мини|upright=1.4|Цртеж пресека планете Земље који приказује „Унутрашњи свет” Атватабара, из научнофантастичног романа Вилијама Р. Бредшоа из 1892. године, Богиња Атватабара (The Goddess of Atvatabar). Шупља Земља је концепт који предлаже да је планета Земља потпуно шупља или да садржи значајан унутрашњи простор. Ову идеју је крајем 17. века предложио Едмонд Халеј, а касније је оповргнута, прво пробно од стране Пјера Бугеа 1740. године, а затим дефинитивно од стране Чарлса Хатона у његовом Шихалионском експерименту око 1774. године.
Концепт је још увек брањен током средине 19. века, посебно од стране Џона Кливса Симса млађег и Џ. Н. Рејнолдса, али до тог времена већ је постао део популарне псеудонауке и више није сматран научно одрживом хипотезом.
Концепт шупље Земље и даље се јавља у фолклору и као премиса за подземну фикцију, поджанр авантуристичке фикције. Шупља Земља се такође јавља у теоријама завере и криптотерестријалној хипотези, а често се тврди да је насељена митолошким фигурама или политичким лидерима.
Историја
Древна времена У древним временима, концепт подземне земље унутар Земље појављивао се у митологији, фолклору и легендама. Идеја о подземним царствима изгледала је дискутабилно и постала је испреплетена са концептом „места” порекла или загробног живота, као што су Грчко подземље, нордијски Сварталфхејм, хришћански Пакао и јеврејски Шеол (са детаљима који описују унутрашњу Земљу у кабалистичкој литератури, попут Зохара и Хесед Леаврахама). Идеја о подземном царству такође се спомиње у тибетанским будистичким веровањима. Према једној причи из тибетанске будистичке традиције, постоји древни град назван Шамбала који се налази унутар Земље.
Према старим Грцима, пећине испод површине водиле су у подземни свет. Такве су биле пећине у Тенарону у Лаконији, у Трезену у Арголиди, у Ефири у Теспротији, у Хераклеји у Понту и у Ермионију. У трачким и дачким легендама, каже се да постоје пећине у којима борави древни бог по имену Залмоксис. У месопотамској религији постоји прича о човеку који је, након што је путовао кроз таму тунела у планини „Машу”, ушао у подземни врт.
мини|Капела, звоник и покајнички кревети на Острву Стејшон. Звоник стоји на хумци која представља место пећине за коју се, према разним митовима, верује да је улаз у чистилиште унутар Земље. Пећина је затворена од 25. октобра 1632. године.
У келтској митологији постоји легенда о пећини која се зове „Круахан”, познатој и као „Врата ирског пакла”, митској и древној пећини из које би чудна створења излазила и била виђена на површини Земље. Постоје и приче о средњовековним витезовима и свецима који су ишли на ходочашћа у пећину смештену на Острву Стејшон у округу Донегол у Ирској, где су путовали унутар Земље до места чистилишта. У Округу Даун у Северној Ирској постоји мит који каже да тунели воде до земље подземних Туата Де Данана, групе људи за коју се верује да је увела друидизам у Ирску, а затим се вратила под земљу.
У хиндуистичкој митологији, подземни свет се назива Патала. У бенгалској верзији хиндуистичког епа Рамајана, приказано је како су Раму и Лакшману одвели краљ подземља Ахираван, брат краља демона Раване. Касније их је спасао Хануман. Племена Ангами Нага из Индије тврде да су њихови преци у древним временима изашли из подземне земље унутар Земље. Народ Таино са Кубе верује да су њихови преци у древним временима изашли из две пећине у планини под земљом.
Староседеоци Тробријандских острва верују да су њихови преци дошли из подземне земље кроз пећински отвор назван „Обукула”. Мексички фолклор такође говори о пећини у планини пет миља јужно од Охинаге, и да је Мексико опседнут ђаволским створењима која су дошла из унутрашњости Земље.
У средњем веку, један древни германски мит тврдио је да неке планине смештене између Ајзенаха и Готе крију портал ка унутрашњој Земљи. Руска легенда каже да су Самоједи, древно сибирско племе, отпутовали у пећински град да би живели унутар Земље. Италијански писац Данте описује шупљу Земљу у свом познатом делу из 14. века Пакао, у којем је пад Луцифера са неба проузроковао појаву огромног левка у претходно чврстој и сферичној Земљи, као и огромне планине насупрот њега, „Чистилишта”.
У митологији америчких староседелаца, каже се да су преци народа Мандан у древним временима изашли из подземне земље кроз пећину на северној страни реке Мисури. Постоји и прича о тунелу у индијанском резервату Сан Карлос Апача у Аризони близу Сидар Крика, за који се каже да води унутар Земље до земље коју насељава мистериозно племе. Племена Ирокеза такође верују да су њихови древни преци изашли из подземног света унутар Земље. Старешине народа Хопи верују да у Великом кањону постоји улаз Сипапу који води у подземни свет.
Бразилски Индијанци, који живе уз реку Парима у Бразилу, тврде да су њихови праочеви у древним временима изашли из подземне земље, и да су многи од њихових предака још увек остали унутар Земље. Преци Инка наводно су дошли из пећина које се налазе источно од Куска у Перуу.
Од 16. до 18. века мини|Дијаграм хипотезе Едмонда Халеја
Овај појам је предложен у публицистичком делу Атанасијуса Кирхера Mundus Subterraneus (1665), које је спекулисало да постоји „замршен систем шупљина и водени канал који повезује полове”.
Едмонд Халеј је 1692. године кренуо од Њутнове (погрешне) процене да је густина Месеца готово двоструко већа (9/5) од густине Земље. Уместо да претпостави да је Месец густ, Халеј је изнео претпоставку да би се Земља могла састојати од шупље љуске дебљине око 800 километара, две унутрашње концентричне љуске и најдубљег језгра. Атмосфере раздвајају ове љуске, а свака љуска има своје магнетне полове. Сфере се ротирају различитим брзинама. Халеј је предложио ову шему како би објаснио аномална очитавања компаса. Замишљао је атмосферу унутра као светлу (и могуће насељену) и спекулисао да је гас који излази изазивао поларну светлост.
Леклер Милфор је 1781. године предводио путовање са стотинама припадника народа Маскоги до низа пећина у близини Црвене реке, изнад њеног спајања са реком Мисисипи. Према Милфору, народ Маскоги верује да су њихови преци у древним временима изашли из пећина испод површине Земље. Милфор је такође тврдио да би пећине које је видео „могле лако примити 15.000 — 20.000 породица”. Види такође
Тврди се да је математичар Леонард Ојлер предложио шупљу Земљу са једном љуском и малим сунцем (пречника 1.000 километара) у центру, које пружа светлост и топлоту за цивилизацију унутар Земље, али то није тачно. Уместо тога, он је спровео мисаони експеримент о објекту баченом у рупу избушену кроз центар, што није било повезано са шупљом Земљом.
19. век Године 1818, Џон Кливс Симс мл. је сугерисао да се Земља састоји од шупље љуске дебљине око 1.300 километара, са отворима пречника око 2.300 километара на оба пола, уз 4 унутрашње љуске од којих је свака отворена на половима. Симс је постао најпознатији међу раним заговорницима шупље Земље, а град Хамилтон у Охају чак има споменик посвећен њему и његовим идејама. Предложио је покретање експедиције ка рупи на Северном полу, захваљујући напорима једног од својих следбеника, Џејмса Макбрајда.
Џ. Н. Рејнолдс је такође држао предавања о „Шупљој Земљи” и залагао се за експедицију. Рејнолдс је и сам отишао на експедицију на Антарктик, али је пропустио да се придружи Великој америчкој истраживачкој експедицији од 1838. до 1842. године, иако је тај подухват био резултат његовог агитовања.
Иако сам Симс никада није написао књигу на ту тему, неколико аутора је објавило дела у којима се расправљало о његовим идејама. Макбрајд је 1826. године написао дело Симсова теорија концентричних сфера (Symmes' Theory of Concentric Spheres). Чини се да је Рејнолдс имао чланак који се појавио као засебна брошура 1827. године: Напомене о Симсовој теорији које су се појавиле у Америчком кварталном прегледу (Remarks of Symmes' Theory Which Appeared in the American Quarterly Review). Године 1868, професор В. Ф. Лајонс објавио је књигу Шупљи глобус (The Hollow Globe) која је изнела хипотезу о шупљој Земљи сличну Симсовој, али није споменула самог Симса. Симсов син Америкус затим је објавио Симсову теорију концентричних сфера (The Symmes' Theory of Concentric Spheres) 1878. године како би разјаснио ствари.
Сер Џон Лесли је предложио концепт шупље Земље у свом делу Елементи природне филозофије (Elements of Natural Philosophy) из 1829. године (стр. 449–453).
Вилијам Ферфилд Ворен је у својој књизи Пронађени рај – Колевка људске расе на Северном полу (Paradise Found – The Cradle of the Human Race at the North Pole, 1885) изнео своје веровање да је човечанство настало на континенту на Арктику званом Хипербореја. Ово је утицало на неке ране заговорнике шупље Земље. Према Маршалу Гарднеру, и ескимски и монголски народи су дошли из унутрашњости Земље кроз улаз на Северном полу.
20. век НЕКВА или Проблем векова (NEQUA or The Problem of the Ages), први пут објављен у наставцима у новинама у Топики, Канзас, 1900. године, сматра се раним феминистичким утопијским романом. Спомиње теорију Џона Кливса Симса како би се објаснила његова радња смештена у шупљу Земљу.
Заговорник шупље Земље с почетка 20. века, Вилијам Рид, написао је књигу Фантом полова (Phantom of the Poles) 1906. године. Подржавао је идеју шупље Земље, али без унутрашњих љуски или унутрашњег сунца.
Спиритуалистичка списатељица Валбурга, леди Паџет је у својој књизи Разговори са невидљивим пријатељем (Colloquies with an unseen friend, 1907) била један од раних аутора који су споменули хипотезу о шупљој Земљи. Тврдила је да постоје градови испод пустиње, где су се преселили становници Атлантиде. Рекла је да ће улаз у подземно краљевство бити откривен у 21. веку.
Маршал Гарднер је написао Путовање у унутрашњост Земље (A Journey to the Earth's Interior) 1913. и објавио проширено издање 1920. године. Сместио је унутрашње сунце у Земљу и направио радни модел шупље Земље који је патентирао (). Гарднер није споменуо Рида, али јесте критиковао Симса због његових идеја. Отприлике у исто време, Владимир Обручев је написао роман под насловом Плутонија, у којем је шупља Земља имала унутрашње Сунце и била насељена праисторијским врстама. Унутрашњост је била повезана са површином преко отвора на Арктику.
Истраживач Фердинанд Антони Осендовски писао је о шупљој Земљи у својој књизи из 1922. године под насловом Звери, људи и богови (Beasts, Men and Gods). Осендовски је рекао да му је причано о подземном краљевству које се налази унутар Земље. Будисти су га знали као Агарти.
Гиорги Папашвили је у својој књизи Све се може десити (Anything Can Happen, 1940) тврдио да је, када је био на планини Кавказ, открио пећину у којој су се налазили људски скелети „с главама великим попут корпи” и древни тунел који води до центра Земље. Један човек је ушао у тунел и никада се није вратио.
Романописац Лобсанг Рампа је у својој књизи Пећина древних (The Cave of the Ancients) рекао да систем подземних одаја постоји испод Хималаја на Тибету, испуњен древним машинама, записима и благом. Мајкл Грумли, криптозоолог, повезао је Бигфута и друге хоминидне криптиде са древним подземним системима тунела.
Према писцу о древним астронаутима Питеру Колосиму, виђен је робот како улази у тунел испод манастира у Монголији. Колосимо је такође тврдио да је светло виђено испод земље у Азербејџану. види такође Колосимо и други писци о древним астронаутима попут Робера Шаруа повезали су ове активности са неидентификованим летећим објектима (НЛО).