Срдачна антанта ( — „срдачни споразум”) представљала је низ споразума потписаних 8. априла 1904. године између Уједињеног Краљевства и Француске, који су довели до значајног побољшања англо-француских односа.
Позадина Француски израз Entente Cordiale (обично преведен као „срдачни споразум” или „срдачно разумевање”) потиче из писма које је 1843. године написао британски министар спољних послова лорд Абердин свом брату, у којем је поменуо „срдачно, добро разумевање” између две нације. Ово је преведено на француски као Entente Cordiale и те године га је употребио Луј Филип I у француском Дому перства. Када се данас користи, овај термин готово увек означава другу Срдачну антанту, односно писани и делимично тајни споразум потписан у Лондону између двеју сила 8. априла 1904. године.
Споразум је представљао промену за обе земље. Француска је била изолована од осталих европских сила, делимично због разарања током Наполеонових ратова, претње од либерализма и перципиране непромишљености у Француско-пруском рату 1870—1871. године. Немачки канцелар Ото фон Бизмарк такође је успео да отуђи Француску од потенцијалних савезника, користећи страхове да би Француска могла тражити освету за свој пораз у Француско-пруском рату, поништити своје територијалне губитке и наставити да врши притисак за освајање Сара и територија у Руру. Британија је одржавала политику „сјајне изолације” на европском континенту, преставши да се бави равнотежом снага и интервенишући у континенталним пословима само када се то сматрало неопходним за заштиту британских интереса. Ситуација се за Британију и Француску променила у последњој деценији 19. века.Taylor, The Struggle for Mastery in Europe, 1848–1918 (1954) погл. 15–16
Промена је имала своје корене у губитку британског самопоуздања након Другог бурског рата и све већем страху од снаге Немачке. Још у марту 1881. године, француски државник Леон Гамбета и принц од Велса, Алберт Едвард, састали су се у дворцу Бретеј да разговарају о савезу против Немачке.
Освајање Африке спречило је земље да постигну договор. Колонијални спор између Француске и Британије из 1898. године дошао је до тачке кључања у Судану Фашодским инцидентом, у којем су обе земље настојале да преузму контролу над басеном горњег тока реке Нил. Међутим, Француска је схватила да је у озбиљно неповољном положају у односу на Британију и повукла се, претрпевши дипломатско понижење. Ипак, Теофил Делкасе, новоименовани француски министар спољних послова, био је нестрпљив да задобије британско пријатељство у случају било каквог будућег сукоба са Немачком.
На иницијативу министра колонија Џозефа Чемберлена, одржане су три рунде британско-немачких разговора између 1898. и 1901. године. Британци су одлучили да се не придруже Тројном савезу, прекинули су преговоре са Берлином и оживели идеју о британско-француском савезу.Taylor, The Struggle for Mastery in Europe, 1848–1918 (1954) погл. 17
Када је Руско-јапански рат био пред избијањем, Француска и Британија су се нашле на ивици да буду увучене у сукоб на страни својих савезника. Француска је била чврсто у савезу са Русијом, док су Британци недавно потписали Англо-јапански савез. Како би избегле улазак у рат, обе силе су „одбациле своје древно ривалство” и решиле своје несугласице у Африци, Америкама, Азији и Пацифику. У том циљу, француски министар спољних послова Теофил Делкасе и лорд Лансдаун, британски министар спољних послова, преговарали су о споразуму о колонијалним питањима, а лорд Лансдаун и Пол Камбон, француски амбасадор на Двору Светог Џејмса, потписали су резултујућу конвенцију 8. априла 1904. године.C. J. Lowe and M. L. Dockrill, . Vol. 1: British Foreign Policy 1902–14
Потписани документи десно|мини|Француски и британски извиђачи, са својим националним заставама, рукују се 1912. године.
Антанта се састојала од три документа:
Први и најважнији документ била је Декларација о Египту и Мароку. У замену за француско обећање да неће „ометати” британске акције у Египту, Британци су обећали да ће дозволити Французима да „очувају ред... и пруже помоћ” у Мароку. Гарантован је слободан пролаз кроз Суецки канал, чиме је Цариградска конвенција коначно ступила на снагу, а подизање утврђења на делу мароканске обале било је забрањено. Споразум је садржао тајни анекс који се бавио могућношћу „промењених околности” у администрацији једне од две земље. Други документ односио се на Њуфаундленд и делове западне и централне Африке. Французи су се одрекли својих права (проистеклих из Споразума у Утрехту) на западну обалу Њуфаундленда, познату као Француска обала, иако су задржали право на риболов дуж ње. Заузврат, Британци су Французима предали град Јарбутенда (близу модерне границе између Сенегала и Гамбије) и Острва Лос (део модерне Гвинеје). Додатна одредба односила се на границу између француских и британских поседа источно од реке Нигер (данашњи Нигер и Нигерија). Последња декларација се тицала Сијама (Тајланд), Мадагаскара и Нових Хебрида (Вануату). У Сијаму су Британци признали предложену француску сферу утицаја источно од басена реке Менам (Чао Праја); заузврат, Французи су признали предложени британски утицај над територијом западно од басена Менама. Обе стране су на крају одбациле сваку идеју о анексији сијамске територије. Британци су повукли свој приговор на то да Французи уведу тарифе на Мадагаскару. Стране су постигле споразум који би „ставио тачку на потешкоће које произилазе из недостатка надлежности над домороцима на Новим Хебридима”.Minton F. Goldman, .
На површини, споразум се бавио питањима стриктно везаним за риболов и колонијалне границе. Египат је признат као део британске сфере утицаја, а Мароко као део француске. Антанта није била формални савез и није укључивала блиску сарадњу, нити је била усмерена против Немачке. Међутим, она је утрла пут снажнијем односу између Француске и Британије суоченим са немачком агресијом. Не треба је мешати са званичним англо-француским војним савезом, који је успостављен тек након избијања Првог светског рата 1914. године.Margaret Macmillan, The War That Ended Peace: The Road to 1914 (2013) погл. 6 Главни колонијални споразум био је признање да се Египат у потпуности налази у британској сфери утицаја, а исто тако и Мароко у француској, уз услов да евентуални француски аранжмани за Мароко укључују разумно узимање у обзир шпанских интереса тамо. Истовремено, Британија је уступила Острва Лос (код Француске Гвинеје) Француској, дефинисала границу Нигерије у корист Француске и сложила се са француском контролом над горњом долином Гамбије; док се Француска одрекла свог ексклузивног права на одређена риболовна подручја код Њуфаундленда. Надаље, предложене француске и британске зоне утицаја у Сијаму (Тајланд), за који је на крају одлучено да не буде колонизован, биле су скициране, при чему су источне територије, суседне Француској Индокини, постале предложена француска зона, а западне, суседне Тенасериму у оквиру колонијалне Бурме, предложена британска зона. Такође су направљени аранжмани за ублажавање ривалства између британских и француских колониста на Новим Хебридима.
Дугорочно гледано, Срдачна антанта је означила крај готово хиљаду година повремених сукоба између двеју држава и њихових претходника, и заменила је modus vivendi који је постојао од краја Наполеонових ратова 1815. формалнијим споразумом.A. J. P. Taylor, Срдачна антанта је представљала врхунац политике Теофила Делкасеа (министра спољних послова Француске од 1898. до 1905), који је веровао да би франко-британско разумевање Француској дало извесну сигурност у западној Европи против било каквог немачког система савеза (види Тројни савез (1882)). Заслуга за успех преговора око Срдачне антанте углавном припада Полу Камбону (француском амбасадору у Лондону од 1898. до 1920) и британском министру спољних послова, лорду Лансдауну. Потписивањем Срдачне антанте, обе силе су смањиле виртуелну изолацију у коју су се обе повукле. Британија није имала савезника међу великим силама осим Јапана (1902). Француска је имала само Француско-руску алијансу. Споразум је представљао претњу за Немачку, чија се политика дуго ослањала на франко-британски антагонизам. Немачки покушај да обузда Французе у Мароку 1905. (Тангерска криза, или Прва мароканска криза), и тиме поремети Антанту, послужио је само њеном јачању. Започети су војни разговори између француског и британског генералштаба. Франко-британска солидарност је потврђена на Конференцији у Алхесирасу (1906) и поново потврђена у Другој мароканској кризи (1911).
Последице мини|Француска карикатура Џона Гран-Картереа (1850–1927) из 1906. године која приказује краља Едварда VII од Велике Британије и фигуру која представља Француску како бацају камење на немачке патке — сатирични приказ Срдачне антанте.
Није потпуно јасно шта је тачно Антанта значила за британски Форин офис. На пример, почетком 1911. године, након извештаја у француској штампи у којима се упоређује виталност Тројног савеза са самртним стањем Антанте, Ер Кроу је забележио: „Основна чињеница је наравно да Антанта није савез. У случају крајњих ванредних ситуација може се открити да она нема никакву суштину. Јер Антанта није ништа друго до стање ума, поглед на општу политику који деле владе двеју земаља, али који може бити, или постати, толико неодређен да изгуби сваки садржај.”
Овакав коментар се ипак показао нетачним, јер се Тројни савез распао као резултат неутралности Италије по избијању Првог светског рата, док је Антанта опстала.
Комеморација Стогодишњица Срдачне антанте 2004. године обележена је бројним званичним и незваничним догађајима, укључујући државну посету краљице Елизабете II Француској у априлу, и узвратну посету председника Жака Ширака у новембру. Британске трупе (бенд Краљевских маринаца, Коњица Домаћинства, Гренадирска гарда и Краљева трупа, Краљевска коњичка артиљерија) по први пут су предводиле параду за Дан пада Бастиље у Паризу, док су изнад њих летеле Црвене стреле.
На Међународној железничкој станици Вотерлу у Лондону и на Париској Северној станици (Гар ди Нор), биле су приказане заставе Уједињеног Краљевства и Француске, повезане речима Entente cordiale исписаним преко плаката. Неки француски политички лидери жалили су се на назив „Вотерлу” као одредиште возова из Париза, јер је лондонска терминална станица добила име по бици из 1815. године у којој је алијанса предвођена Британцима поразила Наполеонову војску, а 1998. године француски политичар Флоран Лонгпе писао је британском премијеру Тонију Блеру захтевајући, без успеха, да се име промени. Међутим, у новембру 2007. Сент Панкрас је постао нови лондонски терминал за Јуростар услугу.
У априлу 2024. године, у знак обележавања 120. годишњице Срдачне антанте, припадници Републиканске гарде француске Жандармерије учествовали су у Смени страже код Бакингемске палате.
Стипендије Срдачне антанте Назив „Срдачна антанта” користи се за програм Стипендија Срдачне антанте, селективни франко-британски програм стипендирања који су 30. октобра 1995. године најавили британски премијер Џон Мејџор и француски председник Жак Ширак на англо-француском самиту у Лондону. Он обезбеђује финансирање за британске и француске студенте да студирају једну академску годину са друге стране Ламанша. Програмом управља француска амбасада у Лондону за британске студенте,Entente Cordiale scholarships on the website of the French Embassy in London а Британски савет у Француској и британска амбасада у Паризу за француске студенте. Entente Cordiale scholarships on the website of the British Council France Entente Cordiale scholarships on the website of the British embassy in France Финансирање обезбеђују приватни сектор и фондације. Програм има за циљ подстицање међусобног разумевања и промовисање размене између британских и француских лидера сутрашњице. Програм је иницирао сер Кристофер Малаби, британски амбасадор у Француској између 1993. и 1996. године.
Види још Англо-француски врховни ратни савет Односи Француске и Уједињеног Краљевства Стари савез Британска војна историја