Политичка психологија (или психологија политике) је интердисциплинарна академска област посвећена разумевању политике, политичара и политичког понашања из психолошке перспективе, и психолошких процеса користећи социо-политичке перспективе. Однос између политике и психологије се сматра двосмерним, при чему се психологија користи као сочиво за разумевање политике, а политика као сочиво за разумевање психологије. Као интердисциплинарна област, политичка психологија позајмљује материјале из широког спектра дисциплина, укључујући: антропологију, економију, историју, међународне односе, новинарство, медијске студије, филозофију, политичке науке, психологију и социологију.
Политичка психологија има за циљ да разуме међузависне односе између појединаца и контекста на које утичу уверења, мотивација, опажање, спознаја, обрада информација, стратегије учења, социјализација и формирање ставова. Политичко-психолошка теорија и приступи примењени су у многим контекстима као што су: лидерска улога; креирање домаће и спољне политике; понашање у етничком сукобу, рату и геноциду; групна динамика и сукоби; расистичко понашање; ставови и мотивација гласања; гласање и улога медија; национализам; и политички екстремизам. У суштини, политички психолози проучавају темеље, динамику и исходе политичког понашања користећи когнитивна и друштвена објашњења.
Макгвајер идентификује три широке фазе у развоју политичке психологије, а те три фазе су: (1) Ера студија личности 1940-их и 1950-их година којима је доминирала психоанализа. (2) Ера политичких ставова и студија понашања гласача у 1960-им и 1970-им карактерисана је популарношћу претпоставки о „рационалном човеку“. (3) Ера од 1980-их и 1990-их, која се фокусирала на политичка уверења, обраду информација и доношење одлука, а посебно се бавила међународном политиком.
Личност и политика Проучавање личности у политичкој психологији фокусира се на ефекте лидерске личности на доношење одлука и последице масовне личности на границе лидерства. Кључни приступи личности који се користе у политичкој психологији су психоаналитичке теорије, теорије засноване на особинама и теорије засноване на мотивима.
Сигмунд Фројд је дао значајан допринос проучавању личности у политичкој психологији кроз своје теорије о несвесним мотивима понашања. Фројд је сугерисао да су понашање вође и вештина доношења одлука у великој мери одређени интеракцијом ида, ега и супер ега у њиховој личности, као и њиховом контролом над принципом задовољства и принципом стварности. Психоаналитички приступ је такође широко коришћен у психобиографијама политичких лидера. Психобиографије извлаче закључке из личног, друштвеног и политичког развоја, почевши од детињства, како би разумеле обрасце понашања који се могу применити за предвиђање мотива и стратегија доношења одлука.
Особине личности су карактеристике личности које се показују као стабилне током времена и у различитим ситуацијама, стварајући предиспозиције за перципирање и реаговање на одређене начине. Гордон Олпорт је реализовао проучавање особина уводећи централне, секундарне, кардиналне и заједничке особине. Ове четири разлике указују на то да људи показују особине у различитом степену, и даље да постоји разлика између индивидуалних и заједничких особина које треба препознати унутар друштва. Ханс Ајзенк је допринео са три главне особине. Тренутно су, међутим, најпрепознатљивије димензије личности „Великих пет“ Косте и Мекреја; то су: неуротицизам, екстраверзија, сарадљивост, отвореност за искуство и савесност. Теорије у политичкој психологији указују на то да комбинација ових особина има импликације на стил и капацитет вођства. На пример, појединци који постижу високе резултате на екстровертности показују да имају супериорне лидерске вештине. Мајерс-Бригсов индикатор типа (MBTI) је скала за процену личности која се често користи у проучавању политичке личности и за профилисање посла.
У смислу политичке психологије, мотивација се посматра као циљно оријентисано понашање вођено потребом за четири ствари: моћи, припадношћу, интимношћу и постигнућем. Ове категорије је груписао Винтер на основу Марејевих двадесет предложених заједничких људских циљева. Потреба за моћи утиче на стил којим вођа делује. Винтер и Стјуарт сугерисали су да лидери са високом мотивацијом за моћ и ниском потребом за припадношћу чине боље председнике. Лидери мотивисани припадношћу алтернативно теже да сарађују заједничким напорима у одсуству претње. Коначно, мотивација за постигнућем показала се да не одговара политичком успеху, посебно ако је већа од мотивације за моћ (Winter, 2002). Мотивација између вође и оних којима влада мора бити у складу са успехом. Показало се да су мотиви више повезани са ситуацијом и временом од последњег испуњења циља, него са конзистентним особинама. Тест тематске аперцепције (ТАТ) се обично користи за процену мотива. Међутим, у случају процене лидерства овај тест је теже спровести, па се стога често користе применљивији тестови као што је анализа садржаја говора и интервјуа.
Оквири за процену личности Ауторитарна личност је теорија синдрома коју су развили истраживачи Адорно, Френкел-Брансвик, Левинсон и Санфорд (1950) на Универзитету у Калифорнији. Амерички јеврејски комитет је субвенционисао истраживање и објављивање радова о тој теорији, јер се она заснивала на идејама развијеним из догађаја из Другог светског рата. Адорно је објаснио ауторитарни тип личности са психоаналитичке тачке гледишта, сугеришући да је он резултат високо контролисаног и конвенционалног родитељства. Адорно је објаснио да су особе са ауторитарним типом личности биле заостале у развоју способности контроле сексуалних и агресивних импулса ида. То је резултирало страхом од њих и самим тим развојем одбрамбених механизама како би се избегло суочавање са њима. Ауторитарни типови личности су особе које се колебају између зависности од ауторитета и његовог негодовања. Синдром је теоретски обухватао девет карактеристика; конвенционализам, ауторитарна покорност, ауторитарна агресија, анти-интрацепција (супротстављање субјективним или маштовитим тенденцијама), сујеверје и стереотипија, моћ и чврстина, деструктивност и цинизам, опсесија сексом и пројективност. Ауторитарни тип личности се сматра следећим: етноцентричним, его-дефанзивним, ментално крутим, конформистички настројеним и конвенционалним, противником необичног и са конзервативним политичким ставовима. Књига „Ауторитарна личност“ (1950) уводи неколико скала заснованих на различитим типовима ауторитарне личности. То су: F-скала која мери одакле и у ком степену се развијају фашистички ставови, скала антисемитизма, скала етноцентризма и скала политичко-економског конзервативизма. Међутим, F-скала је једина скала за коју се очекује да мери имплицитне ауторитарне тенденције личности.
Боб Алтемајер је деконструисао ауторитарну личност користећи анализу особина. Развио је скалу десничарског ауторитаризма (RWA) засновану на особинама: ауторитарној покорности, ауторитарној агресији и конвенционализму. Алтмајер је сугерисао да они који постижу високе резултате на F-скали имају ниску способност критичког мишљења и стога су мање способни да се супротставе ауторитету. Алтмајерове теорије такође укључују психодинамичко гледиште, сугеришући да су ауторитарни типови личности научени од стране родитеља да верују да је свет опасно место и да их стога њихови импулси воде до доношења импулсивних, емоционалних и ирационалних одлука. Сугерише се да су веровања и понашање ауторитета лако манипулисани од стране ауторитета уместо да се заснивају на унутрашњим вредностима. Алтмајер је такође теоретизирао да су лидери са ауторитарним типовима личности подложнији фундаменталној грешци атрибуције. Постоје многе слабости повезане са овим синдромом и F-скалом. Можда је било релевантније током периода у којем је произведено, убрзо након Другог светског рата. Ауторитарна личност се генерално повезује са фашистичком сликом; међутим, предлаже се да се њоме објасни понашање појединаца у свим политичким идеологијама.
Оквире засноване на особинама, искључујући фројдовски приступ, предложио је Џејмс Барбер у делу „Председнички карактер“ (1972), који је истакао важност психобиографије у анализи политичке личности. Барбер је сугерисао да лидерска личност обухвата три димензије: „карактер“, „поглед на свет“ и „стил“. Барбер је такође предложио да типологија лидерства прати образац који води од првог политичког успеха појединца и да укључује две варијабле; труд који лидер улаже и лично задовољство које лидер добија. Ова типологија је прилично ограничена у својим димензијама.
Етереџ је предложио важност особина: „доминантности“, „интерперсоналног поверења“, „самопоштовања“ и „интровертности-екстровертности“ у ставовима о лидерству и обликовању политике. Етереџ је, из студија о лидерима током Совјетског Савеза, открио да су они који су постигли високе резултате по питању доминације били склонији употреби силе током решавања дебата. Открио је да интровертност може довести до недостатка сарадње, а да екстровертност обично води ка сарадњи и преговарању. Даље је сугерисао да су међуљудско поверење и самопоштовање уско повезани са не заговарањем силе.
Маргарет Херман је представила Процену особина лидера (LTA) и залагала се за развој Профајлера-Плуса. Профајлер-Плус је рачунарски систем који се користи за кодирање спонтаних одговора у интервјуима на основу седам главних карактеристика: потреба за моћи, когнитивна сложеност, нагласак на интерперсоналним задацима, самопоуздање, локус контроле, неповерење према другима и етноцентризам. Ова метода може да профилише велике количине текстова везаних за лидерство, истовремено уклањајући сваку субјективну пристрасност из анализе садржаја. Ефикасан је и има високу поузданост. Херман и Престон су предложили 5 различитих варијабли лидерског стила; њихово учешће у креирању политика, њихова спремност да толеришу конфликт, њихов ниво и разлоге за мотивацију, њихове стратегије управљања информацијама и њихове стратегије решавања конфликата.
Алтернативни приступ је метод оперативног кода који је представио Натан Лејтес и реструктурирао Александар Џорџ. Кодекс је заснован на пет филозофских веровања и пет инструменталних веровања. Систем кодирања „Глаголи у контексту“ (VIC) који се користи кроз компјутерски програм Profiler-Plus још једном омогућава субјективну анализу значајног броја писаних и усмених говора, интервјуа и списа. Метода покушава да предвиди понашање применом знања о различитим веровањима.
Иако политичко понашање регулише и представља вођа, последичан утицај вође у великој мери зависи од контекста у којем се налази и у каквој политичкој клими се кандидује. Из тог разлога, групно понашање је такође кључно за разумевање социополитичких окружења.
Политичка психологија група Групно понашање је кључно за структуру, стабилност, популарност и способност доношења успешних одлука политичких странака. Индивидуално понашање значајно одступа у групном окружењу, стога је тешко одредити групно понашање посматрајући само појединце који чине групу. Облик и стабилност групе заснивају се на неколико варијабли; величини, структури, сврси којој група служи, развоју групе и утицајима на групу.
Величина групе има различите последице. У мањим групама појединци су посвећенији (Патерсон и Шефер, 1997) и постоји нижа стопа флуктуације (Видмејер, Браули и Карон, 1990). Велике групе показују већи ниво дивергенције (О'Дел, 1968) и мањи конформизам (Олсон и Кадел, 1994). Групни учинак се такође смањује са повећањем величине, због смањене координације и искоришћавања. Величина политичке странке или нације стога може имати последични утицај на њихову способност координације и напретка.