Обичајно међународно право састоји се од међународних правних обавеза које произилазе из устаљених или уобичајених међународних пракси, које су мање формална, уобичајена очекивања понашања, често неписана, за разлику од формалних писаних уговора или конвенција. Заједно са општим принципима права и уговорима, обичај се сматра једним од примарних извора међународног права од стране Међународног суда правде, правника, Уједињених нација и њених земаља чланица.
Широк спектар међународних правних правила потиче из обичајног међународног права, укључујући, на пример, имунитет страних шефова држава у посети и принцип забране враћања. Државе могу бити обавезане обичајним међународним правом, без обзира на то да ли су државе кодификовале те законе на националном нивоу или путем уговора.
Нека обичајна међународна права достижу ниво (без изузетака) кроз прихватање од стране међународне заједнице као права од којих се не може одступити, док друга обичајна међународна права може једноставно поштовати мала група држава.
Статут Међународног суда правде дефинише обичајно међународно право у члану 38(1)(б) као „општу праксу прихваћену као закон“. Ово одражава елементе потребне да би се показало постојање обичајног међународног права: (1) „широко распрострањено понављање сличних међународних аката од стране држава током времена (државна пракса) и (2) да се пракса спроводи због осећаја правне обавезе, а не, на пример, као ствар навике или погодности ().Yoram Dinstein. 2004. The Conduct of Hostilities under the Law of International Armed Conflict, pp. 5. Cambridge: Cambridge University Press."Legality of the Threat or Use of Nuclear Weapons, Advisory Opinion, I.C.J. Reports", 1996, p. 226, 253, . .
Државна пракса захтева да пракса „изгледа довољно распрострањена, репрезентативна, као и доследна“, показујући да је значајан број држава користио и ослањао се на предметно правило и да концепт није одбацио значајан број држава.
Opinio juris захтева да државе морају сматрати да, бавећи се одређеном праксом о којој је реч, испуњавају законску обавезу.Wood, Michael C. (2014-05-22). "Second report on identification of customary international law by Michael Wood, Special Rapporteur". UN. Retrieved 2023-12-13.
Генерално, суверене нације морају дати сагласност да би биле обавезне одређеним уговором или правном нормом. Међутим, обичајно међународно право је норму која је постала довољно распрострањена на међународном нивоу да земље не морају да дају сагласност да би биле обавезне. У овим случајевима, све што је потребно јесте да држава није уложила приговор на закон. Да би избегла да буде подвргнута новонасталом обичају ове природе, држава мора упорно да се противи идентификацији да не сматра да подлеже било каквим правним обавезама које произилазе из тог обичаја.
Види још
Обичајно међународно хуманитарно право Обичајно право Злочини против човечности Геноцид Људска права Међународно право Међународно хуманитарно право Међународно право људских права Међународна регулатива Избегличко право Владавина права
Референце
Категорија:Обичаји Категорија:Међународно право