мини|Кип Сераписа Серапис (старогрчки: Σέραπις) је египатско-хеленистички бог изобиља, плодности, подземља и загробног живота. Серапис је приказиван као грчки бог, али са египатским атрибутима, комбинујући иконографију многих култова који симболизују изобиље и васкрсење. Серапеум, храм који је саградио Птоломеј III у Александрији (близу града Каноба), био је посвећен Серапису. Током римског периода, Сераписова популарност је наставила да расте, а често је приказиван као муж Изиде у храмовима ван Египта. Серапис и Изида су по легенди имали сина, Харпократа, аналога египатског Хоруса.

Постоји много верзија о пореклу култа овог божанства. Најраспрострањенија од ових тврдњи је да је, под Птолемејем I Сотером, покушано стварање слике синкретичког божанства — Сераписа (дорски облик — Сарапис). Многи научници верују да је то урађено како би се ујединиле египатска и грчка митологија.

Друга теорија тврди: да су крајем 4. века пре нове ере, многи Грци и Македонци стигли у Египат, пристижући из свих крајева екумене познатих Грцима, а увођење култа Сераписа могло је бити средство за њихово уједињење. Штавише, по свом „пореклу“, ово божанство је морало бити повезано са боговима египатског пантеона, пошто је у античко доба само бог локалног порекла могао да врши свету моћ над датом територијом. Зато култ Сераписа вуче корене из култа мемфитског Озириса-Аписа, који се развио из обожавања египатских богова Озириса и Аписа (Озирис + Апис = Озирис-Апис/Осерапис/Сарапис).

Према другим верзијама, култ овог божанства је донео Александар Велики из Вавилоније. Ова претпоставка произилази из чињенице да се Серапис такође помиње као вавилонски, а не египатски, божанство у Аријановој Анабази Александра и у Плутарховом Животу Александра. Према овим ауторима, Серапис не само да је имао храм у Вавилону, већ је и једини бог поменут у вези са смрћу Александра Великог у Вавилону 323. године пре нове ере. Други научници такође повезују култ овог бога са Александром, али не поричу да је божанство египатског порекла.

Према Плутарху, Птоломеј је сањао сан у којем је непознати бог наложио краљу да украде свету статуу из града Синопе и достави је у Александрију, где су је два свештеника прогласила Сераписом. Један од тих свештеника био је Еумолп, чије древно порекло потиче од хијерофанта елеузинских мистерија; други је био египатски свештеник Мането, чији је ауторитет био једнак и међу Грцима и међу Египћанима.

Римски историчар Тацит тврди да је Серапис био бог у селу Ракотис, пре него што је оно прерасло у град Александрију.

Главе статуа Хада и Плутона такође су често биле крунисане модијем, корпом за мерење пшенице, коју су Грци симболизовали царство мртвих.

Грчки писац Паусанија, у свом делу „Опис Грчке“, бележи постојање два серапеума: један на падинама Акрокоринта, изнад обновљеног града Коринта, и други у граду Копији у Беотији.

Друга хипотеза сматра да је Серапис једна од хипостаза Митре и прати његово име до иранског епитета xšaθrapati — „господар краљевства“.

Не постоји консензус о пореклу овог божанства у изворима. На пример, Плутарх у свом трактату „О Изиди и Озирису“ и Климент Александријски преносе неколико верзија.

Историја обожавања Први Птоломеји су увели Сераписа у ред египатских божанстава, чинећи га врховним богом птоломејског Египта, заштитником нове краљевске династије и нове престонице земље, Александрије. Велики храм у Александрији, познат као Серапеум, био је посвећен Серапису. Светилиште овог божанства, познатог по својим невероватним исцелитељским моћима, налазило се и у Канопусу, граду у делти Нила који се налази близу престонице. Ово ножанство је такође обожавано у Серапеуму у Мемфису. Након тога, храмови Серапису појавили су се у многим градовима у земљи где су живели људи који говоре грчки, посебно у Фајумској оази.

Већ током владавине првих Птолемеја, култ овог божанства се проширио по целом Медитерану. То је углавном због верске политике египатских власти. Конкретно, обожавање Сераписа у Атини је уведено под утицајем Птолемеја. Светилиште Сераписа се такође налазило у светом граду Аполона, Делфима.

Серапис је поистовећиван са многим египатским и грчким боговима - Озирисом, Зевсом, Хадом, Дионисом, Агатодемоном, Асклепијем, Херкулом и другима. Током римског периода, постао је не само заштитник Александрије, већ и исцелитељско божанство, способно да одлучује о питањима живота и смрти. Он је могао не само да прими пророчанство, већ и да затражи унапређење. То је довело до тога да Серапис није доживљаван само као врховно, већ као највише трансцендентално божанство, коме се неко могао обратити са било којим захтевом.

У Риму, Серапис је био обожаван у Храму Изиде и Сераписа, који је изграђен током Другог тријумвијата на Марсовом пољу, као и у Храму Сераписа на Квириналу, изграђеном (или реконструисаном) под Каракалом.

Локација светилишта Сераписа на Марсовом пољу означена је на једном од сачуваних фрагмената мермерног плана Рима. Римски култ Изиде и Сераписа стекао је популарност крајем 1. века нове ере. Године 391. нове ере, римски цар Веспазијан, у својој 70. години, посетио је Храм Сераписа у Александрији, где је доживео визију. Касније је срео два радника који су били уверени да поседује божанске моћи способне да чине чуда. Током Флавијеве династије, Серапис је био једно од божанстава чији се лик, заједно са лик цара, могао видети на римским царским новчићима.

Уништење Серапеума Култ Сераписа је опстао до 391. године нове ере, када је александријски Серапеум уништен.

Према Руфину, разлог за то је био покушај паганске заједнице града да заштити храмовне реликвије оштећене током поправки. То је изазвало негодовање локалних хришћана. Пагани, забарикадирани у храму, покушали су да га поврате. Царске власти су биле приморане да интервенишу у овом сукобу: Теодосије I Велики је издао декрет према којем су пагани добили амнестију, али су сви култови чији су следбеници учествовали у немирима требали бити забрањени, а њихова светилишта уништена.

Референце

Категорија:Египатска митологија