Историја комунизма обухвата широк спектар идеологија и политичких покрета који деле основне принципе заједничког власништва над богатством, привредним подухватима и имовином. Већина модерних облика комунизма заснована је барем номинално на марксизму, теорији и методу које су осмислили Карл Маркс и Фридрих Енгелс током 19. века. Марксизам је касније стекао широку подршку широм већег дела Европе, а током касних 1800-их година његовe милитантнe присталице били су кључни у низу неуспешних револуција на том континенту. Током исте ере дошло је и до пролиферације комунистичких партија које су одбацивале оружану револуцију, али су прихватале марксистички идеал колективне имовине и бескласног друштва.

Иако је марксистичка теорија сугерисала да су индустријска друштва најпогоднија места за социјалну револуцију (било кроз мирну транзицију или оружаним путем), комунизам је углавном био успешан у неразвијеним земљама са ендемским сиромаштвом, попут Републике Кине. Године 1917, Бољшевичка партија преузела је власт током Руске револуције и 1922. године створила Совјетски Савез, прву у свету самопроглашену социјалистичку државу. Бољшевици су у потпуности прихватили концепт пролетерског интернационализма и светске револуције, видећи своју борбу као међународни, а не искључиво регионални циљ. Ово је имало феноменалан утицај на ширење комунизма током 20. века, јер је Совјетски Савез након Другог светског рата успоставио нове марксистичко-лењинистичке владе у средњој и источној Европи, те индиректно подржао успон других у Америкама, Азији и Африци. Кључна за ову политику била је Комунистичка интернационала, позната и као Коминтерна, формирана с циљем пружања помоћи и подршке комунистичким партијама широм света и подстицања револуције. Ово је био један од главних узрока тензија током Хладног рата, јер су Сједињене Америчке Државе и њихови војни савезници изједначавали глобално ширење комунизма са совјетским експанзионизмом преко посредника.

До 1985. године, једна трећина светске популације живела је под марксистичко-лењинистичким системом власти. Међутим, међу комунистичким и марксистичким идеолозима постојала је значајна дебата о томе да ли се већина ових земаља може смислено сматрати марксистичким, будући да су многе основне компоненте марксистичког система у тим земљама биле измењене и ревидиране. Дошло је до брзог опадања комунизма крајем 1980-их и почетком 1990-их, укључујући распад Совјетског Савеза 1991. године, док је неколико других марксистичко-лењинистичких држава одбацило или у потпуности укинуло ову идеологију. Каснији историчари су предлагали различита објашњења за овај пад, укључујући аргументе да марксистичко-лењинистичке владе нису успеле да остваре идеал комунистичког друштва, да је постојао општи тренд ка повећању ауторитаризма, да су патиле од претеране бирократије и да су њихове економије биле неефикасне. Почетком 21. века, остао је само мали број марксистичко-лењинистичких држава, наиме Кина, Куба, Лаос, Северна Кореја и Вијетнам. Са изузетком Северне Кореје, све ове државе су почеле да дозвољавају већу економску конкуренцију уз задржавање једнопартијске владавине.

Порекло комунизма Комунизам у антици

мини|лево|Римски филозоф из 1. века п. н. е., Сенека, веровао је да су људи пали из златног доба првобитног комунизма. За многе историјске групе се сматрало да су следиле одређене облике комунизма. Карл Маркс и други рани комунистички теоретичари веровали су да су друштва ловаца-сакупљача, каква су постојала у палеолиту, па све до хортикултурних друштава у халколиту, била у основи егалитарна, те је он стога њихову идеологију назвао првобитним комунизмом. Један од првих писаца који је заступао веровање у првобитни комунизам прошлости био је римски стоички филозоф Сенека, који је изјавио: „Колико је било срећно то примитивно доба када су благодети природе биле заједничке... Сви су држали природу заједничком, што им је давало сигуран посед јавног богатства.” Због тога је веровао да су таква примитивна друштва била најбогатија јер у њима није било сиромаштва. Остали грчко-римски писци који су веровали у праисторијско човечанство које је практиковало комунизам укључују Диодора са Сицилије, Вергилија и Овидија. Слично томе, рани црквени оци, попут њихових паганских претходника, тврдили су да је људско друштво пало у своје тренутно стање из некадашњег, сада изгубљеног егалитарног друштвеног поретка.

Око касног 5. века п. н. е. у античкој Грчкој, идеје сличне комунизму пародирао је комедиограф Аристофан у својој комедији Скупштинаркиње, у којој жене Атине преузимају контролу над еклесијом (градском владом) и укидају сву приватну имовину, чинећи дељење жена и колективно одгајање деце обавезним. У Платоновој Држави, Сократ изјављује да би идеална држава елиминисала све облике приватне својине међу елитом друштва, до те мере да би се чак и деца и жене делили. Тврдио је да би такве праксе спречиле унутрашње сукобе у друштву и промовисале осећај јединства и заједничког идентитета. Око 500. године нове ере у Ирану, зороастријски реформатор Маздак наводно је основао покрет који је проповедао религијски комунизам, под покровитељством сасанидског краља Кавада I, који је у почетку подржавао свештеника и његове реформе, али је касније потиснуо маздакије и погубио Маздака.

Развој у хришћанском комунизму

Рано хришћанство подржавало је облик заједничког власништва заснован на учењима у Новом завету која су наглашавала дељење. Иако су ове праксе почеле да опадају чак и пре христијанизације Римског царства, принципи дељења имовине и држања добара у заједништву наставили су се у оквиру хришћанских традиција монаштва.

Од развијеног средњег века па до раног новог века у Европи, различите групе које су подржавале хришћанске комунистичке и комуналистичке идеје повремено су усвајале реформистичке хришћанске секте. Рана прото-протестантска група из 12. века, која је потекла из Лиона у Бургундији, позната као Валдензи, држала је своју имовину заједничком у складу са Делима апостолским, али ју је Католичка црква прогонила, те су се повукли у Пијемонт. Неки Валдензи су изазвали раскол након што су осетили да вођа групе постаје ауторитаран. Уз успон просјачких редова у 13. веку, групе попут фрањеваца почеле су да оспоравају концепт приватне својине, до те мере да ју је морао бранити папа Јован XXII у својој папској були Quia vir reprobus из 1328. године, у којој је пресудио да је власништво над имовином божански санкционисано јер је Бог дао Адаму Земљу као његов домен. Такође почевши од 13. века, световни ред познат као Бегарди, пореклом из Низоземске, почео је да се шири међу непривилегованим слојевима друштва, примајући чланове који су се одрекли приватне својине и посветили се заједничком животу и побожним, скромним стиловима живота као занатлије. Иако су ове праксе биле довољно успешне да се прошире на друге области на континенту, попут Француске и Немачке, Католичка црква је касније више пута осудила Бегарде. Око 1300. године Апостолска браћа у северној Италији преузео је Фра Долчино, који је основао секту познату као Долчинци, која се залагала за укидање феудализма, распуштање хијерархија у цркви и држање све имовине у заједништву. Енглески схоластичар из 14. века и оснивач лолардије, Џон Виклиф, проповедао је идеализовану хришћанску државу са колективним власништвом и осуђивао оне који одбацују „заједничко милосрђе и заједничку имовину хришћанских људи.” Отприлике у исто време, револуционарни свештеник Џон Бол, који је касније погубљен због своје истакнуте улоге у осуђеном Сељачком устанку Вота Тајлера, наводно је изјавио: „Ствари не могу ићи добро у Енглеској, нити ће икада ићи, док сва добра не буду заједничка.” мини|Томаза Кампанеле у свом делу Град сунца (Civitas Solis) замислио је утопијски град у којем је приватна својина укинута. У Табору у Бохемији током Хуситских ратова у 15. веку, радикални Таборити покушали су да успоставе систем који су назвали „заједница добара”, где „нема мог ни твог, већ се све држи заједнички”, али чим је покренута, шема је брзо напуштена. Они се сматрају претечама тоталитарне управе док су били под вођством диктаторског Јана Желивског. Након што је моћ Таборита сломљена у бици код Липана, њихови наследници су побегли у Моравску формирајући Моравску цркву под пацифистичким духовним вођом Петром Хелчицким, који је гајио и хришћанска комунистичка и хришћанска анархистичка уверења. Мера у којој су Хелчицкијеви следбеници, познати и као Чешка браћа, прихватали његове идеале — наиме уздржавање од имовине, трговине и владе — је спорна, а до 16. века браћа их дефинитивно више нису прихватала. Током протестантске реформације у 16. веку, анабаптисти, који су потицали из Швајцарске, подржавали су комунализацију добара како се практиковало у Делима апостолским. Најистакнутије анабаптистичке групе били су Хутерити, које је основао Јакоб Хутер, а који су се населили у Моравској 1520-их година, као и Минстерски анабаптисти, који су искорењени у борби током свог покушаја 1535. године да силом претворе град Минстер у теократски Нови Јерусалим. Различите групе на страни Округлоголаваца током Енглеског грађанског рата средином 17. века пропагирале су прерасподелу богатства на егалитарној основи, наиме Левелери и Дигери, иако је само ова друга група под Џерардом Винстанлијем промовисала безимовинско, комунистичко друштво.

Европски писци су почели да приказују идеализована комунистичка друштва у утопијској фикцији од 16. века надаље. Инспирисан углавном фиктивним извештајима о заједницама староседелаца у Новом свету, енглески хуманиста и будући лорд канцелар Томас Мор, написао је утопијски роман Утопија (1516), у којем главни лик осуђује приватну својину након путовања на идилично острво без новца или приватне својине и где је „све под државном контролом.” Мор је сковао термин утопија као име за своју идеализовану заједницу, што на латинском значи „нигде”, показујући чињеницу да Мор није сматрао такво друштво остваривим у стварности. Дело Томаза Кампанеле из 1601. године Град сунца пропагирало је концепт друштва у којем производе друштва треба делити подједнако. У Кампанелиној утопији сви људи су добро образовани, постоји само четворочасовно радно време, нема приватне својине, становништво практикује еугенику ради побољшања менталне и физичке спремности, већина времена је посвећена или слободном времену или самопобољшању, а друштвом управља владајући научник који своју администрацију заснива на научним принципима — све у интересу добробити друштва у целини. Утопијска комунистичка друштва описали су и француски писци Франсоа Фенелон и Дени Верас, док је енглески писац Френсис Бејкон писао о утопији која је имала само „комунизам у знању.”

Комунизам током просветитељства