Исламски социјализам је политичка филозофија која укључује елементе ислама у систем социјализма. Као термин, сковали су га разни левичарски муслимански лидери да би описали духовнији облик социјализма. Исламски социјалисти верују да учења Курана и хадиса, наводећи аспекте религије попут зеката, нису само компатибилна са принципима социјализма, већ их и веома подржавају.
Неке ране личности у исламу, попут Абу Дара ел-Гифарија, Мухамедовог пратиоца, и првог калифа, Абу Бекра, понекад се сматрају претечама исламског социјализма због свог залагања за прерасподелу богатства. Интересовање за спајање ислама и социјализма појавило се у деветнаестом веку, са исламским реформистичким мислиоцем Џамал ал-Дин ал-Афганијем, чији су списи на ту тему објављени 1930-их и утицали су на многе касније мислиоце. Друштвени покрети попут Ваиси покрета у Татарстану, у Руском царству, слично су се ослањали на исламску и социјалистичку мисао. У двадесетом веку, индијски деобандијски научник Убајдулах Синди, Покрет богослужећих социјалиста у Ирану, Муслиманска лига у Пакистану и ирански научник Али Шаријати су међу онима који су одиграли улогу у историји ове идеологије. десно|мини| Гадафи са румунским комунистичким лидером Николајем Чаушескуом у Букурешту, Румунија, 1974. Муамер Гадафи је изложио своју верзију исламског социјализма у Зеленој књизи, која је објављена у три дела (1975, 1977, 1978). Зелена књига је била под снажним утицајем панарапског, египатског вође Гамала Абдела Насера и послужила је као основа за Исламску легију.
Зелена књига одбацује модерну либералну демократију засновану на избору представника, као и капитализам, и уместо тога предлаже врсту директне демократије коју надгледа Општи народни комитет, а која омогућава директно политичко учешће свих одраслих грађана. У књизи се наводи да је „слобода изражавања право сваке физичке особе, чак и ако особа одлучи да се понаша ирационално, да изрази своје лудило“. Зелена књига наводи да се слобода говора заснива на јавном власништву над издавачима књига, новинама, телевизијским и радио станицама, уз образложење да би приватно власништво било недемократско.
У практичном смислу, иако се Гадафи противио исламистичким покретима, он је водио друштвено конзервативну политику као што је забрана продаје и конзумирања алкохола, затварање ноћних клубова и сузбијање марксистичких активности на универзитетима и факултетима.
Исламски марксизам покушава да примени марксистичка економска, политичка и друштвена учења унутар исламског оквира. Традиционални облици марксизма су антирелигиозни и подржавају атеизам, што је довело до тога да многи муслимани одбаце марксизам. Међутим, сличност између марксистичких и исламских идеала социјалне правде навела је неке муслимане да прихвате сопствене облике марксизма од 1940-их. Исламски марксисти верују да ислам задовољава потребе друштва и да може да прилагоди или води друштвене промене које марксизам жели да постигне. Исламски марксисти такође одбацују традиционалне марксистичке ставове о материјализму и религији.
Референце
Категорија:Исламизам Категорија:Типови социјализма Категорија:Ислам и политика