thumb|upright=1.4|Илустрација духа из приче „О, зазвижди и ја ћу ти доћи, момче” М. Р. Џејмса, коју је начинио Џејмс Макбрајд.
Прича о духовима јесте свако дело фикције или драме које укључује духа, или једноставно као полазну премису узима могућност постојања духова или веру ликова у њихово постојање. „Дух” се може појавити сопственом вољом или бити призван магијом. За духа је блиско повезан концепт „уклетости” (или опседнутости), где је натприродно биће везано за одређено место, предмет или особу.
У колоквијалном говору, израз „прича о духовима” може се односити на било коју врсту страшне приче. У ужем смислу, прича о духовима се развила као форма кратке приче у оквиру жанровске књижевности. То је облик натприродне фикције, а посебно жанра чудне фикције, и често представља хорор причу.
Иако су приче о духовима често изричито намењене застрашивању, писане су са најразличитијим намерама — од комедије до поучних, моралних прича. Духови се у наративу често појављују као чувари или пророци догађаја који предстоје.
Историја thumb|left|Заломак ћупа са причом Хонсумхеб и дух исписане на хијератском писму, настао између 1292. и 1076. године пре нове ере. Египатски музеј у Торину. thumb|Дух пирата из Књиге о пиратима Хауарда Пајла.
Широко распрострањено веровање о духовима јесте да су они сачињени од магловитог, ваздушастог или суптилног материјала. Антрополози повезују ову идеју са раним веровањима да је дух био „особа унутар особе” (дух те особе), што је у древним културама било најприметније кроз човеков дах, који се приликом издисања у хладнијим климатским условима уочава као бела магла. Веровање у духове присутно је у свим културама широм света, па се тако приче о духовима могу преносити усменим или писаним путем.
Прича око логорске ватре, као облик усменог приповедања, често укључује препричавање прича о духовима или других страшних прича. Неке од ових прича старе су деценијама, са различитим верзијама у више различитих култура. Многе школе и образовне установе подстичу приповедање прича о духовима у изучавању књижевности.
Године 1929, у есеју „Неколико напомена о причама о духовима” М. Р. Џејмса идентификовано је пет кључних одлика енглеске приче о духовима. Френк Кофман их је за потребе курса о популарној имагинативној књижевности сажео на следећи начин:
Привид истинититости „Пријатан страх” Недостатак сувишног проливања крви или секса Недостатак „објашњавања механизма” Место и време радње: „доба самог писца (и читаоца)”
Појава рото-романа почетком 20. века створила је нове могућности за објављивање прича о духовима, а оне су такође почеле да се појављују и у публикацијама као што су Good Housekeeping и The New Yorker.
Књижевност right|thumb|200px|upright|Џон Ди и Едвард Кели призивају дух покојника (гравура из књиге Астрологија Ебенезера Сиблија, 1806)
Рани примери Духови су се у античком свету често појављивали у облику паре или дима, али су у другим случајевима описивани као материјални, изгледајући управо онако како су изгледали у тренутку смрти, заједно са ранама које су их усмртиле. Духови умрлих појављују се у књижевности још од Хомерове Одисеје, која приказује путовање у подземни свет и јунаков сусрет са духовима мртвих, као и у Старом завету, где вештица из Ендора призива дух пророка Самуила.
Комедија Мостеларија римског драматичара Плаута најстарије је познато дело које приказује уклету кућу, а њен наслов се понекад преводи као Уклета кућа. Још један рани извештај о уклетом месту потиче из записа Плинија Млађег (око 50. године н. е.). Плиније описује уклетост једне куће у Атини коју опседа дух окиван у ланце, што је архетип који ће постати познат у каснијој књижевности.
Духови су се често појављивали у трагедијама римског писца Сенеке, који је касније утицао на оживљавање трагедије на ренесансној сцени, посебно код Томаса Кида и Вилијама Шекспира.
Хиљаду и једна ноћ садржи низ прича о духовима, у којима се често појављују џини, гули и лешеви. Посебно се истиче прича „Али из Каира и уклета кућа у Багдаду”, која се врти око куће у којој бораве џини. Друга дела средњовековне арапске књижевности, попут Енциклопедије Браће чистоће, такође садрже приче о духовима.
Јапанско дело из 11. века, Прича о Генџију, садржи приче о духовима и укључује ликове које опседају духови.
Елизабетанско позориште thumb|left|Хамлет и дух његовог оца, слика Хајнриха Фислија из 18. века. Дух носи стилизовани оклоп у стилу 17. века, укључујући шлем типа морион и набутнице. Приказивање духова у оклопу, како би се дочарао осећај старине, било је уобичајено у елизабетанском позоришту.
Средином 16. века, италијански хуманисти су поново открили Сенекина дела, која су постала узори за обнову трагедије. Сенекин утицај је посебно очигледан у Шпанској трагедији Томаса Кида и Шекспировом Хамлету, при чему оба дела деле тему освете, расплет препун лешева и духове међу ликовима. Духови у Ричарду III такође подсећају на Сенекин модел, док дух у Хамлету има знатно сложенију улогу. Сенка убијеног Хамлетовог оца постала је један од најпрепознатљивијих духова у енглеској књижевности. У још једном Шекспировом делу, Магбету, убијени Банко се враћа као дух на велико запрепашћење насловног јунака.
У енглеском ренесансном позоришту, духови су често приказивани у одећи живих, па чак и у оклопу. Пошто је оклоп у доба ренесансе већ био застарео, он је духу на сцени давао патину старине. Дух огрнут чаршавом почео је да осваја сцену тек током 19. века, јер је за померање духа у оклопу био потребан сложен систем котура и дизалица, што је временом постало клишеиран позоришни елемент и предмет исмевања. Ен Џоунс и Питер Сталибрас у делу Ренесансна одећа и материјали сећања истичу: „Управо у тренутку када смех све више прети да угрози Духа, он на сцени почиње да се појављује не у оклопу, већ у некој врсти 'духовне драперије'.” Занимљиво запажање аутора јесте да „на историјској тачки у којој сами духови постају све невероватнији — барем за образовану елиту — чини се да је за веровање у њих постало неопходно истаћи њихову нематеријалност и невидљивост. [...] Драперија духова сада заиста мора бити духовна колико и сами духови. То је упечатљиво одступање како од духова са ренесансне сцене, тако и од грчких и римских позоришних духова на које се та сцена ослањала. Најуочљивија одлика ренесансних духова јесте управо њихова брутална материјалност. Они нам се појављују упадљиво одевени.”
У Шпанији се истиче легенда о Каталини Леркаро, младој жени из 16. века која је извршила самоубиство како не би морала да се уда за човека кога није волела. Одонда многи људи тврде да су видели њен дух.Ghosts. Appearances of the Dead and Cultural Transformation. Finucane, R. C. (1996).
Британске баладе Духови су заузимали значајно место у традиционалним британским баладама 16. и 17. века, посебно у „Пограничним баладама” насталим у турбулентном пограничном појасу између Енглеске и Шкотске. Баладе овог типа укључују „Немирни гроб”, „Жену из Ашерс Вела” и „Дух слатког Вилијама”, у којима се понавља мотив повратка настрадалих љубавника или деце. У балади „Краљ Хенри”, посебно прождрљив дух прождире краљевог коња и ловачке псе пре него што примора краља да легне са њим у кревет. Краљ се потом буди и затиче духа преображеног у прелепу жену. Летећи Холанђанин био је уклети брод који је постао тема бројних прича о духовима.
Романтизам thumb|left|Приказ жене која приповеда причу о духовима.
Једно од кључних раних појављивања духова у књижевности било је у роману Отрантски замак Хораса Волпола из 1764. године, који се сматра првим готичким романом. Међутим, иако прича о духовима са готичким романом дели употребу натприродног, ова два облика се разликују. За разлику од готичке фикције, приче о духовима се обично одвијају у времену и на месту блиском самој публици којој је прича намењена.
Модерна кратка прича појавила се у Немачкој у првим деценијама 19. века. Клајстова прича „Просјакиња из Локарна”, објављена 1810. године, као и неколико других дела из тог периода, неке су од првих кратких прича о духовима модерног типа. У приче о духовима Е. Т. А. Хофмана спадају „Елементарни дух” и „Рудници Фалуна”.Andrew Barger, "Introduction:All Ghosts are Grey" in Barger (editor),. Bottletree Books LLC, 2011. , (pp. 7-12)
Руски еквивалент приче о духовима јесте „билиличка”.. . Page 59. Запажени примери овог жанра из 1830-их година укључују Гогољевог „Вија” и Пушкинову „Пикову даму”, иако су десетине других прича слабије познатих писаца настале првенствено као божићна фикција. Планински венац Вогези представља место радње већине прича о духовима француског списатељског двојца Еркман-Шатријан.
Један од најранијих писаца прича о духовима на енглеском језику био је сер Валтер Скот. Његове приче о духовима, „Прича лутајућег Вилија” (1824) и Тапацирана соба (1828), избегавале су „готички” стил писања и помогле у постављању примера за касније писце овог жанра.
Златно доба приче о духовима Историчар прича о духовима Џек Саливан истакао је да многи књижевни критичари тврде како је „Златно доба приче о духовима” трајало у периоду између опадања популарности готичког романа 1830-их година и почетка Првог светског рата. Саливан тврди да су дела Едгара Алана Поа и Шеридана ле Фануа означила почетак овог „Златног доба”.
Ирски аутор Шеридан ле Фану био је један од најутицајнијих писаца прича о духовима. Ле Фануове збирке, као што су In a Glass Darkly (1872) и The Purcell Papers (1880), помогле су у популаризацији кратке приче као медијума за фикцију о духовима. Шарлот Ридел, која је писала под именом госпођа Џ. Х. Ридел, стварала је приче о духовима које су остале запажене по вештој употреби мотива уклете куће.J. L. Campbell Sr., "Mrs. J. H. Riddell", in Bleiler, ed., Supernatural Fiction Writers.
right|thumb|upright|Бакропис Џона Лича из 19. века приказује Духа садашњег Божића онако како га је описао Чарлс Дикенс у Божићној причи.
„Класична” прича о духовима настала је током викторијанског доба и обухватала је ауторе као што су М. Р. Џејмс, Ле Фану, Вајолет Хант и Хенри Џејмс. Класичне приче о духовима биле су под утицајем традиције готичке фикције и садржале су елементе фолклора и психологије. М. Р. Џејмс је сажео суштинске елементе приче о духовима речима: „Злоба и терор, сјај злих лица, 'камени осмех ванземаљске злобе', прилике које прогоне у мраку и 'развучени, удаљени врисци', сви су на свом месту, а ту је и мала количина крви, проливена са намером и пажљиво одмерена...”.
Познате књижевне приказе из викторијанског доба јесу духови из Божићне приче, у којој је Ебенизеру Скруџу дух његовог бившег колеге Џејкоба Марлија помогао да увиди своје заблуде, заједно са духовима Прошлог Божића, Садашњег Божића и Божића који ће тек доћи. Као претечу Божићне приче, Чарлс Дикенс је објавио „Причу о гоблинима који су украли црквењака”. Дикенс је такође написао и „Скретничара”, још једно дело у коме се појављује дух.
Џејмсовски стил Дејвид Лангфорд је описао М. Р. Џејмса као писца „најутицајнијег канона прича о духовима у 20. веку”. Џејмс је усавршио метод приповедања који је од тада постао познат као „џејмсовски”, а који је подразумевао напуштање многих традиционалних готичких елемената његових претходника. Класична џејмсовска прича обично укључује следеће елементе:
карактеристично окружење у енглеском селу, приморском градићу или на сеоском имању; у старом граду у Француској, Данској или Шведској; или у древној опатији или универзитету; неупадљивог и прилично наивног учењака-џентлмена као главног јунака (често суздржане природе); откриће старе књиге или другог антикварног предмета који на неки начин откључава, призива гнев или бар привлачи непожељну пажњу натприродне опасности, која обично долази са оностраног света.