Слуга () је британски психолошко-драмски филм из 1963. године, редитеља и копродуцента Џозефа Лоузија, према сценарију који је Харолд Пинтер написао на основу истоимене новеле Робина Мома. Главне улоге тумаче Дирк Богард, Сара Мајлс, Венди Крејг и Џејмс Фокс. Као прва од укупно три филмске сарадње између Пинтера и Лозија, филм Слуга је прецизно конструисано остварење које истражује сложене психолошке односе између четири главна лика и бави се питањима друштвених класа.

Филм је премијерно приказан у септембру 1963. на Филмском фестивалу у Венецији, где се такмичио за Златног лава. У британским биоскопима је изашао 14. новембра 1963. и наишао је на позитивне рецензије критичара. Освојио је три награде БАФТА, укључујући и ону за најбољег британског глумца (Богард), а био је номинован у још пет категорија, укључујући оне за најбољи филм и најбољи британски филм.

Британски филмски институт је 1999. године сврстао Слугу на 22. место листе најбољих британских филмова свих времена.

Радња Тони, богати Лондонац који тврди да учествује у пројекту изградње градова у Бразилу, усељава се у своју нову кућу и унајмљује Хјуа Барета као личног слугу. Чини се да се Барет лако сналази у новом послу, те он и Тони успостављају тиху повезаност, задржавајући своје традиционалне друштвене улоге. Међутим, односи почињу да се мењају када Тонијева девојка Сузан упозна Барета. Она је сумњичава према њему и тражи од Тонија да га отпусти, али он то одбија.

Како би довео своју љубавницу Веру у кућу, Барет убеђује Тонија да им је потребна и собарица. Када Тони коначно пристане, Барет ангажује Веру под изговором да му је она сестра, а потом је подстиче да заведе Тонија. Касније, када се Тони и Сузан раније врате са одмора, затичу Барета и Веру у кревету. Верујући да су њих двоје брат и сестра, Тони побесни на Барета, али му овај тада открива да нису у сродству и да му је Вера вереница. На Сузанино запрепашћење, Барет и Вера тада отворено дају до знања да је Тони спавао са њом. Након што их Тони обоје отпусти, Вера одлази певушећи „Свадбени марш”.

У овој фази, Тони је већ постао потпуно зависан од Барета и Вере. Одаје се алкохолу, што додатно погоршава Сузанино одбијање да му се јави на телефон. Временом, Тони случајно среће Барета у једном пабу, где му овај сервира причу како је Вера од обојице направила будале. Он преклиње Тонија да га поново прими у службу као слугу, на шта Тони пристаје.

Заједно се враћају у кућу и њихове улоге се постепено окрећу — Барет преузима све већу контролу, док Тони тоне у инфантилно понашање. Барет такође постепено враћа Веру у дом. Сузан долази у кућу у покушају да убеди Тонија да јој се врати, али га затиче у стању потпуне зависности од Барета, који га константно снабдева алкохолом и проституткама. Пошто прође кроз ту развратну сцену, Сузан изненада љуби Барета, који јој агресивно узвраћа пажњу. Како он постаје све бруталнији, Сузан се бори да се извуче из његовог загрљаја, а Тони, пренувши се из пијаног ступора, покушава да интервенише. Међутим, он се спотиче и пада на под, због чега му се све присутне проститутке исмевају. Тони тада доживљава напад беса, а Барет наређује свима да напусте кућу. Пре него што оде, Сузан удара Барета по лицу драгуљима опточеном крагном свог капута. Барет је шокиран, али се брзо прибира и ставља јој капут преко рамена док она излази. Потом одлази уз степенице где га чека Вера, пролазећи поред Тонија који лежи срушен на поду и грчевито држи пиће.

Улоге

| Дирк Богард || Хјуго Барет |- | Џејмс Фокс || Тони |- | Сара Мајлс || Вера |- | Венди Крејг || Сузан Стјуарт |- | Кетрин Лејси || леди Агата Маунсет |- | Ричард Вернон || лорд Вили Маунсет

Референце

Спољашње везе

Категорија:Филмови 1963. Категорија:Филмови на енглеском језику Категорија:Британски психолошки трилери Категорија:Британски драмски филмови Категорија:Британски црно-бели филмови