Сексуални пристанак је пристанак за упуштање у сексуалну активност. У многим јурисдикцијама, сексуална активност без пристанка сматра се силовањем или другим облицима сексуалног напада.
Академска расправа о пристанку Крајем 1980-их, академкиња Лоис Пино тврдила је да друштво мора да се креће ка комуникативнијем моделу сексуалности како би пристанак постао експлицитнији и јаснији, објективан и слојевит, са свеобухватнијим моделом од оног „не значи не” или „да значи да”. Многи универзитети су покренули кампање о пристанку. Креативне кампање са слоганима који привлаче пажњу и сликама које промовишу пристанак могу бити ефикасна оруђа за подизање свести о сексуалном нападу на кампусима и сродним питањима.Thomas KA, Sorenson SB, Joshi M. „Consent is good, joyous, sexy”: A banner campaign to market consent to college students. Journal of American College Health.
У Канади, „пристанак значи [...] добровољну сагласност подносиоца жалбе да се упусти у сексуалну активност” без злоупотребе или искоришћавања „поверења, моћи или ауторитета”, принуде или претњи. Приступљено: 13. 3. 2015. Пристанак такође може бити повучен у било ком тренутку. Врховни суд Британске Колумбије пресудио је да само наговарање, након којег следи споразум, не испуњава праг принуде да би се поништио пристанак.
Од касних 1990-их, предложени су нови модели сексуалног пристанка. Конкретно, развој модела „да значи да” и афирмативних и континуираних модела пристанка, као што је Халова дефиниција: „добровољно одобравање онога што друга особа ради или предлаже; дозвола; сагласност у мишљењу или осећању.” Хикман и Миленхард наводе да пристанак треба да буде „слободна вербална или невербална комуникација осећаја спремности” да се ступи у сексуалну активност.Hickman, S.E. and Muehlenhard, C.L. (1999) '"By the Semi-mystical Appearance of a Condom": How Young Women and Men Communicate Sexual Consent in Heterosexual Situations', The Journal of Sex Research 36: Афирмативни пристанак и даље може бити ограничен јер основне, индивидуалне околности које окружују пристанак не могу се увек признати у моделу „да значи да” или у моделу „не значи не”.
Елементи пристанка Моралне и правне перспективе У научној литератури, дефиниције у вези са пристанком и начином на који га треба саопштити биле су контрадикторне, ограничене или без консензуса. Др Џејмс Рофи, виши предавач криминологије на Факултету друштвених наука Универзитета Монаш, тврди да правна дефиниција (види Правни концепт пристанка) треба да буде универзална, како би се избегла конфузија у судским одлукама. Он такође показује како се морални појам пристанка не поклапа увек са правним концептом. На пример, неки одрасли браћа и сестре или други чланови породице могу добровољно ступити у везу, међутим правни систем то и даље сматра инцестуозним, а самим тим и злочином. Рофи тврди да употреба одређеног језика у законодавству у вези са овим породичним сексуалним активностима манипулише читаоцем да то посматра као неморално и криминално, чак и ако све стране пристају. Слично томе, неки малолетници испод законског узраста пристанка могу свесно и својевољно изабрати да буду у сексуалној вези. Међутим, закон то не сматра легитимним. Иако постоји потреба за узрастом пристанка, он не дозвољава различите нивое свести и зрелости. Овде се може видети како се морално и правно разумевање не поклапају увек.
Неки појединци нису у стању да дају пристанак, или чак и ако могу вербално да укажу да пристају, сматра се да им недостаје способност да донесу информисан или потпун пристанак (нпр. малолетници испод узраста пристанка или интоксикована особа). Људи такође могу пристати на нежељену сексуалну активност.Quinn-Nilas, C, Goncalves, M, Grant, A, & Kennett, D. (2018). '. .
Имплицитни и експлицитни У Канади, имплицитни пристанак није био одбрана за сексуални напад од случаја Врховног суда Канаде из 1999. године, Р. против Јуанчука, где је суд једногласно пресудио да пристанак мора бити експлицитан, уместо само „имплицитан”. У Сједињеним Државама, одбрана може имати прилику да убеди суд да је жртва на неки начин имплицирала пристанак. Суд може сматрати многе радње имплицитним пристанком: претходна веза са наводним силоватељем (нпр. пријатељство, забављање, заједнички живот или брак),Balos, Beverly, and Mary Louise Fellows. "Guilty of the Crime of Trust: Nonstranger Rape." Minn. L. Rev. 75 (1990): 599. пристанак на сексуални контакт у претходним приликама, флертовање,. или ношење „провокативне” одеће.Tchen, Christina M. "Rape Reform and a Statutory Consent Defense." J. Crim. L. & Criminology 74 (1983): 1518.
Нежељена сексуална активност Нежељена сексуална активност може укључивати силовање или други сексуални напад, али се може и разликовати од њих. Џеси В. Форд, аутор студије из 2018. која је показала да мушкарци имају нежељени секс са женама како би „доказали да нису геј”, наводи да је „[с]ваки сексуални напад нежељени секс, али није сав нежељени секс сексуални напад.”
Студија из 1998. године показала је да и мушкарци и жене „пристају на нежељену сексуалну активност” у хетеросексуалном забављању; у овим случајевима, пристали су на нежељени секс како би задовољили партнера, „промовисали интимност” или избегли напетост у вези. Аутори тврде да процене „нежељених (неконсензуалних) сексуалних искустава” могу да помешају неконсензуални секс и консензуални секс.
Вербални и невербални мини|десно|200п|Иако различите политике о пристанку имају различите ставове о томе да ли се невербални знакови рачунају као пристанак, нека правила дозвољавају тражење пристанка путем невербалне комуникације. Пристанак може бити вербалан или невербалан, или мешавина ова два типа, у зависности од различитих политика и закона. Према ауторки за Bustle, Кеј Бурдо, максима „рачуна се само вербални пристанак” је ограничена, јер не узима у обзир стране које могу да пристану само невербално, као што су особе са инвалидитетом и они у БДЗМ заједницама. Правила о пристанку Колеџа Дартмут наводе да комуникација у интимним сусретима често подразумева невербалне знакове као што су осмех, климање главом и додиривање друге особе; међутим, наводи се да „...говор тела често није довољан” јер је тумачење говора тела ризично, па је најбоља опција користити „експлицитну вербалну комуникацију”. Њујорк тајмс преноси да мушкарци обично користе невербалне индикаторе да одреде пристанак (61 одсто каже да пристанак перципира кроз партнеров говор тела), али жене обично чекају да их партнер вербално пита пре него што укажу на пристанак (само 10 одсто каже да пристанак показује говором тела), што је различит приступ који може довести до забуне у сусретима хетеросексуалних парова.
Мери Спелман, деканка за студенте на Колеџу Клермонт Макена, наводи да њен колеџ дозвољава и вербални и невербални пристанак, при чему се невербални пристанак процењује посматрањем да ли друга особа „активно учествује” и додирује другу особу када је ова додирује или охрабрује прву особу”, знакови који указују да је „...особа активан учесник у било чему што се дешава.”
Дејли дот наводи да је вербални пристанак најбољи јер оба учесника могу јасно да назначе шта желе, постављају питања и траже појашњење; насупрот томе, невербални пристанак можда неће бити јасан, пошто људи „...имају различита схватања гестова, 'вибри' и невербалних знакова”, што може довести до „двосмислености и неразумевања”. Лиса Фелдман Барет, психолошкиња и неуронаучница, наводи да у контексту сексуалног пристанка, „покрети лица и тела нису језик” на који учесници могу да се ослоне, јер људски „мозак увек нагађа” о томе како да протумачи осмехе и изразе; као такви, „...покрети лица су ужасни показатељи пристанка, одбијања и емоција уопште” и они су „не замена за речи.”
Студија из 2026. открила је да многи млади хетеросексуални мушкарци сматрају вербалне захтеве за пристанак „незгодним, непотребним или ометајућим”. С једне стране, то је било зато што би тражење вербалног пристанка могло одбити или увредити потенцијалног партнера. С друге стране, вербални пристанак би се могао осећати бесмисленим и трансакционим и није нудио гаранцију да потенцијални партнер заправо жели да има секс. Аутори, Џоси Форест са Универзитета у Мелбурну, и Џеси В. Форд са Универзитета Колумбија, идентификовали су да многи млади мушкарци уместо тога користе процес који се зове „вишефакторска аутентификација”. Уместо да обавезно траже вербални пристанак, млади мушкарци су саставили акумулацију фактора — сензорне сигнале, поверење, локацију, тајминг и друге контекстуалне факторе — како би утврдили да ли постоји пристанак.
Године
Сматра се да малолетници испод одређеног узраста, узраста пристанка у тој јурисдикцији, не могу по закону дати важећи пристанак на сексуалне чинове. Узраст пристанка је узраст испод којег се сматра да је малолетник правно неспособан да пристане на сексуалне чинове. Сходно томе, одрасла особа која се упушта у сексуалну активност са малолетником млађим од узраста пристанка не може да тврди да је сексуална активност била споразумна, и таква сексуална активност се може сматрати силовањем по закону. Особа испод минималне старосне границе сматра се жртвом, а њен сексуални партнер се сматра преступником, осим ако су обоје малолетни. Сврха одређивања узраста пристанка је заштита малолетне особе од сексуалног узнемиравања. Закони о узрасту пристанка увелико се разликују од јурисдикције до јурисдикције, иако већина јурисдикција поставља узраст пристанка у распону од 14 до 18 година. Закони се такође могу разликовати према врсти сексуалног чина, полу учесника или другим разматрањима, као што је укључивање позиције поверења; неке јурисдикције такође могу дозволити малолетницима који су укључени у сексуалне односе једни са другима различиту добну границу, уместо једне јединствене.
Џенифер А. Дробак, која предаје право на Универзитету у Индијани, каже да би младе одрасле особе старости од 16 до 21 године требало да могу да понуде само „сагласност” за секс са знатно старијом особом, а не пристанак, али би им требало дозволити да ретроактивно пониште ту сагласност пре него што достигну други значајан узраст — судови би тада потврдили опозив на основу „најбољег интереса”, а старија страна би тада могла бити тужена; „сагласност” не би била допуштена као доказ. Дробак резимира да би се старија особа суочила са „масовно повећаним” ризиком.
Ментални инвалидитет или стања Исто тако, особе са Алцхајмеровом болешћу или сличним инвалидитетом можда неће моћи да дају правни пристанак на сексуалне односе чак ни са својим супружником. Њујорк не сматра да је то пристанак у случајевима када људи имају физички инвалидитет који их онемогућава да саопште да не пристају, било речима или физички, или ако имају менталну болест или друго ментално стање које их чини неспособним да разумеју сексуалну активност. Јужна Каролина има 10-годишњу казну за особу која има секс са особом која је ментално заостала или неспособна за кретање. Професорка права Дебора Дено тврди да би људи са одређеним врстама менталних проблема требало да буду у могућности да пристану на секс; она каже да они „...имају право да то учине, а непотребно широка и моралистичка ограничења крше то право”.
Интоксикација