Мојсије (; ; ) је скулптура италијанског високоренесансног уметника Микеланђела, смештена у базилици Сан Пјетро ин Винколи у Риму. Наручена 1505. од стране папе Јулија II за његову гробницу, приказује библијску личност Мојсија са роговима на глави, на основу описа у 34. поглављу Књиге изласка у Вулгати, латинском преводу Библије који се у то време користио. Неки научници верују да употреба рогова може често имати антисемитске импликације, док други сматрају да је то једноставно конвенција заснована на грешци у преводу.
Сигмунда Фројда тумачења ове статуе из 1916. су посебно позната. Нека тумачења скулптуре, укључујући Фројдово, примећују демонску силу, али и лепу фигуру, са емотивним интензитетом док се Божја реч открива. Деликатност неких детаља, попут Мојсијеве распуштене косе, сматра се изузетним техничким достигнућем, али Фројд тврди да Микеланђело превазилази пуке вештине да би изазвао радозналост код посматрача, питајући се зашто се Мојсије игра својом косом и зашто је приказан са роговима и распуштеном косом.
Наручивање и историја
Папа Јулије II је наручио од Микеланђела да изгради његову гробницу 1505. и она је коначно завршена 1545; Јулије II је умро 1513. Првобитни Микеланђелов дизајн био је монументалан и предвиђао преко 40 статуа. Статуа Мојсија била би постављена на постоље висине око 3,74 метра (12 стопа 3 инча), насупрот фигуре светог Павла. У коначном дизајну, статуа Мојсија седи у средишту доњег реда.
Опис Ђорђо Вазари је у „Животу Микеланђела” написао: „Микеланђело је завршио Мојсија у мермеру, статуу од пет брача, којој нема равна ниједно модерно или античко дело. Седећи у озбиљном ставу, ослања се једном руком на плоче, а другом држи своју дугу сјајну браду, чије су длаке, тако тешке за приказивање у скулптури, толико меке и паперјасте да се чини као да је гвоздено длето морало постати четкица. Лепo лице, попут светитеља и моћног принца, чини се, када га посматраш, да му је потребан вео да га покрије, тако сјајно и блиставо делује, и тако је добро уметник представио у мермеру божанство којим је Бог обдарио то свето лице. Драперије падају у грациозним наборима, мишићи руку и кости шака су такве лепоте и савршенства, као и ноге и колена, стопала су украшена изврсним ципелама, да се Мојсије сада може назвати пријатељем Божјим више него икада, пошто је Бог дозволио да његово тело буде припремљено за васкрсење пре других, руком Микеланђела. Јевреји и данас сваке суботе у групама долазе да га посете и обожавају као божанску, а не људску ствар.”Excerpt from Giorgio Vasari, Lives of the Artists, "Michelangelo Buonarotti of Florence, Painter, Sculptor and Architect (1475–1564)"
Енглески превод „Мојсија Микеланђеловог” Сигмунда Фројда такође даје основни опис скулптуре: „Мојсије Микеланђелов је представљен како седи; његово тело је окренуто напред, глава са моћном брадом гледа улево, десно стопало почива на тлу, а лева нога је подигнута тако да само прсти додирују тло. Његова десна рука повезује Плоче закона са нечим што личи на књигу у десном длану са делом његове браде; лева рука лежи у крилу.”Sigmund Freud. "The Moses of Michelangelo", The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud. Translated from the German under the general editorship of James Strachey in collaboration with Anna Freud, assisted by Alix Strachey and Alan Tyson. Volume XIII (1913–1914): Totem and Taboo and Other Works. London. Hogarth Press and Institute of Psycho-Analysis. 1st edition, 1955.
Џонатан Џоунс из енглеских новина The Guardian даје други опис: „Мојсијева десна рука штити камене плоче са заповестима; његова лева рука, са пулсирајућим венама и напетим мишићима, изгледа да се уздржава од насилне акције. Када је сишао са Синајске горе, Мојсије је затекао свој народ како обожава Златно теле – лажног идола који су направили. Његов бес пркоси затвору од камена, границама вајарске уметности. Мало ко може одолети утиску стварног ума, стварних емоција, у фигури која буљи из свог мермерног седишта. Данас буљи у туристе који опседају цркву Сан Пјетро ин Винколи у Риму. Надмашује их, баш као што је надмашио Сигмунда Фројда, који је провео три недеље 1913. покушавајући да схвати емоционални ефекат скулптуре. Мојсијева виталност учинила је ово дело популарним од 16. века; према Вазарију, римска јеврејска популација је прихватила статуу као своју. Њена моћ мора имати неке везе са приказивањем ствари које би требало да буду немогуће приказати у камену; најчудније, брада – тако ужегаста и задимљена, њени увојци дају фантастичан, змијолики живот. Али тамо где би нас други могли задивити техником, Микеланђело иде даље од тога, водећи нас од формалног ка интелектуалном изненађењу, терајући нас да се запитамо зашто Мојсије мази своју браду, зашто је Микеланђело употребио ову реку косе – у комбинацији са роговима који су били конвенционални атрибут Мојсија – да му да нељудски, демонски аспект.”
Тумачења мини|Микеланђелов Мојсије У свом есеју из 1914. под насловом „Мојсије Микеланђелов”, Сигмунд Фројд повезује тренутак у библијском наративу када Мојсије први пут силази са планине, носећи плоче, и затиче јеврејски народ како обожава Златно теле, као што је описано у Изласку 32. Фројд описује Мојсија у сложеном психолошком стању:Можемо сада, верујем, дозволити себи да уберемо плодове наших настојања. Видели смо колико је оних који су осетили утицај ове статуе било приморано да је тумаче као представљање Мојсија узнемиреног призором свог народа који је пао из милости и плеше око идола. Али ово тумачење је морало бити напуштено, јер нас је навело да очекујемо да ће скочити у следећем тренутку, разбити Плоче и извршити дело освете. Таква концепција, међутим, не би се слагала са дизајном да се ова фигура, заједно са три (или пет) других седећих фигура, учини делом гробнице Јулија II. Сада можемо поново преузети напуштено тумачење, јер Мојсије којег смо реконструисали неће ни скочити ни бацити Плоче са себе. Оно што видимо пред собом није почетак насилне акције већ остаци покрета који се већ догодио. У свом првом налету беса, Мојсије је желео да делује, да скочи и освети се и заборави Плоче; али је превазишао искушење и сада ће остати да седи и мирује, у свом замрзнутом гневу и болу помешаном са презиром. Неће ни бацити Плоче тако да се разбију о камење, јер је управо због њих обуздао свој бес; да би их сачувао, држао је своју страст под контролом. Препуштајући се свом бесу и огорчењу, морао је занемарити Плоче, и рука која их је држала је повучена. Почеле су да клизе надоле и биле у опасности да се разбију. То га је освестило. Сетио се своје мисије и ради ње се одрекао препуштања осећањима. Његова рука се вратила и спасила неподржане Плоче пре него што су пале на земљу. У овом ставу је остао непомичан, и у овом ставу га је Микеланђело приказао као чувара гробнице. Док наше очи путују низ њега, фигура показује три различита емоционална слоја. Линије лица одражавају осећања која су освојила превласт; средина фигуре показује трагове потиснутог покрета, а стопало још увек задржава став пројектоване акције. Као да је контролни утицај кренуо одозго надоле. До сада није поменута лева рука, и чини се да тражи удео у нашем тумачењу. Рука је положена у крило благим гестом и држи, као у миловању, крај распуштене браде. Чини се као да је намењена да се супротстави насиљу којим је друга рука малтретирала браду неколико тренутака раније.
мини|Микеланђелов Мојсије, детаљ Друго гледиште, које су изнели Малколм Макмилан и Питер Џ. Свејлс у свом есеју „Запажања са гомиле отпада: Фројд, Микеланђелов Мојсије и психоанализа”, повезује скулптуру са другим сетом Плоча и догађајима поменутим у Изласку 33 и 34. Они примећују да Мојсије држи празне плоче, које је Бог заповедио Мојсију да направи у припреми за друго давање Закона; такође примећују да је Мојсије приказан са „роговима” које библијски текстови описују Мојсија да има тек након што се вратио јеврејском народу после другог давања Закона. Они тврде да статуа приказује тренутак када Мојсије види Бога, као што је описано у Изласку 33: „Инцидент у питању је најзначајнији део старозаветне приче о изласку. Мојсије, пун сумње у сопствени положај и положај свог народа, преузима значајан ризик тражећи – чак захтевајући – да им буде опроштено, да му се укаже Господња милост и да Господ поново заузме своје место и поведе их у Обећану земљу. Охрабрен успехом, онда ризикује све тражећи да му Господ открије своју славу. Мало је маште потребно да се осети интензивна емоција са којом би такав Мојсије очекивао Господа: Хоће ли доћи? Хоће ли обновити Завет? Хоће ли открити своју славу?” Они даље тврде да су и Павле и Мојсије директно искусили Бога, идеја и упаривање који су били важни фирентинским неоплатонистима, групи за коју аутори сматрају да су и Микеланђело и папа Јулије II били блиски. На крају, аутори наводе да је кључна емоција на Мојсијевом лицу „страхопоштовање због суочавања лицем у лице са творцем.”
Тензије између Микеланђела и Јулија II Нека тумачења, укључујући Фројдова, упућују на тензије између Јулија II, који је наручио своју гробницу од Микеланђела, и уметника. Фројд је тврдио да Мојсије функционише као прекор и Јулију и уметнику. Бертман примећује да је Јулије II често носио браду, што је било непознато међу папама миленијум, и да можда постоје физичке сличности између статуе и Јулија.
Сјајно лице протумачено као рогови
мини|усправно=0.6|Детаљ статуине главе са два рога Пратећи иконографску конвенцију уобичајену у латинском хришћанству, статуа има два рога на глави.Ruth Mellinkoff. The Horned Moses in Medieval Art and Thought (California Studies in the History of Art, 14). University of California Press; 1st ed. (June 1970) Blech, Benjamin & Doliner, Roy (2008). The Sistine Secrets, p. 238. HarperCollins. Leonard J. Hoenig, MD. (2011) "Shedding Light on Michelangelo's Moses", Archives of Dermatology. 147(9):1092Bena Elisha Medjuck Exodus 34:29–35: Moses' "Horns" in Early Bible Translations and Interpretations. Thesis submitted to the Faculty of Graduate Studies and Research in partial fulfilment of the requirements for the degree of Master of Arts, Department of Jewish Studies, McGill University. March 1998 Приказ рогатог Мојсија потиче од описа Мојсијевог лица као „” („рогато”) у латинском Вулгатином преводу одломка који се налази у Изласку, поглавље 34, посебно стихови 29, 30 и 35, у којима се Мојсије враћа народу након што је по други пут примио заповести. Biblia Sacra Vulgata Неки савремени научници тврде да су средњовековни теолози веровали да је Јероним намеравао да изрази прослављење Мојсијевог лица, употребом латинске речи за „рогато”. и да је ово разумевање да је оригинални хебрејски био тежак и вероватно није значио „рогови” опстало и током ренесансе.Sir Thomas Browne (1646; 6th ed., 1672) Chap. IX. Of the Picture of Moses with Horns, Pseudodoxia Epidemica, V.ix (pp. 286–288)
мини|лево|Илустрација Мојсија са роговима из илуминираног рукописа из 13. века Класициста Стивен Бертман тврди да је Јероним познат по томе што је и сам имао антисемитске ставове и да је можда свесно направио избор да повеже Мојсија са „роговима” из теолошких разлога, очекујући да његови читаоци имају на уму новозаветну асоцијацију рогова са ђаволима, дивљим зверима и антихристом. У хришћанској уметности средњег века која приказује Мојсија са роговима, то се понекад ради да би се приказао у слави, као пророк и претеча Исуса, али и у негативним контекстима, посебно у вези са павловским контрастима између вере и закона; иконографија није била јасна.