У марксистичкој теорији, база и надградња су концепти који објашњавају однос између економске основе друштва и његових других друштвених облика. База се састоји од друштвених производних односа — економске структуре друштва — у које људи ступају да би произвели средства за живот. Надградња се односи на правне, политичке и културне области, укључујући институције, идеологије и облике друштвене свести, које настају на овој бази. Кључна теза је да економска база одређује или условљава општи карактер надградње; иако се овај однос не посматра као једноставна једносмерна каузалност, јер надградња такође може утицати на базу, економски фактор се сматра одлучујућим на дужи рок.

Централна контроверза у научном тумачењу ових концепата врти се око разлике између Марксове оригиналне, специфичне формулације и касније, проширене, свеобухватне верзије. Марксова примарна формулација, најјасније изнета у његовом делу Предговор Прилогу критици политичке економије из 1859. године, дефинисала је надградњу рестриктивно као „правну и политичку надградњу” која настаје из економске базе, и разликовала је од „одређених облика друштвене свести” који јој одговарају. Овим је успостављена интринзична, генетска веза између политичко-правне сфере (државе) и економских производних односа.

Након Марксове смрти, Фридрих Енгелс је проширио концепт, посебно у својим каснијим делима попут Анти-Диринг и у преписци. Укључио је идеолошке форме као што су филозофија, религија и уметност у надградњу, стварајући хетерогенији и свеобухватнији модел. Ова панорамска верзија постала је канонска интерпретација унутар Друге интернационале и касније у совјетском марксизму, где је кодификована као темељно начело дијалектичког материјализма. Ово проширење довело је до оптужби за груби економски детерминизам и редукционизам, што је подстакло Енгелса и касније марксисте попут Георгија Плеханова и Луја Алтисера да уведу концепте као што су „одређење у последњој инстанци”, „релативна аутономија” и „пренадређеност” како би објаснили привидну независност елемената надградње. Друге новије теорије предлажу да надградње настају не као пуки одрази, већ као решења противречности унутар базе. Да би решиле ове проблеме, надградње морају имати сопствене различите системе производње, што им даје одређени степен аутономије и може их довести у сукоб са базом.

Многи марксисти 20. века, посебно они из традиције западног марксизма попут Антонија Грамшија, Ђерђа Лукача и Рејмонда Вилијамса, изразили су незадовољство крутим, стратификованим моделом. Развили су алтернативне концепте као што су хегемонија и друштвени тоталитет како би пружили динамичније и интерактивније разумевање друштвених формација, често критикујући или одбацујући модел базе и надградње у његовом прихваћеном облику. Научник Дилеп Едара тврди да целокупна путања проширења и каснијих модификација представља „грешку” која замагљује Марксову првобитну намеру, и да Марксова холистичка парадигма није била модел базе и надградње, већ његова теорија начина производње.

Марксова оригинална формулација

мини|Дијаграм који илуструје теорију историјског материјализма Најауторитативнија и најдетаљнија изјава Карла Маркса о концептима базе и надградње појављује се у Предговору Прилогу критици политичке економије из 1859. године. Овај текст многи научници сматрају канонском формулацијом историјског материјализма. У овом предговору, Маркс тврди да је економска структура друштва темељ на коме се граде његове политичке и правне институције. Он резимира „водеће начело” својих студија на следећи начин:

У овој формулацији, концепти су прецизно дефинисани. „База” (или Basis) састоји се од „целокупности ових производних односа”. Ово се односи на класне друштвене односе у које људи морају ступити да би произвели и репродуковали своје материјалне животе. Маркс је експлицитан да база не укључује „материјалне производне снаге” (технологија, сировине итд.), што је честа тачка погрешног тумачења у каснијим приказима.

„Надградња” (или Überbau) описана је специфично и искључиво као „правна и политичка надградња”. Ова формулација ограничава концепт на област државе и њеног правног апарата. Маркс ово разликује од „одређених облика друштвене свести” (идеологија, религија, филозофија итд.), који не чине део надградње, али се каже да јој одговарају. Ова разлика се често превиђа у каснијим, експанзивнијим интерпретацијама. Однос између базе и рестриктивне надградње описан је као генетски и органски; надградња „настаје” (erhebt sich) на темељу. Ово имплицира да је постојање политичке и правне сфере суштински зависно од класне структуре економске базе. Политичка моћ, за Маркса, јесте организована моћ једне класе за тлачење друге, и престаје да буде политичка чим класне разлике нестану.

Ову рестриктивну верзију надградње Маркс је доследно одржавао у делима објављеним за живота. У фусноти у првом тому Капитала (1867), понавља своју формулацију из 1859, позивајући се на „економску структуру друштва, [која] је стварна основа на којој се подиже правна и политичка надградња”. У делима попут Немачке идеологије, Маркс пружа детаљну анализу како држава и право нису аутономни ентитети засновани на „вољи”, већ су „ствараоци моћи” изрази материјалних производних односа. Ова кључна идеја — да су држава и њени правни облици укорењени у специфичним економским односима друштва и из њих изводе своје постојање — централни је увид садржан у Марксовој оригиналној метафори базе и надградње.

Маркс је такође наговестио важност противречности у објашњавању друштвене свести, наводећи да се она „мора објаснити из противречности материјалног живота”. Штавише, његов језик сугерише активан процес, тврдећи да класа „ствара и обликује” своје надградње из својих материјалних темеља, што је динамичнија концепција од пасивног модела „одраза” који се често приписује каснијим интерпретацијама.

Проширење и трансформација концепта Разумевање базе и надградње доживело је значајно проширење након Марксове смрти, развој који је научник Дилеп Едара описао као „генеалогију хетерогености” или концептуалну „грешку”. Ова трансформација померила је концепт са Марксове специфичне политичко-правне формулације на свеобухватни модел који је укључивао широк спектар друштвених појава.

Фридрих Енгелс мини|upright|Фридрих Енгелс Порекло проширене, панорамске верзије надградње углавном се налази у каснијим делима Фридриха Енгелса. У популарним и приступачним текстовима попут Анти-Диринг (1878) и Социјализам: утопијски и научни (1880), Енгелс је редефинисао надградњу тако да укључује не само правне и политичке институције, већ и „религиозне, филозофске и друге идеје датог историјског периода”. У Анти-Дирингу, он се позива на „идеолошку надградњу у облику филозофије, религије, уметности итд.” Ова верзија, која је све неекономске аспекте друштва груписала у јединствену надградну категорију, постала је веома утицајна и широко прихваћена као стандардни марксистички став.

Овај проширени модел створио је теоријске проблеме, јер је изгледало да промовише груби економски детерминизам где су култура и идеје виђени као пуки пасивни одрази економске базе. У својим каснијим писмима, посебно Конраду Шмиту, Јозефу Блоху и Францу Мерингу 1890-их, Енгелс је покушао да исправи ову „механистичку” интерпретацију. Увео је важне квалификације, тврдећи да је економски елемент „на крају одлучујући фактор у историји”, а не једини. Нагласио је „интеракцију” различитих елемената надградње, који су заузврат могли „вршити свој утицај на ток историјских борби”. Иако су били замишљени као префињење, ови „корективни напори” имали су парадоксалан ефекат учвршћивања хетерогене верзије надградње, јер су били засновани на претпоставци да су култура, идеологија и други фактори заиста део ове надградње. У другом покушају објашњења, Енгелс је предложио да држава настаје из друштвене поделе рада. Како друштво ствара нове „заједничке функције”, људи којима су оне додељене развијају сопствене интересе и постају независна моћ, која, иако генерално прати тренд производње, такође реагује на њу.

Каснији аналитичари, попут Р. Џ. Робинсона, критиковали су Енгелсова објашњења као неадекватна, тврдећи да им недостаје кохерентна материјалистичка или дијалектичка основа. Робинсон тврди да концепт „релативне аутономије” и позивање на одређење „у последњој инстанци” функционишу као тврдње, а не као објашњења, јер не успевају да наведу стварне механизме који повезују базу и надградњу.

Друга интернационала и совјетски марксизам мини|upright|Георгиј Плеханов Енгелсове формулације наследили су и даље развили водећи теоретичари Друге интернационале. Личности попут Георгија Плеханова и Карла Кауцког прихватиле су свеобухватни модел надградње. Плеханов је, посебно, са својим снажним интересовањем за уметност и културу, доследно смештао ове домене у идеолошку надградњу. Развио је концепт социјалне психологије као посредничке карике између економске базе и „виших” идеологија, додатно учвршћујући идеју о сложеној, вишеслојној надградњи.

Ова путања кулминирала је у званичној доктрини совјетског марксизма под Јосифом Стаљином. Стаљиново дело из 1950. године, Марксизам и питања лингвистике, понудило је дефинитивну, иако веома идиосинкратичну, формулацију. Иако је тврдио да језик није ни база ни надградња, дао је канонску дефиницију онога што јесте: „Надградња је скуп политичких, правних, религиозних, уметничких, филозофских погледа друштва и политичких, правних и других институција које им одговарају.” У радикалној инверзији Марксове логике, Стаљин је сугерисао да идеолошки погледи претходе и „обезбеђују” одговарајуће институције, уместо да институције настају из базе. Овај став је уграђен у званичне текстове попут Велике совјетске енциклопедије, која је дефинисала надградњу као „целокупност идеолошких односа, погледа и институција”. Ова формулација постала је стандардна, неиспитивана верзија у „званичном” марксизму и значајно је утицала на марксистичку мисао широм света.

Теоријски проблеми и дебате Проширење модела базе и надградње са Марксове оригиналне формулације створило је низ упорних теоријских проблема који су од тада заокупљали марксистичку теорију. Свеобухватна верзија је широко критикована, како унутар тако и изван марксизма, због свог привидног економског детерминизма и редукционизма, где су сложени културни феномени виђени као једноставни „одрази” економије. Ово је довело до неколико линија дебате и покушаја теоријског префињења.

Један од главних одговора био је развој еклектичке „теорије фактора”, која је постала популарна током Друге интернационале. Ова теорија је посматрала друштво као међусобну игру различитих „фактора” — економских, политичких, правних, религиозних итд. — при чему је економски фактор најважнији „у последњој анализи”. Теоретичари попут Едуарда Бернштајна заговарали су Енгелсова каснија писма као удаљавање од „апсолутистичке интерпретације” ка флексибилнијем моделу који узима у обзир „мноштво фактора”. Међутим, како су критичари попут Антонија Лабриоле истицали, ова теорија је само реификовала различите аспекте друштвеног живота у апстрактне, независне силе, губећи тако Марксов осећај за интегрисани друштвени тоталитет.

мини|upright|Луј Алтисер У 20. веку, мислиоци западног марксизма предложили су софистициранија решења. Луј Алтисер, надовезујући се на Енгелсов оквир, развио је концепте „релативне аутономије” и „пренадређености”. Тврдио је да различити нивои надградње (политички, идеолошки) имају сопствену специфичну динамику и историје, и да нису једноставни одрази економске базе. Економија одређује укупну структуру само „у последњој инстанци”, док су историјски догађаји „пренадређени” сложеном комбинацијом противречности са свих нивоа.

мини|upright|Антонио Грамши