Девети час или нона (од лат. nona — „девета”), део је часослова готово свих традиционалних хришћанских литургија. Састоји се углавном од псалама и чита се око 15 часова (3 часа поподне), отприлике деветог сата након зоре.
У римском обреду, девети час је један од малих часова. У оријенталним православним црквама, као што су Коптска православна црква, Етиопска православна црква и Индијска православна црква, то је једно од седам утврђених времена за молитву које треба да читају сви хришћани.
Историја
Порекло Према обичају из старе Грчке и Рима, дан је, као и ноћ, био подељен на четири дела, од којих се сваки састојао од три сата. Међу древним народима, час ноне сматрао се крајем дневног посла и временом за купање и вечеру. Ова подела дана била је популарна и међу Јеврејима, од којих ју је Црква преузела. Поред јутарње и вечерње молитве које су пратиле приношење жртава, постојала је молитва у трећем, шестом и деветом часу дана.
Рана црква Апостоли су наставили да посећују Храм у уобичајено време молитве (Дела апостолска 3:1): „А Петар и Јован иђаху заједно горе у храм на молитву у девети час.”
У раном периоду, тражени су мистични разлози за поделу дана. Свети Кипријан у часовима трећег, шестог и деветог сата (који долазе након истека три сата) види алузију на Свету Тројицу. Он додаје да су ови часови, који су већ били посвећени молитви у Старом завету, освећени у Новом завету великим тајнама: трећи час силаском Светог Духа на апостоле; шести молитвама Светог Петра, примањем незнабожаца у Цркву, или пак распећем Исусовим; девети час смрћу Исуса Христа. Свети Василије Велики само подсећа да су у девети час апостоли Петар и Јован обично ишли у Храм да се моле. Свети Јован Касијан, који прихвата Кипријаново тумачење за трећи и шести час, у деветом часу види Христов силазак у ад. Ипак, по правилу, у деветом часу се обележава Христова смрт.
Најстарије сведочанство које упућује на овај обичај трећег, шестог и деветог часа потиче од, на пример, Тертулијана, Климента Александријског, из Канона Иполита Римског, па чак и из Дидахе („Учења апостола”). Дидахе је прописивао молитву три пута дневно, али без утврђивања тачних часова. Климент Александријски, као и Тертулијан, већ крајем 2. века изричито помињу канонске часове (трећи, шести и девети час) као посебно издвојене за молитву. Тертулијан се залаже за сталну молитву без прописаног времена, али додаје: „Што се тиче времена, не би требало да буде опуштеног придржавања одређених часова — мислим на оне уобичајене часове који већ дуго означавају поделе дана, трећи, шести и девети, и за које из Светог писма можемо приметити да су свечанији од осталих.”Tertullian, De Oratione, xxiii, xxv, у Patrologia Latina (P.L.), I, 1191-3. Цитирано у .
Климент и Тертулијан се у овим одломцима позивају само на приватну молитву у тим часовима. Канони Иполита такође говоре о трећем, шестом и деветом часу као прикладним сатима за приватну молитву; међутим, у два дана стационирања, среду и петак, када су се верници окупљали у цркви, а можда и недељом, ови часови су се узастопно читали јавно. У 4. веку постоје докази који показују да је пракса постала обавезна, барем за монахе.
Осамнаести канон Лаодикијског сабора (између 343. и 381. године) налаже да се исте молитве увек читају на деветом часу и на вечерњу. Вероватно се мисли на неке јектеније, у којима се нудила молитва за катихумене, грешнике, вернике и уопште за све потребе Цркве. Јован Касијан наводи да је најчешћа пракса била читање по три псалма у сваком од часова — трећем, шестом и деветом.
Од 7. века Пракса се разликовала од манастира до манастира. У почетку су неки покушавали да свакодневно читају цео Псалтир (150 псалама), али се од тога на крају одустало у корист недељног циклуса изграђеног око одређених сати у дану. У правилу Светог Бенедикта, четири мала часа дана (први, трећи, шести и девети час) осмишљена су по истом плану, а варирале су само формуле. Часослов је почињао позивном молитвом (инвитаторијумом), као и сви канонски часови; затим следи химна карактеристична за девети час; три псалма која се не мењају (Псалми 125, 126. и 127), осим недељом и понедељком када се замењују са три групе од осам стихова из Псалма 118; затим капитулум, версикул, Кирије, Молитва Господња, молитва () и завршне молитве.
Средњовековни писци приписују разна мистична својства деветом часу. Амаларије из Меца сматра да људски дух тоне у деветом часу заједно са залазећим сунцем, отварајући душу за ђаволска искушења. Други средњовековни мислиоци тврде да постоје древне везе између броја девет са несавршеношћу и туговањем. Једно народно веровање држи да су Адам и Ева протерани из Еденског врта управо у девети час.
Девети час је такође био час поста. У почетку, време поста се продужавало до вечерња, што значи да се храна узимала тек увече или на крају дана. Убрзо је уведено ублажавање ове строге праксе. Тертулијаново дело („О посту, против материјалиста”) дуго негодује против психика (односно ортодоксних хришћана) који завршавају свој пост на стациониране дане у девети час, док он, Тертулијан, тврди да је веран древном обичају. Пракса прекидања поста у деветом часу довела је до тога да тај час буде изабран за мису и причешће, који су били знаци завршетка дана. Разлика између строгог поста, који је трајао до вечерња, и ублаженог поста, који се завршавао у девети час, налази се у великом броју древних докумената.
У римском обреду, служба деветог часа је слично конструисана по узору на мале часове дана; састоји се од истих елемената као у правилу Светог Бенедикта, са овом разликом: уместо три псалма (125—127), увек се читају три групе од осам стихова из Псалма 118. Нема ничег другог што је карактеристично за ову службу у овој литургији. Химна, која је додата касније, јесте она која се већ користила у бенедиктинском часослову — Rerum Deus tenax vigor. У монашким правилима пре 10. века налазе се одређене варијације. Тако се у леринском правилу, као и у правилу Светог Цезарија, у деветом часу, баш као и у трећем и шестом, чита шест псалама, уз антифон, химну и капитулум.
Свети Аурелијан следи исту традицију у свом правилу , али монасима намеће по дванаест псалама за сваки час. Свети Колумбан, Свети Фруктуоз и Свети Исидор Севиљски усвајају систем од три псалма. Попут Светог Бенедикта, већина ових аутора укључује химне, капитулум или кратко читање, версикул и молитву (). У 9. и 10. веку налазимо неке додатке направљене у служби деветог часа, посебно јектеније, колекте и слично.
Тренутна пракса Римски обред Са реформама Другог ватиканског сабора, традиционални једнонедељни циклус Псалтира постао је четворонедељни циклус. Поред тога, обавезна је само молитва једног од малих часова (трећи, шести и девети). У литургији часова неких верских редова, шести и девети час су комбиновани како би формирали „подневни час”. Међутим, од бискупа, свештеника и других „који су од Цркве добили мандат да служе литургију часова” и даље се очекује да читају цео низ часова, што је могуће ближе традиционалном добу дана.Opшта упутства бр. 29.
Антиохијски обред Западносиријски обред У Маронитској цркви, Сиријској православној цркви, Сиријској католичкој цркви, Маланкарској православној сиријској цркви, Маланкарској Мартома сиријској цркви и Сиро-маланкарској католичкој цркви, служба деветог часа такође је позната као и чита се у 15 часова користећи часослов Шехимо.
Византијски обред
У Православној и Гркокатоличкој цркви, службу деветог часа обично чита један чтец и у њој има врло мало варијација. На деветом часу се читају три утврђена псалма: Псалми 83, 84. и 85. (по Септуагинти). Једини променљиви делови током већег дела године су тропари (један или два) и кондак дана. Служба се завршава Молитвом деветог часа Светог Василија Великог.
Током Васкршњег поста дешавају се бројне промене у служби. Од понедељка до четвртка, након три утврђена псалма, чтец изговара катизму из Псалтира. Дневни тропар се замењује посебним посним химнама које се певају уз метаније (земне поклоне). Затим се може читати део Лествице божанског успона. Дневни кондак се замењује посебним посним тропарима. Пред крај часа, изговара се молитва Светог Јефрема Сирина, уз поклоне.
Током Страсне седмице, на Велики понедељак, Велики уторак и Велику среду, службе су сличне онима током Васкршњег поста, осим што нема катизме, а уместо уобичајених посних химни које замењују кондак, пева се дневни кондак (тј. за тај дан Страсне седмице). На Велики четвртак и Велику суботу, мали часови су сличнији уобичајеним. На Велики петак, певају се Царски часови.
Током мањих посних периода (Божићни пост, Петровски пост и Госпојински пост), мали часови пролазе кроз промене сличне онима током Васкршњег поста, с том разликом што се посне химне обично читају уместо да се певају, и нема катизми. Поред тога, радним данима током мањих постова, може се читати међучас (грчки: ) одмах након сваког часа (барем првог дана поста). Међучасови се такође могу читати током Васкршњег поста ако нема читања из Лествице на малим часовима. Међучасови прате исти општи оквир као и мали часови, само су краћи.
Јерменски обред У јерменској литургији, девети час (, ) комеморира и Сина Божијег и смрт и предају [његовог] духовног бића.
У јерменском Часослову и у многим литургијским рукописима, девети час се завршава службом од химни, псалама, читања и молитава које би се нормално рецитовале током Патарага (Божанствене литургије или мисе).
У јерменском Часослову и у многим литургијским рукописима, девети час укључује службу са молитвама, химнама и библијским читањима која би се нормално одвијала на Патарагу, без молитава евхаристијског канона (припрема, освећење, молитве после причешћа) и многих јектенија. Не постоји посебан наслов за ову службу као за остале службе у Часослову. Ипак, ово је посебна служба јер се закључно „Оченаш”, којим се завршава свака јерменска литургија, укључујући све литургије часова, такође јавља на крају самог деветог часа по аналогији са првим, трећим и шестим часом, а пре ове додатне службе.
Ова служба се може звати Чаш ( — ), односно служба оброка, који се узимао на крају дана по завршетку посла, што је било након деветог часа. Пошто је пост пре причешћа био правило у древној цркви, девети час се наметнуо као прикладно време за приношење Патарага. Тако је служба која је садржала читања и већи део молитава из Патарага додата након деветог часа за оне дане када се није служио Патараг.
Ова служба Чаш се може упоредити са службом изобразитељних која се служи у црквама словенске традиције у оквиру византијског литургијског обреда. Сви древни рукописи јерменских часова немају ову службу, стога је нејасно да ли је ова служба касније уведена из византијске литургије, при чему су речи и редослед јерменског Патарага замењени онима из византијске Божанствене литургије.
Структура службе Увод: „Благословен је Господ наш Исус Христос. Амин. Оче наш...”; „Благословен је Свети Отац, истинити Бог. Амин.”
Псалам 51: „Помилуј ме...”; „Слава... Сада и увек... Амин.”; Химна деветог часа: „Светлост дана патила је с тобом... (...)”; Опомена: „У сваком часу ово је моја молитва... (...)”; Проглас: „Опет и опет у миру...”; Молитва: „Благослов и слава Оцу... Сада и увек... Амин.”
Током Васкршњег поста: Молитва Јована Мандакунија „Са светим срцем... (...)”; Проглас: „Да бисмо прошли овај час... (...)”
У супротном, наставља се овде:
Молитва: „Господе над војскама... (...)”
Псалам (Данило 3:33—34): „Господе, не остави нас... (...)”; Химна Светог Нерсеса (Глас 3): „Прими, Господе, молбу патријарха Аврама... (...)”; Проглас: „Замолимо нашег животворног спаситеља, Христа,... (...)”; Молитва, „Павши пред тобом... (...)”; Молитва вардапета Саркавага: „Сети се, Господе, слугу својих... (...)”; Молитва: „Боже, добротворни и пуни милости... (...)”
Псалам 116 „Љубио сам, јер Господ чу... (...)”; Псалам 117 „Благословите Господа сви народи... (...)”; „Слава Оцу... Сада и увек... Амин.”
На Господње празнике и комеморације мученика: Химна (варира у зависности од гласа дана)