Сава Ивановић Петровић Његош (Његуши, 18. јануар 1702 — Цетиње, 9. март 1781.) био је владика и митрополит скендеријско-приморски (касније титули додаје и црногорско име) од 1735. до 1781. године. Био је други владар лозе Петровић Његош. Наследио је владику Данила I који је умро 11. јануара 1735. године.
На предлог митрополита Данила, завладичио га је српски патријарх Мојсије Рајовић из Пећи приликом своје посете Црној Гори током 1719. године. За живота митрополита Данила, млади владика Сава био је његов главни помагач у црквеним и народним пословима. Након Данилове смрти (1735. године) постао је нови митрополит. Године 1736, помагао је царевине Русију и Аустрију у њиховом рату са Царевином Турском. Путовао је у Русију. Царица Јелисавета издала му је грамату, којом хвали Црногорце и признаје њихово јунаштво и заслуге за Русију у њеној борби за ослобођење хришћана на истоку.
По повратку из Русије послао је у Пећ свога синовца Василија, којега је 1750. године завладичио српски патријарх Атанасије II Гавриловић и дао му назив: „Митрополит скендеријски и приморски и егзарх св. пријестола словеносрпске патријаршије у Пећи”.
Од 1750. до 1766. године владика Сава и владика Василије заједнички су управљали црквеним и народним пословима у Црној Гори. 1756. године, Сава је молио Русе да заштите Хиландар од покушаја Грка да га преотму од Срба. Након Василијеве смрти, Сава је поново преузео самосталну управу, али због високих година и све лошијег здравља постепено се повлачио, препуштајући послове своме сестрићу Арсенију Пламенцу. Умро је 26. фебруара (по старом), односно 9. марта (по новом) 1781. године.
Владика Сава Петровић о Дубровачкој републици Сава Петровић Његош се Приморцима Дубровчанима у три своја писма, обраћао као Србима: „…да учините нашој церкви и народу черногорскому једном сумом од асприх како Сербли Сербима и својима сусједима…” (1763. године), „…који се ви још од нашега србскога језика находите…” (1767. године), „Ваша славна република зна, да је све господство и слава сербска пала и ништа није остало до вас… може се сербска земља с вама похвалити.” (1775. године).
И сами Дубровчани признавали су свом граду и својој области српски карактер. То нам сведочи догађај из 1638. године када су они истакли један оглас на лађи у свом пристаништу, нарочито нагласивши да га дају „на српском језику да га свако може боље разумети”.
Сава Петровић у писмима Русима Црногорце сматрао Србима "Заступи нас при Портје, что Греки не би мјешалис у сербски национ, тим нас вјечно одолжиш", наглашавало се у писму. Обраћајући се митрополиту Платону писао је: "Јеже ли Б(о)г возгл(а)гољет во сердци јеја величанств освободит од Греков престол Сербској архиеп(с)копијпећкој, тој имјејет у вашој империји архимандритс(вјата)го патријарха Василија Беркића... сербских бит архиеп(иск)оп, вси сербскиј архијереји јего примут с радостију, да знајет турецки јазик и греческиј он, природниј Сербин да знајет" да под Руски синод буде Српска црква и да се српски архиепископ поставља по његовој сагласности, или ако буде потребно да буде руски архијереј архијепископ пећки, "по једнокровију и једнојазичију",-и на то се пристајало. Тамо се наглашавало да би Русија у време ратова имала корист од српског народа. Писмо је писао митрополит Сава, како сам каже, у име свих епископа. Он каже: "Мње в руцје предато от всјех архиереов славено-сербских, как најстаршему и никаквој влалсти наподлежашчему својими черногорскими народи". На крају, митрополит је обећао, ако Руси ослободе Србе од Грка, да ће за све то платити Русији српски народ својом крвљу, "што јест најдражајше". И у обраћању Бечу је бранио интересе српске цркве: "Желимо да митрополит црногорски зависи од пећког патријарха у Србији. Кад садашњи митрополит умре, пристајемо засада да његов наследник буде рукоположен у Карловцима, али да увјек буде изабран по старом обичају... али само дотле докле Турци владају Србијом, те не можемо да га слободно пошаљемо у Пећ."
Титула У титули митрополита Саве, раније се не спомиње црногорско име, само скендеријско-приморско. Тек од друге половине 1777. године се скендеријско-приморском додаје и црногорско име. У једном писму млетачком провидуру, након повратка из Москве, 15.9.1744. спомиње и Црну Гору у титули: ...скандаријски, и приморски, и Чрније Гори на службу.
Писма Саве Петровића Из 154 писма (књига) Саве Петровића од 30.11.1736. - 20.7.1775. сазнајемо многе детаље из његовог живота. Већином су то писма млетачким ванредним провидурима у Боки (Маркантонију Тревизану, Марку Кверинију, Ђованију Батисти Албрицију, Марину Донау, Винченцу Гритију, Валерију Антелмију, Цанантонију Мору, Ђустину Болдуу, Данијелу Ренијеру, Пјетру Мању, Пјетру Ему, Лоренцу Парути, Антонију Ренијеру и Гаетану Молину), а понекад и капетанма, мајорима и свештеницима. У ранијим писмима провидурима користи католичку терминологију као бискуп Сава скандаријски и приморски, а када пише православцима као братству манастира Савине, као архијереј Сава (1746. pp. 244., 1749. pp. 269., 1751.). Касније се и провидуру повремено обраћа као архијереј (писма 172., 175., 176., 182.), митрополит (писмо 178.) и владика Сава (писмо 183.), а у посљедњим писмима само као владика, митрополит и сл. Умјесто Господ Бог пише Господин Бог, блажена Госпа, кршћани... (1737., pp. 200., 205., 206...), али када наводи православце и католике зајдно, онда пише христијане и кршћане (pp. 210.). Године датира од Христовог рођења, а не "од стварања свијета", као владика Данило православцима. Када напише датум по јулијанском календару, напише, по нашему. Паштровићи нападају племе Маине, а једни и други су непослушни. Махине се нису здружили у злу с Црногорцима. Паштровићи не слушају ни принципа, а још мање њега (pp. 202.). По принциповој заповиједи црногорски кнезови у крајини дају вјеру (примирје) до Митровдана (pp. 203.). Црногорци су дали вјеру Паштровићима и сваком принциповом чојку, из чега се види да тада Паштровићи нису Црногорци. Када неко има високу температуру тада се говорило уфатио га огањ (pp. 204., 220.) 31.12.1738. Сава се провидуру жали на фратре са отока под Кртоле јер православну вљеру псују, муче христијане и кршћане, пук муте. Објашњава му да ту од старине није било ни једног католика, а сада има и латина. Правда се да нијесмо ни ми погани, нијесмо Турци (pp. 210.). Племе Побори су љути сиромаси, а моли провидура да се његовом калуђеру не забрањује улаз у град (Котор), јер се то није ни раније чинило (pp. 210.). Сигурност налази у 12 хиљада Црногораца које има у својој држави, заузима се код принципа за сиромашне Махине који страдају ни криви ни дужни, а криви су Брајићи. Снаха кнеза Пера се жалила на њега и кнеза Станишу и Сава се правда да он удовице не дира, но да је она мало добра жена (pp. 213. - 217.). 1741. г. моли принципа да учини правду између игумана од Грбља и Прибиловића од Побора (pp. 220.). Сава је био власник једног брода (коштао је 300 цекина у злату) којим је управљао Крстић Перезић. Када је овај упао у дуогове, Сава је молио провидура да се овај брод прода, да му новац не пропадне. (pp. 225.). 1742. Сава је ишао у Москву и након 2 године паузе, опет пише провидуру и у титули први пут помиње и црногорско име (pp. 226.). Опомиње провидуру да су Грбљани незадовољни и да се двоуме да ли да бјеже у Турке. Наводи да је провидур њихов принцип и господар њихових тијела, а он от душе, алудирајући на свјетовну и црквену власт (pp. 226.). 20.11.1744. Сава пише млеталком дужду Петру Гриманију о монаху Василију, који је самовољно отишао у Млетке, без знања Црне Горе (pp. 229.). Спомиње попа Костића из Кртола који је предак Лазе М. Костића. Грбљани Шишићи су зло нанијели Мирчанима (pp. 232.).
1745. се провидуру жали на Василија Петровића: писа у преведри сенат лаживе књиге... да превари принципа и да му благо измами. (pp. 237.). У писму под бр. 119. пише: међу овом дивљом крајином...дошли из нахије Црвнице..., а не пише Црмнице. Писмо 120.: поред Котора и Новог помиње Арбанију, али је јасније не лоцира. Писмо 125.: испод манастира Подластва је Поље Мрчево. 1746. извјештава провидура да је учинио мир (вљеру- вјеру, примирје) Црне Горе и Херцеговине на три године, а покушаће и с агама подгоричким и спушким (писма 128. и 129.). У 133. писму спомиње ријеч тисућу (тисућа душах), а не хиљаду. Моли принципа да ослободи из тавнице Марка Тројановића из Луштице код којага одсједа када иде у визиту у тај крај и који је затворен због клевете својих злотвора (писмо 135.). Овај Тројановић са половине 18. вијека (1746.) је свакако рођак-предак Уроша Тројановића, који је једнако утамничен почетком 20. вијека. Спомиње Харбанасе (писма 136., 143.), али и Арбанасе (писмо 142.), Бљелице а не Бјелице (писмо 137.). Од провидура тражи да кастига (казни) Ника Паликућу јер ће у супротном бити мртвих, пошто монаси из манастира Савина имају својих људи и рода пуно који ће их од њега штитити (писмо 146.). За крвопролиће у Рисну које је у вези са поштеним капетаном Дешом Калуђеровићем, оптужује редовнике (монахе) који су чинили да буде то зло. Њих ће от цркве оћерат (писмо 147.). Цетињани су заробили дјевојку из Будве, али је враћена натраг (писмо 148.). Користи глагол информали, а не информисали. Принципа без плате служи и не иште плате (писмо 150.). Када Сава жели да се ситуације поправе од провидура тражи да да ордење неким људима. Тако за Грбљане тражи ордење за главаре, да помире завађене (писмо 151.), а за Шкаљаре исто, да би вратили коње и пшеницу (писмо 152.). Брани игумана махинског због доласка Турака у тај крај. Турци су од Махина посудили 150 цекина, а касније су то вратили. Криве су старјешине које су прихватиле Турке без заповијести принципове, а игумана нису ни питали (писмо 152.). Неки зли и непокорни Црногорци су убили једног властелина. Зато Саве шаље провидуру калуђера Стефана и с њим два ђетића, а провидур их затвора, због чега Сава негодује, уз правдање да су они људи црковни, печени и варени међу том крајином (писмо 153.).
Братству манастира Савина 1749. г. честита Ускрс, спомиње игумана Савине Арсенија, одговара на њихово писмо да се на њих није наљутио, спомиње: писмо патријарха које им посуђује, Василија и да им је дужан 12 цекина у злату, али да тада нема новца да им врати (писмо 156.). Извјештава провидура да су писали Грбљанима да не зову Пераштане у кметове јер су у крви с Паштровићима. Одговорили су да их неће звати, но траже од провидура да им допусти да зову Црногорце. Црногорци су пријатељи и Паштровићима и Грбљанима (писмо 158.). Из наведеног се види да тада ни Грбљани ни Паштовићи нису Црногорци, но су Црногорци пријатељи и једнима и другима. Писао је главарима Црне Горе да иду да се поклоне провидуру, који је дао орден Грбљанима да тјерају стоку црногорску, а Сава га моли да им да орден да их не тјерају, да се опет не покољу више него раније (писмо 160.). Грди два калуђера из Ћесаровине који су смутили сву Новску комунитад. Исти монаси пријете патријархом, а Сава хвали монахе из Савине да су слуге преведрога принципа (писмо 163.). Жали се провидуру што не допушта Црногорцима да иду у Млетке, као што другима допушта (писмо 164., 12. септембра 1750.). Сава пише провидуру (писмо 165., 9. октобра. 1750.): И молимо Вашу преведрост, и ми и сви главари, и црногорски, и приморски, за тога капетана Рада Старчевића... да га пуштате... тај капетан пуно својте има, и у Приморје и у Црну Гору.... Моли провидура за терзије (кројаче) Грдановиће из Подгорице (Ђуко, Нешко, Ђуро), да их прихвати под своје окриље, јер бјеже од силе турске (писмо 166.). Врагужели су навели Турке на Мирчане и зато су од принципа ухапшени. Сава моли да их принцип не пушта на слободу и да их присли да признају ко их је на то навео. Право би му било да сви они умру да не муте крајину (писмо 166.).