Павле I Петрович (такође познат као цар Павле), владао је као император Русије од 1796. до 1801. године. Наследио је своју мајку, Катарину Велику, и одмах започео мисију поништавања њеног наслеђа. Павле је гајио дубок анимозитет према својој мајци и њеним поступцима као императорке. Брзо је поништио многе Катаринине декрете, омаловажавао њену успомену и покушавао да уздигне углед свог оца, Петра III. Катарина је била благонаклона према руском племству. Павле је заузео другачији приступ; укинуо је бројне привилегије додељене племству, сматрајући их слабим, неорганизованим и недисциплинованим. Ова промена политике створила је тензије у владајућој класи.

Поред ових културних промена, Павле је спровео опсежне реформе у Императорској руској војсци. Имао је строг, ригидан стил вођства као велики кнез, непрестано обучавајући своје трупе. Као цар, увео је бруталан војни режим карактерисан сталним вежбама и оштрим казнама за мање прекршаје. Официри (које су нижерангирани војници могли анонимно да пријаве) били су подложни хитним казнама. Павле је повремено и сам тукао војнике, а неки официри су били суочени са прогонством у Сибир или отпуштањем из службе. Војне униформе су редизајниране у пруском стилу, што је критиковано као уско и непрактично. Посебна пажња посвећивана је детаљима попут воскиране косе. Павлове свеобухватне реформе и ауторитарне методе отуђиле су различите сегменте друштва, што је на крају довело до његовог пада. Збачен је у дворском државном удару и убијен.

Савремени посматрачи, укључујући његове лекаре, приметили су да је Павле деловао константно под стресом и склон бесу. Ове процене су углавном прихватили историчари у 19. и раном 20. веку; међутим, новија научна истраживања довела су у питање валидност дијагностиковања његовог менталног стања два века касније, а мемоари ранијих историчара можда нису били непристрасни. Због забринутости у вези са легитимитетом наредних владара из династије Романов, дебата о Павловој личности била је ограничена све до 20. века. Неки научници тврде да савремена дипломатска преписка пружа поузданије увиде.

Међу историчарима постоји консензус да је Павле вероватно имао неки облик менталне нестабилности или поремећаја, али се расправља о томе у којој мери је то утицало на његову владавину. Иако је његово ментално здравље јасно утицало на његове поступке, модерни историчари такође препознају и његове позитивне политике.

Позадина мини|alt=Формални портрет Катарине Велике|Портрет Катарине Велике из 1794. године, аутор Дмитриј Левицки Рођен 1754. године, Павле је био син императора Петра III и Катарине Велике. Шест месеци након Петровог ступања на престо, Катарина је учествовала у успешном државном удару () против свог супруга; Петар је збачен и умро је у затвору.

Током Катаринине владавине, Русија је доживела препород. Географски и економски се проширила, повећавајући контакте са западном Европом и стичући признање као велика сила. Руска Империја се ширила освајањима и дипломатијом. Османско царство је поражено у Руско-турским ратовима, а Новоросија на Црном и Азовском мору је колонизована. Државна заједница Пољске и Литваније на западу је подељена, при чему је Руска Империја узела највећи део.

Катарина је реформисала управу руских губернија. Као обожаватељка Петра Великог, наставила је да модернизује Русију по узору на западну Европу. Међутим, руска економија и војска наставиле су да зависе од кметства, а све већи захтеви државе и приватних земљопоседника интензивирали су експлоатацију кметова. То је довело до бројних сељачких побуна током Катаринине владавине, укључујући и велики Пугачовљев устанак.

Њена владавина сматра се златним добом Русије. Манифест о слободи племства, издат током владавине Петра III и потврђен од стране Катарине, ослободио је руске племиће обавезне војне или државне службе. Она је са ентузијазмом подржавала идеале просветитељства и често је навођена као просвећени деспот. Године 1789, пред крај Катаринине владавине, избила је Француска револуција у којој је Луј XVI погубљен. Револуција је послала ударне таласе кроз остале европске силе, и Катарина је одбацила многе принципе просветитељства које је претходно фаворизовала.

Престолонаследник Очекивало се да ће Павле бити просвећени конституционалиста који ће оправдати ратничку репутацију свог претходника, Петра Великог. Његово понашање пре доласка на власт наводно је било ексцентрично, обично се манифестујући кроз изливе беса. Павле је отпустио цео вод јер је загубио наређење и претио је да ће претући свог баштована штапом. Пунолетство је достигао 1772. године, али није добио никакве званичне функције нити положаје због свог понашања.

Стране дипломате су такође приметиле Павлову променљивост расположења, а Витворт је писао о Павловој „једљивости нарави”. Аустријски амбасадор Лудвиг Кобенцл радио је са Павлом и био је свестан његове склоности ка бесу: „Човек апсолутно не зна на шта може да рачуна са великим кнезом, он мења свој језик и осећања готово сваког тренутка”. Кобенцл је писао да није видео ниједан знак да принц поседује неопходне лидерске квалитете и надао се да ће их ускоро стећи. То је, како пише модерни научник Р. Е. Макгру, „била врло танка нада. Павле је имао 42 године, његова личност је била чврсто формирана и он је одавно одлучио ко су му непријатељи”. Француски изасланик је веровао да је Павле можда поремећен, а француски отправник послова Сабатје де Кабр известио је да се за 14-годишњег Павла

alt=Слика Павла као великог кнеза|мини|Павле као велики кнез Макгру пише да је Павлова репутација због узнемирујућег понашања била установљена у Санкт Петербургу до 1794. године након неколико инцидената на двору повезаних са његовим удварањем Јекатерини Нелидовој. Ова афера је била разлог због којег је Катарина намеравала да промени свог наследника. Корени Павлове неповерљиве природе могу се наћи у његовом усамљеном одрастању. Катарина је ступила на императорски престо након свргавања и убиства свог супруга, императора Петра III, који је званично био Павлов отац. Катарина је држала Павла изолованог у Гатчини, сеоском имању далеко од Санкт Петербурга (и моћи), и вероватно је намеравала да Павла као свог наследника замени његовим сином Александром; међутим, умрла је пре него што је то озакоњено. Павле је већину свог времена проводио организујући свој пук, парадирајући и тирански их кажњавајући.

Однос са мајком Павлова мржња према Катарини можда је произашла из његовог уверења да је она била саучесница у свргавању и убиству његовог оца, Петра III. Револуционари из 1762. су првобитно предложили Павла за новог императора, са Катарином као регентом; то се није уклапало у Катаринине планове и објашњава њено касније готово протеривање сина у Гатчину. Он и Катарина су били суште супротности; историчар Џером Блум верује да је Павле имао „патолошку мржњу” према Катарини, која се према њему „односила срамно”. Б. Дмитришин се слаже да је Павле имао „интензивну мржњу” према својој мајци.

Политичка идеологија Павле је желео да потврди апсолутни суверенитет суочен са Француском револуцијом и да одбрани традиционалну краљевску моћ. Његова политичка визија, комбинација патернализма и законитог апсолутизма, била је у традицији његове мајке и уобичајена карактеристика монарха касног 18. века. Павлове политике биле су засноване на два фактора: одлучности да преокрене, ублажи или направи „херојско одбацивање” политике своје мајке, као и страшљивом одбацивању утицаја Француске револуције.

Павлова теоријска идеологија и просвећени апсолутизам били су, у руском контексту, прогресивни. Луј XIV, Максимилијен де Бетин, војвода од Силија, Петар Велики и Фридрих II били су његови узори, али „јаз између ових уопштених намера и онога што је Павле урадио је огроман”. Ширина његове политичке визије била је ограничена његовом бригом за ситнице. Све што је указивало на једнакост или демократију било је његова мета. Василиј Кључевски сматра да су Павлове политике биле засноване на реду, дисциплини и једнакости, док Мајкл В. Куран и Дејвид Макензи називају његову владавину „просвећеним апсолутизмом”.

Аутократија Павлов захтев за сталном службом од стране племства на крају га је коштао живота; он је „понижавао племство, претварајући их од сабораца по оружју у жртве”. Катарина му је поклонила заробљеног турског затвореника, Ивана Павловича Кутајсова, којег је Павле прогласио руским грофом са великим имањем како би пркосио племству. Његова растућа аутократија била је у директној супротности са његовим васпитањем као конституционалисте: Руска аристократија је постала готово потпуно вестернизована, а француски им је био први језик. Изгледа да је Павле изједначавао аристократски луксуз са расипништвом, и веровао је да су године попустљиве владавине женског владара довеле до тога да мушкарци (претежно племство) постану мекани и друштвено неодговорни. Павлови укази били су фокусирани на перципиране друштвене болести племства, и желео је да им усади нову моралну дисциплину. У Новој модерној историји Кембриџа, Џ. М. К. Вивјан пише да је непријатељство са племством било својствено руским царевима због њихове рањивости на дворске преврате; у Павловом случају, то је било погоршано третманом од стране његове мајке, која је подржавала аристократију. Павле није веровао својој аристократији, посебно онима који су живели на својим имањима уместо да присуствују на двору.

alt=Фотографија палате у Гатчини из 2010. године|мини|Парадни терен испред палате у Гатчини 2010. године Обарајући Катаринине политике, Павле је озбиљно ограничио аристократију. Говорио је: „Само је онај велики у Русији коме се ја обраћам, и то само док му се обраћам” (без обзира на рођење или статус); С. С. Монтефјоре је то назвао осећањем „достојним Калигуле”. Д. Ливен каже да Павлов идеализовани однос између императора и вазала „није представљао руске реалности касног 18. века”, посебно његово понављање Калигулине изреке: „нека мрзе све док се плаше”. Он је ограничио политичку моћ аристократије у сваком погледу, поништивши њихово изузеће од телесног кажњавања. Ливен назива Павлов напад на слободе аристократије ограниченим, али довољним да их убеди да касније кују завере против њега. Међутим, чини се да је било мало или нимало отпора према њему; Витворт је рекао да би у другим земљама Павлови неумерени декрети можда наишли на отпор, али тамо „карактер људи и тај дух субординације који још увек преовладава, чине да се једва чује и најмањи жамор”. Макгру примећује иронију да је једина класа која је пружила снажан отпор Павлу била класа кметова, класа коју је он покушао да заштити. Око 55 сељачких устанака забележено је између Катаринине смрти у новембру 1796. и Нове године, након чега је уследило скоро 120 устанака у прва три месеца 1797. године.

Противљење Француској револуцији Павлова владавина била је обележена његовом аверзијом према француској култури, под утицајем Француске револуције неколико година раније. Он је настојао да ограничи ширење револуционарних идеја циљајући на француски утицај у Русији. Павле је ограничио путовања у иностранство и захтевао да посетиоци из Француске имају пасоше издате од стране Куће Бурбон. Цензура је пооштрена, а Павле је спровео строге прописе о моди, забрањујући све што се сматрало неруским (нарочито француским). Тајна полиција одиграла је значајну улогу у обезбеђивању поштовања његових указа. Све што је наговештавало револуцију било је забрањено. Павлова мржња према револуцијама била је заснована на његовом ставу да су његови грађани попут деце и да их треба надзирати.

Његови поступци против јакобинизма понекад су деловали комично. Дубоко уплашен од Јакобинаца, веровао је да је њима окружен. Према сведочењу савременика, Павле је држао своје имање у стању сталне опсаде: „Сваког дана се чује само о насилничким делима. Велики кнез сваког тренутка мисли да некоме недостаје поштовања или да има намеру да критикује његове поступке. Он свуда види манифестације револуције.”

Поништавање Катарининих политика