мини|300px|upright|Модеран приказ (1876) сликара Жан-Леона Жерома који приказује трку двоколица у римском Циркус Максимусу, виђену са стартне позиције. Палатин и царска палата су са леве стране.
Трке двоколица (, harmatodromía; ) биле су један од најпопуларнијих спортова у старој Грчкој, Римском царству и Византији. У Грчкој су трке двоколица играле суштинску улогу у аристократским погребним играма од веома раних времена. Са увођењем формалних трка и сталних тркалишта, трке двоколица прихватиле су многе грчке државе и њихови верски фестивали. Коњи и двоколице били су веома скупи. Њихово власништво било је резервисано за најбогатије аристократе, чија су репутација и статус расли пружањем оваквих екстравагантних и узбудљивих приказа. Њихови успеси су се даље могли преносити и славити кроз наручене оде и другу поезију.
У стандардној грчкој тркачкој пракси, свака двоколица је имала једног возача, а вукла су је четири коња, или понекад два. Возачи и коњи ризиковали су озбиљне повреде или смрт услед судара и падова; ово је додавало узбуђење и интересовање код гледалаца. Већина возача двоколица били су робови или унајмљени професионалци. Иако записи готово увек приписују заслуге за победу власницима и њиховим коњима, њихови возачи се често уопште не помињу. На античким Олимпијским играма и другим Панхеленским играма, трке двоколица биле су један од најважнијих коњичких догађаја, и могле су их гледати неудате жене. Удатим женама било је забрањено да гледају било које олимпијске догађаје, али је познато да је једна спартанска племкиња тренирала тимове коња за Олимпијске игре и победила у две трке, од којих је у једној учествовала као возач.
У старом Риму, трке двоколица биле су најпопуларније од многих субвенционисаних јавних забава, и биле су суштинска компонента у неколико верских фестивала. Римски возачи двоколица имали су веома низак друштвени статус, али су били плаћени једноставно за учешће. Победници су били слављени и добро плаћени за своје победе, без обзира на статус, а најбољи су могли да зараде више од најбогатијих адвоката и сенатора. Менаџери тркачких тимова можда су се такмичили за услуге посебно вештих возача и њихових коња. Возачи су могли да се такмиче као појединци, или под бојама тима: плави, зелени, црвени или бели. Гледаоци су генерално бирали да подрже један тим и идентификују се са његовом судбином. Приватно клађење на трке доносило је велике суме тимовима, возачима и богатим подржаваоцима. Великодушне царске субвенције за „хлеба и игара” држале су римске масе нахрањенима, забављенима и расејанима. Организовано насиље између ривалских тркачких фракција није било неуобичајено, али је генерално било под контролом. Римски и касније византијски цареви, неповерљиви према приватним организацијама као потенцијално субверзивним, преузели су контролу над тимовима, посебно Плавима и Зеленима, и именовали званичнике који ће њима управљати.
Трке двоколица изгубиле су на значају у Западном римском царству након пада Рима; последња позната трка тамо је одржана у Циркус Максимусу 549. године, од стране остроготског краља Тотиле. У Источном римском (византијском) царству, традиционалне римске тркачке фракције наставиле су да играју истакнуту улогу у масовној забави, религији и политици током неколико векова. Подржаваоци Плавих тимова надметали су се са подржаваоцима Зелених за контролу над спољном, унутрашњом и верском политиком, као и за царске субвенције за себе. Њихове манифестације грађанског незадовољства и непослушности кулминирале су неселективним покољем византијских грађана од стране војске током побуне Ника. Након тога, растући трошкови и економија у паду довели су до постепеног опадања византијских трка двоколица.
Рана Грчка Слике на грнчарији показују да су трке двоколица постојале у 13. веку пре нове ере у микенској Грчкој. Прво књижевно помињање трке двоколица налази се у Хомеровом поетском опису погребних игара за Патрокла у Илијади, комбинујући праксе из ауторовог сопственог времена (око 8. века) са извештајима заснованим на легендарној прошлости.Homer. The Iliad, 23.257–23.652. Учесници у овој трци били су извучени из водећих личности међу Грцима; Диомед из Аргоса, песник Еумел, ахајски принц Антилох, краљ Менелај од Спарте и херој Мерион. Трку, која се састојала од једног круга око пања, освојио је Диомед, који је као награду добио робињу и котао. За трку двоколица се такође говорило да је догађај који је основао Олимпијске игре; према једној легенди, коју помиње Пиндар, краљ Еномај је изазивао просце своје ћерке Хиподамије на трку, али га је победио Пелопс, који је основао Игре у част своје победе.
Олимпијске игре
мини|Трка двоколица на црнофигуралној хидрији из Атике, око 510. п. н. е. Олимпијске игре су традиционално основали 776. године п. н. е. Елиђани, богата, престижна аристократија која је поседовала коње. Пиндар, најранији извор за Олимпијске игре, укључује трке двоколица међу њихових пет оснивачких догађаја.Pindar, Isthmian Odes 1, edited and translated by Race, W. H., Loeb Classical Library. Cambridge, MA: Harvard University Press, 1997. Много касније, Паусанија тврди да су трке двоколица додате тек од 680. године п. н. е., и да су игре продужене са једног на два дана како би их примиле. У овој традицији, трка на стази од једног стадиона (приближно 600 стопа) нудила је већи престиж. Заветни дарови повезани са олимпијским победама укључују коње и двоколице.Montgomery, HC. The controversy about the origin of the Olympic Games: did they originate in 776 B.C.? The Classical Weekly, 1936 19.22, 169–174Mouratidis J., The 776 B.C. Date and Some Problems Connected with it, Canadian J Hist Sport. 1985; 16 (2) Трка са једним коњем () касно је стигла на Игре и рано је избачена из њихове историје. Главне трке двоколица на Олимпијским и другим Панхеленским играма биле су догађаји са четири коња (, ) и два коња (, ).
Паусанија описује олимпијски хиподром из другог века нове ере, када је Грчка била део Римског царства. Тлоцрт периметра, југоисточно од самог светилишта, био је дугачак око 780 метара и широк 320 метара. Такмичари су се тркали од почетног места у смеру супротном од казаљке на сату око најближег (западног) стуба за окретање, затим би се окренули код источног стуба и кренули назад на запад. Број кругова варирао је у зависности од догађаја. Гледаоци су могли да посматрају са природних насипа на северу, и вештачких насипа на југу и истоку. Место на западној страни северне обале било је резервисано за судије. Паусанија не описује централну преграду у Олимпији, али археолог Викату претпоставља да је постојала.
Паусанија нуди неколико теорија у вези са пореклом објекта названог Тараксип („Узнемиравач коња”), древног округлог олтара, гробнице или хероона уграђеног у један од улаза на стазу. Сматрало се да је злонамеран, јер је без очигледног разлога плашио коње док су јурили поред њега, и био је главни узрок несрећа. Паусанија извештава да сходно томе „возачи двоколица приносе жртве и моле се да се Тараксип покаже милостивим”. Могуће је да је то једноставно обележавало најопаснији и најтежи део стазе, на полукружном крају. Паусанија описује веома слична места са истим именом на другим грчким хиподромима. Њихово име можда је био епитет Посејдона, божанства заштитника коња и коњичких трка. мини|upright|Возач двоколица из Делфа, анонимни возач двоколица који је вероватно возио на Питијским играма за Полизала, тиранина Ђеле на Сицилији (480–470. п. н. е.)
Трке су почињале поворком на хиподром, док је гласник најављивао имена возача и власника. Трка четири коња (tethrippon) састојала се од дванаест кругова. Најнепосреднији и најизазовнији аспект трка за возаче, судије и редарствене био је обезбеђивање поштеног старта, и свођење лажних стартова и гужви на минимум. Као и данас, постројавање претерано узбуђених тркачких коња могло је представљати велику потешкоћу. Користили су се разни механички уређаји да би се смањила вероватноћа људске грешке. Преносне стартне капије (hyspleges, једнина: хисплекс), користиле су затегнуту врпцу у дрвеном оквиру, која би се олабавила да падне напред и започне трку. Према Паусанији, двоколица најдаље од стартне линије почела би да се креће, а затим би уследиле остале у низу, тако да би када се последња капија отвори, све двоколице биле у покрету на стартној линији. Подизао се бронзани орао (знак Зевса, који је био заштитник Олимпијских игара) да би се започела трку, а у сваком кругу спуштао би се бронзани делфин (знак Посејдона). Централни пар коња обављао је већину тешког вучења преко јарма. Бочни пар је вукао и усмеравао користећи своје амове. Коњички тимови су били високо обучени и послушни. Грчки љубитељи су сматрали да су кобиле најбољи коњи за трке двоколица.
Власници и возачи двоколица
У већини случајева, власник и возач грчких тркачких двоколица биле су различите особе. Године 416. п. н. е., атински генерал Алкибијад имао је седам двоколица у трци, и освојио је прво, друго и четврто место; очигледно није могао да вози свих седам двоколица сам.Thucydides. History of the Peloponnesian War, 6.16.2. Коњички тимови су били скупи за поседовање и обуку, а случај Алкибијада показује да је за богате ово био ефикасан и частан облик саморекламирања; није се очекивало да ризикују сопствене животе. Са друге стране, нису нужно били обешчашћени када би то учинили. Песник Пиндар је хвалио Херодота што је возио своје двоколице, „користећи своје руке радије него туђе”.Pindar. Isthmian Odes, 1.1.
Пријаве су биле искључиво грчке, или се барем тако тврдило. Филип II Македонски, доминантан због свог освајања већине грчких држава и самопромоције као божанства, пријавио је своје коње и двоколице на неколико великих панхеленских догађаја, и победио на њима. Он је ту чињеницу прославио на свом кованом новцу, тврдећи да је то божанска потврда његовог легитимитета као грчког господара.
Жене су могле да побеђују у тркама кроз власништво, иако је постојала забрана учешћа удатих жена као такмичарки или чак као гледалаца на Олимпијским играма, наводно под претњом смрћу; ово није било типично за грчке фестивале генерално, и нема доследних записа о овој забрани, или о спровођењу казне. Спартанска племкиња Киниска, ћерка Архидама II, двапут се пријавила и победила у олимпијској трци двоколица као власница и тренер.
Већина возача двоколица били су робови или унајмљени професионалци. Возачима и њиховим коњима била је потребна снага, вештина, храброст, издржљивост и дуготрајна, интензивна обука. Попут џокеја, возачи двоколица су идеално били ситне грађе и стога често млади, али за разлику од џокеја, били су и високи. Имена веома малог броја возача двоколица су позната са грчких тркачких стаза. Победничке песме, епиграми и други споменици рутински изостављају имена победничких возача.
Саме двоколице подсећале су на ратне двоколице, у суштини дрвена кола на два точка са отвореним задњим делом, иако се у то време двоколице више нису користиле у борби. Возачи су стајали током целе трке. Традиционално су носили само одећу са рукавима која се звала xystis, а која је нудила бар неку заштиту од падова и прашине. Падала је до глежњева и била је високо везана у струку једноставним појасом. Две траке које су се укрштале високо на горњем делу леђа спречавале су да се xystis "надува" током трке. Тело двоколице почивало је на осовини, тако да је вожња била трновита. Најузбудљивији делови трке двоколица, бар за гледаоце, била су скретања на крајевима хиподрома. Ова скретања су била опасна, а понекад и смртоносна. На стадиону пуне величине, двоколице су могле да достигну велике брзине на правцима, а затим би се преврнуле или би их прегазиле следеће двоколице заједно са њиховим коњима и возачем док су се окретале око стуба. Намерно забијање у противника како би се изазвао пад било је технички илегално, али већина судара била је случајна и често неизбежна. У Хомеровом опису Патроклових погребних игара, Антилох изазива такав судар са Менелајем.
Панхеленски фестивали