У економији, креативна деструкција (немачки: ) је процес у којем нове иновације замењују и чине старије иновације застарелим.

Концепт се обично поистовећује са економистом Јозефом Шумпетером, који га је извео из дела Карла Маркса и популаризовао као теорију економских иновација и пословног циклуса. Понекад је познат и као Шумпетерова олуја. У марксистичкој економској теорији, концепт се шире односи на повезане процесе акумулације и уништавања богатства у капитализму.

Немачком социологу Вернеру Зомбарту приписује се прва употреба ових термина у његовом делу (Рат и капитализам, 1913).Описујући начин на који је уништавање шума у Европи поставило темеље за капитализам у деветнаестом веку, Зомбарт пише: „Wiederum aber steigt aus der Zerstörung neuer schöpferischer Geist empor” („Поново, међутим, из уништења се уздиже нови стваралачки дух”). У ранијим Марксовим делима, међутим, идеја креативне деструкције или уништења () имплицира не само да капитализам уништава и реконфигурише претходне економске поретке, већ и да мора континуирано да девалвира постојеће богатство (било кроз рат, напуштање или редовне и периодичне економске кризе) како би очистио терен за стварање новог богатства.

У делу Капитализам, социјализам и демократија (1942), Јозеф Шумпетер је развио концепт пажљивим читањем Марксове мисли. За разлику од Маркса – који је тврдио да ће креативно-деструктивне снаге ослобођене капитализмом на крају довести до његовог нестанка као система – Шумпетер је нагласио еволутивну природу капиталистичких економија, умањујући значај статичке анализе конкуренције (тј. тржишне концентрације) и истичући важност динамичке анализе конкуренције (тј. претње уласка на тржиште, нових технологија и средстава за производњу, конкуренције у димензијама другачијим од цене). Према његовим речима: „Овај процес креативне деструкције је суштинска чињеница о капитализму. То је оно од чега се капитализам састоји и у чему сваки капиталистички подухват мора да живи [...] Проблем који се обично визуализује јесте како капитализам управља постојећим структурама, док је релевантан проблем како их ствара и уништава. Све док се ово не препозна, истраживач ради бесмислен посао. Чим се ово препозна, његов поглед на капиталистичку праксу и њене друштвене резултате значајно се мења”. Упркос томе, термин је касније стекао популарност у мејнстрим економији као опис процеса као што је смањење броја запослених у циљу повећања ефикасности и динамичности компаније. Марксистичка употреба је, међутим, задржана и даље развијена у раду друштвених научника као што су Дејвид Харви, Маршал Берман, Мануел Кастелс. и Данијеле Аркибуђи..

У модерној економији, креативна деструкција је један од централних концепата у теорији ендогеног раста. У популарној књизи о дугорочном економском развоју, Зашто народи пропадају, Дарон Асемоглу и Џејмс А. Робинсон тврде да је главни разлог зашто земље стагнирају и пропадају спремност владајућих елита да блокирају креативну деструкцију, користан процес који промовише иновације.

Историја

Карл Маркс мини|Карл Маркс (1818–1883) никада није експлицитно употребио термин „креативна деструкција”. Иако Маркс експлицитно не користи модерни термин „креативна деструкција”, он је у великој мери изведен из његових анализа, посебно у делима Вернера Зомбарта, и Јозефа Шумпетера, који је нашироко расправљао о пореклу ове идеје у Марксовом раду (види испод).

У Комунистичком манифесту из 1848. године, Карл Маркс и Фридрих Енгелс описали су кризне тенденције капитализма у смислу „принудног уништавања масе производних снага”: У овим кризама, периодично се уништава велики део не само постојеће производње, већ и претходно створених производних снага. Неколико година касније, у , Маркс је писао о „насилном уништавању капитала не спољним односима према њему, већ као услову његовог самоодржања”. Другим речима, он успоставља нужну везу између генеративних или креативних производних снага у капитализму и уништавања вредности капитала као једног од кључних начина на који капитализам покушава да превазиђе своје унутрашње противречности: Ове противречности доводе до експлозија, катаклизми, криза, у којима... тренутна обустава рада и поништавање великог дела капитала... насилно га враћају на тачку на којој је омогућен да настави у потпуности ангажујући своје производне моћи, а да не изврши самоубиство.За даљу дискусију о концепту креативне дискусије у Grundrisse, види У Теоријама о вишку вредности („Том IV” књиге Капитал, 1863), Маркс усавршава ову теорију како би разликовао сценарије у којима уништавање (робних) вредности утиче или на употребне вредности или на прометне вредности, или на обе заједно. Уништавање прометне вредности у комбинацији са очувањем употребне вредности представља јасне прилике за нове капиталне инвестиције, а тиме и за понављање циклуса производње-девалвације: уништавање капитала кроз кризе значи депресијацију вредности која их спречава да касније обнове свој процес репродукције као капитала у истом обиму. Ово је погубан ефекат пада цена роба. То не изазива уништавање употребних вредности. Оно што један губи, други добија. Вредности коришћене као капитал спречене су да поново делују као капитал у рукама исте особе. Стари капиталисти банкротирају. ... Велики део номиналног капитала друштва, тј. прометне вредности постојећег капитала, заувек се уништава, иако то исто уништење, пошто не утиче на употребну вредност, може у великој мери убрзати нову репродукцију. То је такође период током којег се новчани интерес богати на рачун индустријског интереса. За даље објашњење ових цитата види Друштвени географ Дејвид Харви сумира разлике између Марксове употребе ових концепата и Шумпетерове: „И Карл Маркс и Јозеф Шумпетер опширно су писали о 'креативно-деструктивним' тенденцијама инхерентним капитализму. Док се Маркс јасно дивио креативности капитализма, он је... снажно наглашавао његову самодеструктивност. Шумпетеријанци су се све време дивили бескрајној креативности капитализма, третирајући деструктивност углавном као нормалан трошак пословања”.

Вернер Зомбарт У филозофском смислу, концепт „креативне деструкције” близак је Хегеловом концепту сублимације (укидања). У немачком економском дискурсу преузео га је из Марксових списа Вернер Зомбарт, посебно у свом тексту из 1913. године : Поново, међутим, из уништења се уздиже нови стваралачки дух; оскудица дрвета и потребе свакодневног живота... изнудиле су откриће или проналазак замена за дрво, приморале употребу угља за грејање, изнудиле проналазак кокса за производњу гвожђа.

Остале ране употребе У књизи О пореклу врста, објављеној 1859. године, Чарлс Дарвин је написао да је „изумирање старих облика готово неизбежна последица производње нових облика”. Један значајан изузетак од овог правила је како је изумирање диносауруса олакшало адаптивну радијацију сисара. У овом случају, стварање је било последица, а не узрок уништења.

мини|У хиндуизму, бог Шива је истовремено и уништитељ и стваралац, приказан као Шива Натараџа (Господар плеса), што се предлаже као извор западног концепта „креативне деструкције”. Хуго Рајнерт је тврдио да је Зомбартова формулација концепта била под утицајем источног мистицизма, посебно слике хиндуистичког бога Шиве, који је представљен у парадоксалном аспекту истовременог уништитеља и ствараоца. Могуће је да је овај утицај прешао преко Јохана Готфрида фон Хердера, који је хиндуистичку мисао унео у немачку филозофију у својој Филозофији људске историје (Ideen zur Philosophie der Geschichte der Menschheit) (Herder 1790–92), посебно том III, стр. 41–64. преко Артура Шопенхауера и оријенталисте Фридриха Мајера до списа Фридриха Ничеа.

Ниче је представљао креативну деструкцију модерности кроз митску фигуру Диониса, фигуру коју је видео као истовремено „деструктивно креативну” и „креативно деструктивну”. У следећем одломку из дела О генеалогији морала (1887), Ниче се залаже за универзални принцип циклуса стварања и уништавања, тако да сваки стваралачки чин има своју деструктивну последицу: Али јесте ли икада довољно запитали колико је коштало подизање сваког идеала на земљи? Колико се стварности морало погрешно схватити и оклеветати, колико је лажи морало бити освештано, колико савести узнемирено, колико је „Бога” жртвовано сваки пут? Да би се подигао храм, храм мора бити уништен: то је закон – нека ми ико покаже случај у којем он није испуњен! – Фридрих Ниче, О генеалогији морала

Остале формулације ове идеје у деветнаестом веку укључују руског анархисту Михаила Бакуњина, који је 1842. написао: „Страст за уништењем је такође креативна страст!”The Reaction in Germany, From the Notebooks of a Frenchman, October 1842 Приметите, међутим, да би се ова ранија формулација могла тачније назвати „деструктивним стварањем”, и оштро се разликује од Марксових и Шумпетерових формулација по свом фокусу на активно уништавање постојећег друштвеног и политичког поретка од стране људских агената (за разлику од системских сила или противречности у случају Маркса и Шумпетера).

Повезаност са Јозефом Шумпетером мини|Јозеф Шумпетер (1883–1950) сматра се творцем модерног схватања овог термина. Израз „креативна деструкција” популаризовао је и највише се повезује са Јозефом Шумпетером, посебно у његовој књизи Капитализам, социјализам и демократија, први пут објављеној 1942. године. Већ у својој књизи Пословни циклуси из 1939. године покушао је да прецизира иновативне идеје Николаја Кондратијева и његов циклус дугих таласа за који је Шумпетер веровао да га покрећу технолошке иновације. Три године касније, у књизи Капитализам, социјализам и демократија, Шумпетер је увео термин „креативна деструкција”, који је експлицитно извео из марксистичке мисли (која је опширно анализирана у Првом делу књиге) и искористио га да опише дисруптивни процес трансформације који прати такве иновације: Капитализам... је по природи облик или метод економске промене и не само да никада није стационаран већ никада ни не може бити. ... Основни импулс који покреће и одржава капиталистички мотор у покрету потиче од нових потрошачких добара, нових метода производње или транспорта, нових тржишта, нових облика индустријске организације које капиталистичко предузеће ствара.... Отварање нових тржишта, страних или домаћих, и организациони развој од занатске радње и фабрике до таквих концерна као што је U.S. Steel илуструју процес индустријске мутације која непрестано револуционише економску структуру изнутра, непрестано уништавајући стару, непрестано стварајући нову. Овај процес креативне деструкције је суштинска чињеница о капитализму. То је оно од чега се капитализам састоји и у чему сваки капиталистички подухват мора да живи.[... Капитализам захтева] вишегодишњу олују креативне деструкције. У Шумпетеровој визији капитализма, иновативни улазак предузетника био је реметилачка снага која је одржавала економски раст, чак и док је уништавала вредност етаблираних компанија и радника који су уживали одређени степен монополске моћи произашле из претходних технолошких, организационих, регулаторних и економских парадигми. Међутим, Шумпетер је био песимистичан у погледу одрживости овог процеса, сматрајући да он на крају доводи до подривања сопствених институционалних оквира капитализма: Рушећи преткапиталистички оквир друштва, капитализам је тако срушио не само баријере које су ометале његов напредак већ и летеће подупираче који су спречавали његов колапс. Тај процес, импресиван у својој неумољивој нужности, није био само ствар уклањања институционалног мртвог дрвета, већ уклањања партнера капиталистичког слоја, са којима је симбиоза била суштински елемент капиталистичке схеме. [... К]апиталистички процес на исти начин на који је уништио институционални оквир феудалног друштва такође подрива сопствени.

Примери