Афективна побожност се најчешће описује као стил веома емотивне посвећености Христовој људскости, посебно његовом детињству и смрти, као и радостима и тугама Девице Марије. Ова побожност извршила је велики утицај на многе врсте побожне литературе у касносредњовековној Европи, како на латинском тако и на народним језицима. Ова пракса молитве, читања и медитације често се неговала кроз визуализацију и концентрацију на живописне слике сцена из Библије, живота светаца, Девице Марије, Христа и религијских симбола, доживљавајући осећања као резултат тога. Ове слике су људи могли да призову у свом уму док су читали или слушали поезију и друга дела религиозне књижевности, или су могли да посматрају илуминације у рукописима и друга уметничка дела док су се молили и медитирали над приказаним сценама. У сваком случају, овај стил афективне медитације тражио је од „посматрача” да се уживи у сцену као да је физички присутан и да у себи пробуди осећања љубави, страха, туге и/или покајања за грехе.
мини|Сцена рођења, Мајстор из Виши Брода (око 1350). Национална галерија у Прагу.
Иако су текстови и уметност афективне побожности могли бити фокусирани на различите теме, посебно су познати по својим крвавим и насилним приказима страдања и распећа, као у делу Медитација о страдању (енгл. ) Ричарда Рола: „Ах, Господе, твоја туга — зашто није била моја смрт? Сада те воде голог као црва, са мучитељима око тебе и наоружаним витезовима. Притисак гомиле био је невероватно јак док су бацали ствари и тако те срамотно малтретирали, шутирајући те као да си пас. У души видим како тужно ходаш, твоје тело тако крваво, тако сирово и пуно пликова. Круна на твојој глави је тако оштра, а твоја коса, ношена ветром, сва је слепљена крвљу. Твоје љупко лице је тако бледо и отечео од удараца и батина, и прекривено пљувачком и флегмом. И крв твоја тече; ужасава ме да то видим.” мини|десно|alt=alt text|Исенхајмски олтар, Николаус из Агеноа (за извајани део) и Гриневалд (за насликане панеле), 1512–1516. Музеј Унтерлинден, Колмар. мини|десно|Роанов часослов, „Оплакивање Богородице”, (л. 135) Национална библиотека, Париз, M.S. Latin 9471.
Марџери Кемп се често користи као пример за приказ праксе касносредњовековне афективне побожности. У аутобиографској књизи коју је диктирала двојици различитих писара, Марџери описује своју имагинативну и емотивну реакцију током служби на Цвети: „Имала је многе свете мисли о страдању нашег Господа и видела га је у свом духовном виду исто тако јасно као што би га видела у телесном. Зато није могла да заустави плач и јецаје, већ је морала плакати, викати и јецати када је видела како њен Спаситељ трпи тако велике муке због љубави према њој.” Исенхајмски олтар пружа добар касни пример уметничког дела чија је намена била да ангажује емоције. Слике за интимнију, приватну употребу могу се наћи у часословима и другим рукописима.
Сажетак Афективна побожност може се описати као врста веома емотивне посвећености, усредсређена на Христову људскост, која се развила током развијеног средњег века. Анселмо Кентерберијски, Бернард од Клервоа и Фрања Асишки одиграли су кључну улогу у развоју овог приступа духовности. Трагови афективне осетљивости могу се наћи у касној антици, када су свештеници држали проповеди са живописним описима Христовог страдања. Један пример тога је ускршња проповед Светог Августина: „Страдање Господње означава наше време у коме сада плачемо. Бичеви, окови, изругивања, пљување, трнов венац, огорчено вино, сирће у сунђеру, увреде, подсмеси, на крају сам крст, свети удови који висе на дрвету, шта нам то означава ако не време у којем деламо, време жалости, време смртности, време искушења?”
Порекло и функције афективне побожности: тренутни научни консензус
„Садернова теза” У поглављу о високосредњовековној духовности у својој књизи Стварање средњег века (енгл. ), медиевалиста Ричард В. Садерн надограђивао је рад научника као што су Андре Вилмар и Етјен Жилсон. Ипак, генерално му се приписује да је скренуо пажњу на оно што је он (и други) разумео као промену у пракси побожности на почетку развијеног средњег века. Описао је „расположење емотивне нежности које прожима књижевност дванаестог века” и сматрао је Анселма Кентерберијског суштинским примером нагона из једанаестог века „ка већој мери самоће, интроспекције и самоспознаје”, нагона који је „као ватра прошао Европом у генерацији након његове смрти и произвео ерупцију медитација и духовних солилоквија.” Садерн, који ће касније написати две различите биографије Анселма, тврдио је да је „Анселмо био оснивач новог типа горљивог и ефузивног самооткривања”, али да су „цистерцити били ти који су произвели највећи обим и, такорећи, поставили моду у овом типу књижевности.”
Према Садерновом виђењу, и Анселмо и цистерцитски опат Бернард од Клервоа дали су облик у својим списима „теми нежности и саосећања за патње и беспомоћност Спаситеља света.” Анселмо се, написао је, „с мањим интензитетом задржавао на детаљима Христових патњи”, а његове молитве „отвориле су нови свет горљиве емоције и побожности.” Садерн је приписао ово „ново осећање Христове људскости” промени у сотериологији, доктрини која се бави тиме како се човечанство „спасава од последица греха”. Садерн је тврдио да је „ђавоље право”, или теорија откупа, остављало мало простора за људско деловање, јер је према њему спасење дошло у „космичкој борби” у којој је Сатана морао бити натеран „да прекрши правила под којима је држао човечанство у потчињености.” Анселмо је (према Садерну) одбацио ову теорију зарад оне коју теолози називају теоријом сатисфакције, у којој је „Христос патио као замена у име човечанства, задовољавајући захтеве Божије части својом бескрајном заслугом.” То је омогућило „ново уважавање људских патњи Искупитеља.” Анселмове Orationes sive meditationes (Молитве и медитације) означиле су нешто што је Садерн (у својој биографији Анселма из 1990) назвао „Анселмовском трансформацијом”: прелазак са кратких, једноставних, заједничких молитви из каролиншког периода на више интроспективне, приватне „продужене изливе” изговорене „језиком самооткривања” прожетим „теолошким увидом”. Анселмо је, пише Садерн, „додао дисциплину тачне мисли и топлину бујног осећања религиозним импулсима свог времена.” Анселмове молитве делују на емоције; он „напреже сваки ресурс језика како би изразио и стимулисао у свом читаоцу и ментално узбуђење и понижење неопходно за двоструку активност самоиспитивања и унижења у присуству светости.”
У каснијој генерацији, Садерн је тврдио, Бернард од Клервоа је то рафинирао и надоградио, а „имагинативно праћење детаља земаљског живота Исуса, а посебно патњи на крсту, постало је део оног програма напретка од телесне до духовне љубави који смо назвали цистерцитским програмом.” Потом, са „Светим Фрањом и његовим следбеницима, плодови искустава Светог Анселма и Светог Бернарда донети су на пијацу и постали заједничко власништво како световног тако и духовног света.” У вези са каснијом афективном побожношћу, Садерн пише да је „помало ужурбана побожност четрнаестог и петнаестог века” произашла из слабљења интелектуалне структуре која је довела до „налета побожне посвећености” једанаестог и дванаестог века.
Други научници су понављали ову причу током наредних тридесет година, било ослањајући се на Садернов рад или на исте изворе. Међу најзначајнијима су Луис Л. Марц (Поезија медитације: Студија о енглеској верској књижевности седамнаестог века, 1954), Вилијам А. Пантин (Енглеска црква у четрнаестом веку, 1955), Роузмери Вулф (Енглеска религиозна лирика у средњем веку, 1968), Даглас Греј (Теме и слике у средњовековној енглеској лирици, 1972), и Елизабет Салтер (Огледало благословеног живота Исуса Христа Николаса Лава, 1974). Садернова теза такође прожима књигу Ричарда Кикхефера, Немирне душе (1984), чак преузимајући објашњавајућу снагу у његовом поглављу о „Посвећености страдању”.
Садернова теза остаје основа стандардне дефиниције афективне побожности, као, на пример, у овој дефиницији из антологије девотивне књижевности: „Дванаести век обележен је растом афективне побожности, или облика духовности који се разликовао од оног из претходних векова стављањем много већег нагласка на самоиспитивање, унутрашње емоције и неговање унутрашњег живота. Овај облик побожности типично је био усидрен у посвећености Христу у његовом људском облику, са посебном пажњом на догађаје страдања. Покрет су прво водили цистерцити Бернард од Клервоа (умро 1153) и Елред од Ривоа (умро 1167); до тринаестог века покрет је постао уско повезан са фрањевачком религиозношћу, посебно онако како су је обликовали Фрања Асишки (умро 1226) и Бонавентура (умро 1274). Раскошна побожност касног четрнаестог и петнаестог века развила се из ових корена. Иако би било погрешно касносредњовековну побожност посматрати као хомогену, њени доминантни изрази били су препознатљиви по повећаном степену емоционализма и преокупацији измученим телом Христовим и тугом Девице Марије.”
Исти општи оквир прати и Томас Х. Бестул у делу Текстови о страдању: Латинска религиозна књижевност и средњовековно друштво (1996), у његовом уносу „Религиозна и мистична књижевност” у делу Средњовековни латински: Увод и библиографски водич (1999), као и у његовом поглављу „Медитација” у Кембриџовом приручнику о хришћанском мистицизму (2012).
Класичан текстуални модел за афективну медитацију налази се у делу De institutione inclusarum, или Правило за отшелнике, тексту који је Елред од Ривоа написао за своју сестру, која је живела као религиозна пустињакиња. У одељку текста посвећеном Христовом рођењу, Елред је написао: „...прати је [Девицу Марију] док иде у Витлејем, и одвраћајући се од свратишта с њом, помози јој и орасположи је током порођаја; а када се мало дете стави у јасле, прсни у речи усхићења, кличући са Исаијом: Дете нам се роди, син нам се даде (Ис. 9,6). Загрли те слатке јасле, нека љубав победи стидљивост, а емоција отера страх како би могао да прислониш усне на та најсветија стопала и понављаш пољупце.”
Теза о фрањевачкој популаризацији Једна уобичајена варијација Садернове тезе описује афективну побожност од тринаестог века па надаље као суштински фрањевачку. Један рани и још увек широко цитиран извор за ово мишљење је дело Ф. Џ. Е. Рабија Историја хришћанско-латинске поезије. Иако књига Дејвида Л. Џефрија Рана енглеска лирика и фрањевачка духовност (1975) није проучавала саму афективну побожност, она се надовезала на претходне историје духовности (као што је том Леклерка, Ванденбрука и Бујеа, Духовност средњег века) које описују „нежну и афективну медитацију о Христу и посебно о оним мистеријама његовог живота које су најсклоније да дирну срце — његовом рођењу, детињству, страдању и смрти”, као посебно „карактеристичне” за фрањевачку побожност. (Имајте на уму да су постојале мешовите критике Џефријеве књиге). Студија Кларисе Аткинсон Мистик и ходочасник: Књига и свет Марџери Кемп (1983), прати „Садернову тезу” у петом поглављу, „У лику човека: Традиција афективне побожности”. Али она додаје: „Од свих сила које су помогле да се обликује популарна побожност у средњем веку, ниједна није била значајнија од фрањеваца.” Она објашњава како су фрањевци адаптирали посвећеност Бернарда од Клервоа и његово „обожавање свете људскости... претворивши је у популарну страст фокусирану на детаље Христовог рођења и смрти, користећи је да проповедају покајање великом броју лаика, као и свештеника.”
мини|Свети Фрања прима стигме, Часослов (Белгија, око 1525–1530). Библиотека и музеј Морган.