продор ка западу, чиме је прекинут евентуални правац повлачења Југословенске војске (ЈВ) према Грчкој. За одбрану територије Војводине биле су предвиђене јединице из састава Друге групе армија ЈВ — Прва армија имала је задатак да брани југословенску границу према Румунији (сверни Банат) и Мађарској (Бачка) док су јединице Друге армије браниле југослвенско-мађарску границу у Барањи. Самостална Шеста армија имала је задатак одбране југословенско-румунске границе у јужном Банату и у правцу Дунава до Голубца. Првих дана рата од 6—8. априла није било ратних дејстава на овом подручју. Дана 9. априла дошло је до продора мањих немачких оклопних снага у околини Вршца и на простору Сечањ—Руско Село. Услед тешког стања на фронту, Врховна команда је наредила повлачење јединица Прве и Друге армије из Баната, Бачке и Барање у најпре у Срем, а потом јужно од Саве. Након њиховог повлачења, на овом простору су остале само посадне јединице. Непријатељска пропаганда захватила је јединице Друге армије, па су се њене дивизије почеле распадати, услед великог броја дезертерства војника.