Сестре вечне попустљивости (, скраћено SPI), познате и као Ред вечне попустљивости (, скраћено OPI), јесу добротворни, протестни и улични перформанс покрет који користи драг и религијске симболе да би сатиризовао питања секса, рода и морала (посебно хришћанске погледе на ове теме) и прикупљао средства у добротворне сврхе. Године 1979, мала група геј мушкараца у Сан Франциску почела је да носи одећу католичких часних сестара на видљивим местима, користећи кемп да промовише различите друштвене и политичке циљеве у Кастро дистрикту.
Од првобитне организације у Сан Франциску, Сестре су се прошириле широм САД, Канаде, Аустралије, Европе и Јужне Америке, и сада представљају међународну мрежу аутономних редова. Ови редови су углавном регистровани као непрофитне добротворне организације које прикупљају новац за борбу против сиде, ЛГБТ+ циљеве и опште организације за рад у заједници, док промовишу безбеднији секс и едукују о штетним последицама употребе дрога и других високоризичних понашања. Такође су протестовале против многих хришћанских, посебно католичких, догађаја који се перципирају као анти-ЛГБТ+, укључујући посету папе Јована Павла II САД.
Током историје покрета било је бројних сукоба са хришћанским заједницама. Групу су неколико католичких свештеника, организација и лаика (попут Католичке лиге за верска и грађанска права) окарактерисали као антикатоличку и групу мржње због имитирања и исмевања католичких пракси и веровања, укључујући часне сестре.
Настанак
Сестре вечне попустљивости су се први пут појавиле на Кастро улици у Сан Франциску 1979. Њихов приступ и изглед нису били нови ни необични за то место и време. Почевши од 1960-их, Кастро дистрикт је почео да се трансформише из радничке ирске католичке четврти у подручје са значајним економским падом. Геј бар је отворен на Маркет улици и постепено су геј мушкарци почели да се досељавају у суседство.Leyand, До 1977. између 100.000 и 200.000 људи доселило се у Сан Франциско из целе САД, мењајући политички и културни профил града.Gold, Herbert (November 6, 1977), "A Walk on San Francisco's Gay Side", The New York Times, p. SM17. Кастро је такође био познат по необичним ликовима који су били стални у 1970-им, као што су Исус Христос Сатана и Космичка дама, који су се умилили локалним становницима својим јединственим перспективама, посебно током уличних догађаја попут Кастро уличног фестивала и Ноћи вештица у Кастру.de Strange, Leyland, У исто време, верско учешће у политици појавило се крајем 1970-их са активизмом Аните Брајант и Џерија Фолвела који је основао Моралну већину. Кастро дистрикт је национално промовисан као главна геј четврт и био је мета јеванђелиста који су недељно долазили да гласно проповедају становницима о неморалности хомосексуалности.Leyland,
Дана 14. априла 1979. (субота током ускршњег викенда), три мушкарца (Кен Банч, Фред Брангард и један пријатељ) обучени као часне сестре у хабите, које је Банч набавио неколико година раније, прошетали су Кастром.Wilcox 2018, Касније су Банч и Брангард, са другим пријатељем, Агнес де Гарон (Едмунд Гарон), појавили на геј софтбол утакмици у хабитима и са помпонима.Wilcox 2018, На годишњем Кастро уличном фестивалу 19. августа 1979, сестра Аданарисвара (Банч) и сестра Мисионарска Позиција (Брангард) заједно са сестром Солиситација (де Гарон) и Пречасном Мајком, Абатисом (Бил Грејам) објавиле су оснивање реда и почеле регрутацију.Sistory, Sisters of Perpetual Indulgence website. Retrieved on September 12, 2009.Wilcox 2018, Касније те године, де Гарон је дизајнирао хабите за чланове док је група разговарала о томе шта да ради. У почетку су правили разгледнице и честитке на којима су приказани у хабитима, које су делили уз добровољни прилог за покривање трошкова. Крајем 1979. или почетком 1980. група је одлучила да се назове Сестре вечне попустљивости.Wilcox 2018, Њихов први протест као званичног реда било је придруживање антинуклеарном маршу у марту 1980. са хабитима и помпонима, рецитујући своју „Бројаницу у време нуклеарне опасности“.Wilcox 2018,
У августу 1980. сукобили су се са јеванђелистима: десетак мушкараца обучених у белгијске часне сестре из 14. века, и према једној учесници, сестри Мисионарској Позицији, „са трунком шминке да не би биле запуштене у петак увече“, дочекали су јеванђелисте на Тргу Харвија Милка. Један је рецитовао литанију тражећи, између осталог, „милост за самоправедне који нам одузимају слободу“. Јеванђелиста је отишао, али се затим вратио у већој групи, а сестре су их дочекале плесом и рецитовањем литаније.Wilcox 2018, Следећег дана, на већем јеванђелистичком догађају са хришћанским бендом, сестре су се придружиле плесу и флертовале са јеванђелистима.Wilcox 2018,
У октобру 1980. десетак сестара одржало је свој први прикупљачки догађај, бинго вече и диско и салса плес, који је био добро посећен, великим делом захваљујући писању у Сан Франциско кроникл Херба Кана истог дана, који је објавио име њихове организације, Сестре вечне попустљивости. Добротворна сврха била је за геј кубански избеглички програм Метрополитске заједнице цркава у Сан Франциску, и прикупљено је 1.500 долара ( долара у 2022).Leyland, Wilcox 2018,
Структура и методе
мини|upright|Сестра Иноћента () из Сестара вечне попустљивости, кућа у Паризу, Француска () на Паради поноса у Паризу, 2007.
Чланови Сестара вечне попустљивости укључују људе који се идентификују са различитим сексуалним оријентацијама и родовима, иако су већина геј мушкарци. Приступање реду одражава кораке за приступање традиционалном реду часних сестара. Потенцијални чланови се охрабрују да присуствују организационим састанцима као аспиранти, и саветује им се да ако не намеравају да се доживотно обавежу, треба озбиљно да преиспитају. Након што покажу намеру и добију одобрење реда, аспирант бива унапређен у постуланта и очекује се да учи о историји организације и настави да ради иза кулиса најмање шест месеци. Постуланти не смеју да носе одећу часне сестре, али могу да се облаче у „свечану одећу која се уклапа у Ред“, према сајту Сестара. Ако чланови одобре постуланта, потпуно уведени члан може да делује као спонзор и постулант бива унапређен у новицијата. Новијати могу да носе беле велове и белу шминку. Ова фаза траје још шест месеци током којих се од новијата очекује да ради у организацији и планира догађај. Ако се три четвртине реда сложи, новијат бива унапређен у пуноправног члана групе.Becoming a Nun, Sisters of Perpetual Indulgence website. Retrieved on September 23, 2009.
Након оснивања, Сестре су се брзо прошириле на друге градове у САД као лабаво повезана мрежа углавном аутономних кућа. Постоји тринаест кућа и шест мисија у различитим градовима широм САД. Глобално, 600 чланова ради за успостављене куће или мисије у Аустралији, Канади, Колумбији, Француској, Немачкој, Швајцарској, Уједињеном Краљевству и Уругвају.May, Meredith (October 17, 2007). "Sisters of Perpetual Indulgence have history of charity, activism", The San Francisco Chronicle, p. A12. Retrieved on September 12, 2009. Огранци основани изван САД такође би се укључивали у локална питања. Док је огранak у Уједињеном Краљевству био укључен у протесте против полицијске непријатељства према лезбејској и геј заједници и едукацију о безбедном сексу, такође је био укључен у кампање невезане за ЛГБТ+ питања, попут протеста против пореза на главу, Заливског рата и штрајка рудара 1984–85.
Оснивачка кућа у Сан Франциску усидрује већину активности и наставља да буде највећа и најбоље финансирана. Кућа у Сан Франциску (SPI, Inc.) такође држи регистроване заштитне знакове за „Sisters of Perpetual Indulgence“ и логотип „насмејана глава часне сестре“.World Orders , Sisters of Perpetual Indulgence website. Retrieved on September 23, 2009.
У Сан Франциску, Сестре вечне попустљивости не само да су се први пут појавиле већ су се и уткале у културно и политичко ткиво града, према научници Кети Глен у часопису Theory and Event. Глен користи примере Сан Франциска као друштва хиперплурализма, где су све групе које су град назвале домом успешно одржале своје индивидуалне идентитете, стварајући културу дефинисану контракултуром и повремено обележену политичким насиљем. Сестре користе католичке слике као истовремену инспирацију и материјал за пародију кроз кемп. Бирају имена заснована на процесу преименовања жена уведених у католичке редове, али која сугеришу сексуалну промискуитетност или су заснована на апсурду: сестра Анита Блоуџоб, сестра ГладЕс од Радосног Ускрснућа, сестра Хелена Хендбаскет, сестра Сенсибл Шуз и сестра Хомо Селестиал, између осталих. Носе вимпле, хабите и одоре часних сестара, али их украшавају перлицама, ђинђувама и белом шминком. Сестра Филис Штајн, Мирисна Газдарица Историје, тврди да постоји јасна разлика између драг краљица и чланова Сестара вечне попустљивости: „Ми нисмо обучене као девојке, ми смо обучене као часне сестре... Ми дефинитивно служимо духовним потребама наше заједнице, док се драг краљице некако фокусирају на кемп и забаву у нашим заједницама. Ми смо веома различите заједнице. Многи нас називају драг краљицама, али ми кажемо да смо у драгу часних сестара. Ми смо часне сестре.“
Сестра Ирма Гедон из реда Блаженог Блаженства са седиштем у Портланду, Орегон, понудила је своје виђење ефикасности коришћења одеће часних сестара и драга: „Лакоћа свега, поред белог лица и хабита часних сестара, механизам је за допирање до људи. Када смо тако обучене, попут светих кловнова, то омогућава људима да комуницирају са нама.“
Активизам
Едукација о сиди
Организација Сестара вечне попустљивости настала је у исто време када се ХИВ/сида почела појављивати у Кастро дистрикту и Њујорку. Сигурна уточишта током кризе са сидом била су у облику барова попут Модс и Амелијас, али они су затворени, јер су у то време многи људи веровали да су барови места где сви имају сиду или се могу врло лако заразити. Неки од најранијих покушаја да се скрене пажња на нову болест организовале су Сестре, у костиму и ван њега. Током пандемије, Сестре су покушале да попуне подржавајућу улогу за ЛГБТ+ заједницу коју су цркве, влада и породице одбациле. Сестре су организовале један од најранијих прикупљачких догађаја за ХИВ/сиду у јуну 1982. и наставиле да прикупљају новац током 1980-их за жртве сиде.
Играј поштено!
Године 1982, сестра Флоренс Најтмер, РН (рани активиста за сиду и регистрована медицинска сестра Боби Кембел) и сестра Роз Ерекција (Барух Голден, регистрована медицинска сестра) удружиле су се са тимом сестара и медицинских стручњака да би креирале „Играј поштено!“, први памфлет о безбеднијем сексу који је користио једноставан језик, практичне савете и хумор. Оснивач Сестара сматрао је „Играј поштено!“ „једним од највећих достигнућа Реда у едукацији и подршци заједнице“.Layland, Зин је илустрован стриповима часних сестара, обојеним у црно, бело и розе, и био је једна од ретких кампања у то време која је користила хумор, уместо правила и сексуалне негативности, за разговор о сиди и полно преносивим инфекцијама. Памфлет је укључивао одељак о Капошијевом саркому и пнеумоцистичној пнеумонији, два симптома онога што ће касније бити описано као сида, објашњавајући их као део низа тешких проблема имуног система који су почели да погађају неке геј мушкарце у великим градовима током претходне две године. Памфлет је такође објаснио гонореју, сифилис, херпес, хепатитис, венеричне брадавице, шугу, стидне вашке и цревне паразите. Један значајан додатак на листи полно преносивих инфекција био је психолошки утицај „кривице“. Памфлет је објаснио симптоме кривице као „осећај лоше након одласка у купатила, жбуње или чајџинице; ниско самопоштовање. Ретко асимптоматски“ са леком: „поштујте и волите себе и друге.“