мини|Алпиниста који примењује техничко пењање користи лествице на препусној пењачкој рути

Техничко пењање () је облик пењања по стенама који користи механичке уређаје и опрему, као што су лествице, као помоћ у стварању момента за кретање навише. Техничко пењање је у супротности са слободним пењањем (у његовим традиционалним или спортским форматима), које може користити механичку опрему искључиво за осигурање, а не као помоћ при напредовању. Техничко пењање може укључивати забијање пењачким чекићем трајних клинова и спитова, у које се укопчавају лествице, али постоји и „чисто техничко пењање”, које избегава било какво закуцавање и користи само привремену опрему која се вади, као што су френдови.

Док техничко пењање вуче своје корене са самих почетака пењања када су лествице и клинови били уобичајени, његова употреба у рутама из једног цуга је опала почетком 20. века са порастом слободног пењања. У исто време, Доломити су сведочили почетку модерног „техничког пењања великих стена”, где су пионири попут Емилија Комичија развили нове алате и технике. „Златно доба” техничког пењања било је 1960-их и 1970-их година на гранитним великим стенама у Јосемитију, предвођено пионирима као што су Ројал Робинс и Ворен Хардинг, а касније и Џим Бридвел. На овом месту су Робинсов етос минималне употребе технике, као и етос чистог техничког пењања Ивона Шуинара, постали доминантни.

Током 1990-их, традиционални систем А-оцена за рангирање техничких рута је у Јосемитију проширен у детаљнији систем „новог таласа”, а са развојем и растом чистог техничког пењања, систем А-оцена постао је систем Ц-оцена. Оцењивање рута техничког пењања је сложено јер узастопна понављања руте могу значајно променити природу изазова кроз непрекидно закуцавање и гомилање великих количина фиксне опреме коју оставља свака претходна пењачка група. Није неуобичајено да нова техничка рута са оценом А5 временом постане рута са оценом А3.

Техничко пењање се и даље користи на великим рутама у пењању великих стена и алпинизму за превазилажење деоница екстремне тежине које превазилазе тежину остатка руте. Познати успон уз велику стену, као што је рута Ноз на Ел Капитану, доступна је снажним пењачима као делимично техничка рута са оценом VI C2, али само мали број пењача може да се носи са њеном оценом када се пење као слободна рута. Техничко пењање се такође користи за развој рута великих стена „следеће генерације” (нпр. Riders on the Storm на Кордиљери Пајне, или Grand Voyage на Транго кулама). Екстремне руте које се могу прећи само техничким пењањем са оценом Ц5 такође се и даље успостављају, као што је Nightmare on California Street на Ел Капитану.

Опис мини|лево|Пењач стоји на лествицама док напредује уз руту за техничко пењање, The Shield (VI 5.7 A3), на Ел Капитану Техничко пењање је облик пењања по стенама који користи механичке уређаје и опрему за напредовање. Као и код традиционалног и спортског пењања, техничко пењање се обично ради у паровима где пењач у водству поставља опрему у коју се каче лествице, омогућавајући му да се попне. Након што пењач у водству стигне на врх, други пењач (или осигуравалац) затим вади постављену опрему док жимаре уз уже.

Традиционално техничко пењање се ослањало на фиксну опрему, углавном металне клинове које је пењач у водству закуцавао чекићем у стену током успона. Ови клинови су остајали трајно фиксирани на рути (и у таквим случајевима, други пењач или осигуравалац није морао да их вади, већ је само жимарао уз фиксно уже). Чисто техничко пењање избегава било какво закуцавање чекићем и користи привремену заштиту из традиционалног пењања (нпр. френдове); други пењач их потом вади док напредује. Ова метода стога избегава оштећења од поновљеног закуцавања метала на техничким рутама, а препоручује се и као корисна обука и стицање искуства у постављању опреме за традиционално пењање.

Иако је популарност техничког пењања опала како је покрет слободног пењања растао, елементи техничког пењања и даље су редовна појава на многим великим рутама за пењање великих стена и у алпинизму. То су дуги успони у више цугова где је могуће пронаћи специфичне деонице које су знатно изнад нивоа тежине остатка руте. За такве деонице, технике техничког пењања прихватају чак и слободни пењачи. На пример, чувена рута на великим стенама Ноз на Ел Капитану састоји се од 31 цуга и дужине је 870 метара, а оцењена је као делимично чисто техничко пењање VI C2, али као потпуно слободан успон без техничке помоћи има оцену VI , што превазилази вештине свих пењача осим веома мале групе елитних слободних пењача.

Историја

мини|Ројал Робинс одмара на својим лествицама током трећег цуга на првом успону руте Салате Вол (VI 5.9 C2) Техничко пењање вуче своје корене из самих почетака целокупног пењања, са лествицама које су се користиле у историјским успонима као што је успон на Мон Егиј 1492, успон на Мон Блан 1786. или успон на Ђавољу кулу 1893, и са избушеним спитовима на историјским успонима као што је први успон на Хаф Дом 1875. године. Почетком 20. века, широку употребу техничких средстава (нпр. лествица и клинова) оспорио је покрет слободног пењања који је предводио Паул Пројс. Док је употреба технике на рутама из једног цуга опала, пењачи великих стена у Доломитима, попут Тите Пијаца, даље су развијали технике техничког пењања. Наслеђе Доломита као родног места модерног и пењања великих стена утврдио је пионир Емилио Комичи који је развио вишестепене лествице. Године 1933, Комичи је употребио ове технике да би се попео уз препусну северну стену врха Чима Гранде, што је тада била најтежа рута на великим стенама на свету. Комичијеве технике користили су водећи европски пењачи на велике стене и алпинисти попут Рикарда Касина на чувеним рутама широм европских Алпа.

Године 1946, Џон Салате је развио клин направљен од високоугљеничног хром-ванадијума (извучен из осовина аутомобила компаније Форд), што му је омогућило да савлада тврде гранитне пукотине Јосемитија и са Аксом Нелсоном 1947. попне култни врх Лост Ароу Спајр. Салатеова нова опрема (укључујући скајхук), довела је до „златног доба” у техничком пењању великих стена. Године 1957, тим предвођен Ројалом Робинсом користио је Салатеове алате да би испео Северозападну стену Хаф Дома у Јосемитију, чиме је отпочело модерно америчко техничко пењање на великим стенама. У 1958. години, тим предвођен Вореном Хардингом техничким пењањем испео је Ноз на Ел Капитану користећи опсадне тактике (600 клинова и 125 спитова) током 47 дана; иако је успон добио светско признање, био је контроверзан због прекомерне употребе техничке опреме. Робинсов етос о минимизирању употребе технике превладао је над Хардинговим, и његово наслеђе делимично техничких успона, укључујући Салате Вол (1961), Норт Американ Вол (1964) и Мјур Вол (1968), учврстило је Јосемити и гранитне зидове Ел Капитана као најважнија светска места за техничко пењање великих стена, а Робинсу обезбедило место у историји пењања.

Година 1970. донела је један од најозлоглашенијих догађаја у техничком пењању великих стена стварањем Компресорске руте Чезареа Маестрија на Серо Тореу. Маестри је избушио екстремну количину спитова у чувену стену користећи ваздушни компресор тежак 130 килограма; на једној деоници бушио је преко 90 метара празне стене како би избегао ветар. Маестријева прекомерна употреба технике била је осуђена. У 1971. години, Рајнхолд Меснер је написао сада већ чувени есеј под називом Убиство немогућег о тренду прекомерне технике, рекавши: „Данашњи пењач ... носи своју храброст у ранцу”. Други познати есеј из 1972. године, који су написали пионири пењања на велике стене Ивон Шуинар и Том Фрост, апеловао је на технике чистог техничког пењања како би се избегла оштећења изазвана клиновима и чекићима. Меснерови и Шуинарови есеји означили су крај прекомерних техничких метода. Током 1970-их, нови пионири техничког пењања великих стена, попут Џима Бридвела, померали су стандарде у Јосемитију користећи мање инвазивну технику (нпр. Шуинарове РУРП-ове) како би отворили револуционарне руте као што су Pacific Ocean Wall (1975) и Sea of Dreams (1978), са њеним познатим А5 цугом „Hook or Book”, првим цугом на Ел Капитану са правилом „ако паднеш, умиреш”.

Бридвел и други подизали су стандарде техничког пењања током 1980-их и 1990-их све тежим рутама са А5 оценом попут Reticent Wall (1995) на глатким јужним зидовима Ел Капитана. Долазак спортског пењања касних 1980-их донео је драматичан раст стандарда у пењању по стенама. Многе техничке руте великих стена попете су слободно, при чему је најпознатији први слободни успон Лин Хил 1993. на рути Ноз на Ел Капитану тежине 5.14a. Техничко пењање је наставило да буде битна вештина за пењаче на велике стене и алпинисте, како у омогућавању завршетка рута које би већини пењача биле готово немогуће (нпр. Ноз на Ел Капитану), тако и у стварању рута „следеће генерације” које није могуће у потпуности испети слободним стилом (нпр. Grand Voyage на Транго кулама). У есеју из 1999. у часопису Ascent под називом Механичка предност, технички пењач и аутор Џон Мидендорф рекао је о постигнућу Лин Хил на рути Ноз: „Али без старих ожиљака од клинова, без фиксне заштите, без њеног искуства у техничком пењању великих стена, без изванредних способности слободног пењања које је стекла на спортским рутама са спитовима, у затвореним салама и на такмичењима, да ли би икада дошло до таквог слободног успона?”

Године 2012, Оксфордски речник енглеског језика додао је термин "aid climbing".

Опрема

Модерно техничко пењање обично користи већину опреме која се користи у традиционалном пењању, а посебно опрему за осигурање традиционалног пењања (нпр. чокови, хексеви и трајкамови, као и френдови) који су неопходни за чисто техничко пењање. Тамо где се техничко пењање обавља као део пењања великих стена, што је иначе његов најчешћи формат, потребна је додатна опрема (укључујући транспортне вреће, котуре за извлачење и помоћну ужад; Порталеџе и трубе за измет).

Бројни јединствени комади опреме такође се користе у техничком пењању:

Опрема за фиксно постављање Пре увођења чистог техничког пењања, технички пењачи су приликом успона постављали опрему закуцавањем чекићем, при чему су метални клинови закуцани у пукотине били уобичајена поставка (а различити типови клинова укључивали су Лост ароу клинове, бонгове, угаоне клинове и најфблејдове), али и коперхеде; технички пењачи такође могу користити сетове за спитове за постављање фиксних спитова приликом успона уколико нема погодних пукотина за клинове.

Лествице и системи дејзи чејна Опрема која се користи за напредовање преко закуцаних елемената су двоструки сетови лествица, које су попут правих мердевина направљене од гуртни и долазе у разним стиловима укључујући подесиве лествице на каиш и лествице у стилу узенгија (etriers). Ове лествице су причвршћене за техничког пењача преко одговарајућег двоструког сета дејзи чејна (који могу бити са петљама или подесиви), а технички пењач ће користити фифи куке да управља ефективном дужином дејзи чејна.

Куке и вешалице Разне врсте пењања по стенама користе куке као привремена постављања, али оне су најчешће у техничком пењању где се на тежим техничким рутама (нпр. оцене изнад А2+) очекује да пењач користи постављања која могу да издрже само статичну тежину његовог тела, али би у случају динамичког пада попустила; опсег кука које се користе у техничком пењању укључује скајхук куке, кем куке и вешалице за заковице.

Асцендери и опрема за жимарење на фиксном ужету Техничко пењање, посебно када осигуравалац прати пењача у водству, обично подразумева опрему за пењање по фиксном ужету, при чему су асцендери (жимари) најчешћи уређаји за смањење напора на дугим рутама.

Технике

Техничко пењање, било „чисто” или „традиционално”, је веома другачији тип пењања од традиционалног пењања, јер се готово искључиво ослања на механичке уређаје за напредовање. Бројне специфичне технике су важне у техничком пењању, укључујући следеће:

Постављање опреме