Мушкарци у феминизму подразумевају учешће, допринос и теоријско ангажовање мушкараца у феминистичком покрету. Историјски гледано, мушкарци су и подржавали и критиковали феминистичке циљеве. Иако неке феминисткиње тврде да се мушкарци, због својих друштвених привилегија или немогућности да доживе сексизам на исти начин као жене, не могу у потпуности идентификовати као феминисткиње, друге сматрају њихово ангажовање неопходним за рушење патријархата и постизање родне равноправности.

Историја Током седамнаестог и осамнаестог века, већина профеминистичких аутора потицала је из Француске, укључујући Франсоа Пулена де Ла Бара, Денија Дидроа, Барона Холбаха и Шарла Луја де Монтескјеа. Монтескје је представио женске ликове, попут Роксане у „Персијским писмима“, која је подривала патријархалне системе и представљала његове аргументе против деспотизма. У 18. веку мушке филозофе привлачила су питања људских права, а мушкарци попут маркиза де Кондорсеа залагали су се за образовање жена. Либерали, попут утилитариста Жеремија Бентама, захтевали су једнака права за жене у сваком смислу, јер су људи све више почели да верују да се према женама поступа неправедно пред законом.

Током 1820-их, Џон Нил је писао феминистичке есеје који су попунили интелектуалну празнину између научница из 1790-их и оних које су се бавиле Конвенцијом у Сенека Фолсу из 1848. године. Као мушки писац изолован од многих уобичајених облика напада на феминистичке мислиоце, Нилово залагање је било кључно у враћању ове области у мејнстрим у Енглеској и САД. Одржао је прво предавање о правима жена у Америци 1832. године и достигао је врхунац у овој области око 1843. године иако је наставио да пише и организује феминистичка питања и током 1870-их. Британски правни историчар, сер Хенри Мејн, критиковао је неизбежност патријархата у свом делу „Древно право“ (1861).

Године 1840, женама је одбијено право да учествују на Светској конвенцији против ропства у Лондону. Присталице жена које су присуствовале тврдиле су да је лицемерно забранити женама и мушкарцима да седе заједно на овој конвенцији за окончање ропства; наводиле су сличне сегрегационистичке аргументе у Сједињеним Државама који су коришћени за раздвајање белаца и црнаца. Када је женама и даље било ускраћено да се придруже поступку, аболиционисти Вилијам Лојд Гарисон, Чарлс Ленокс Ремонд, Натанијел Пибоди Роџерс и Хенри Стентон, сви су одлучили да седе ћутке са женама.

Аболициониста Томас Вентворт Хигинсон тврдио је: Не видим како било која жена може да избегне узбуђење негодовања када први пут отвори очи пред чињеницом да је заправо презир, а не поштовање, оно што је толико дуго спречавало њен пол да има једнак удео у законским, политичким и образовним правима... [жени су потребна једнака права] не зато што је боља половина мушкарца, већ зато што је његова друга половина. Потребна су јој, не као анђелу, већ као делу човечанства.

Амерички социолог Мајкл Кимел је категорисао америчке мушке одговоре на феминизам на прелазу из двадесетог у двадесети век у три категорије: профеминистичке, маскулинистичке и антифеминистичке. Профеминистички настројени мушкарци, верујући да ће промене користити и мушкарцима, генерално су поздрављали повећано учешће жена у јавној сфери и промене у подели рада у кући; насупрот томе, антифеминисти су се противили праву гласа жена и њиховом учешћу у јавном животу, подржавајући традиционални патријархални породични модел. Коначно, маскулинистички покрет су карактерисале мушке групе и развио се као индиректна реакција на перципирану фемининизацију мушкости.

Феминистички покрет је подељен око тога да ли се мушкарци могу сматрати феминистима. Феминисткиње које искључивају мушкарце верују да мушкарци не могу бити прави феминисти јер немају искуство живота као жене, као што је суочавање са дискриминацијом и стереотипима које жене имају. Као што је феминистичка списатељица Шира Тарант тврдила, бројни мушкарци су се током историје бавили и доприносили феминистичким покретима. Данас се академици попут Мајкла Флада, Мајкла Меснера и Мајкла Кимела баве мушким студијама и профеминизмом.

Неке феминисткиње, попут Симон де Бовоар у њеном капиталном тексту „Други пол“, тврде да мушкарци не могу бити феминисти због суштинских разлика између полова. Сепаратистичке феминисткиње такође заступају овај став, тврдећи да само потпуним одбацивањем мушке перспективе феминизам може дозволити женама да се дефинишу под сопственим условима и да ће укључивање мушкараца у феминистички покрет усадити вредности патријархата у сваку друштвену промену. Неки аутори сматрају да мушкарци не трпе исту угњетаваност као жене и као такви не могу да схвате женско искуство и као такви не могу конструктивно допринети феминистичким покретима или концептима.

Референце

Категорија:Феминизам