мини|Пењачи по великим стенама на рути Zodiac (5.7 A2+ VI (техничко), 5.13d VI (слободно), 16 дужина) на Ел Капитану, у Јосемитију

Пењање по великим стенама () је облик пењања по стенама који се одвија на веома дугим и веома стрмим рутама у више дужина — од најмање 10 дужина или 300—500 метара у дужини — које захтевају цео дан, ако не и неколико дана, за успон. Руте на великим стенама су константне и изложене, а пењачи обично остају да висе са непрекидно стрме и вертикалне стене, чак и током спавања, са ограниченим могућностима да седну или побегну са ње осим ако се не спусте по ужету низ руту — што је само по себи сложен и ризичан поступак. Због тога се сматра физички и ментално захтевним обликом пењања по стенама.

Пењање по великим стенама обично изводе парови пењача користећи стил традиционалног пењања, али са разликом да други пењач (који не води) обично напредује пењањем помоћу жимара по фиксном ужету како би уштедео време и енергију. Захтева опсежан асортиман залиха и опреме који премашује ону за традиционално пењање, а која се носи у транспортним торбама, као што су порталеџи, опрема за техничко пењање, тубе за измет, као и храна и вода. Овај вид пењања такође захтева додатне пењачке технике као што су коришћење клатна/напетих пречаница, технике техничког пењања, коришћење помоћних ужади, пењање помоћу жимара и понекад технику симултаног пењања.

Пењање по великим стенама почело је у Доломитима са пионирима као што је Емилио Комичи, који је измислио многе технике и алате тридесетих година 20. века, да би се затим проширило широм Европских Алпа преко пењача као што су Рикардо Касин и Валтер Бонати са његовим прекретничким соло успоном на Дри (Petit Dru) 1955. године. Од шездесетих година 20. века, амерички пењачи предвођени Ројалом Робинсом развили су Јосемити у најважније светско одредиште за пењање по великим стенама, при чему је први слободни успон Лин Хил 1993. на рути Нос на Ел Капитану представљао важну прекретницу у историји овог спорта. Велике стене на великим надморским висинама савладане су у Патагонији и на Хималајима.

Опис мини|лево|Пењачи на дужини руте Нос (VI 5.9 C2) на Ел Капитану Пењање по великим стенама је пењање по стенама на великим и веома стрмим/вертикалним пењачким рутама које често захтевају цео дан, ако не и неколико дана непрекидног пењања. То је облик пењања у више дужина, али не постоји строга дефиниција колико је дужина потребно да би рута била велика стена; обично се захтева минимум од најмање 6—10 дужина (или отприлике 300—500 метара). Обично се изводи у паровима као пењање у вођству, међутим, због дужине успона, други пењач се обично пење преко фиксног ужета како би уштедео енергију и време.

Може се изводити као слободно пењање, међутим, уобичајено је да пењачи на великим стенама користе неки ниво техничког пењања на рути, јер је често немогуће да веома дуге руте у више дужина имају уједначен ниво тежине (тј. могу постојати неке деонице које су знатно изнад тежине остатка руте). Већина рута на великим стенама захтева технике традиционалног пењања ради пењачког осигурања, мада неке руте имају деонице са болтовима (или клиновима) као руте за спортско пењање. Руте на великим стенама такође су пењане у стилу слободног соло пењања.

Пењачке руте на великим стенама обично су константне (због непрекидне стрмине) и изложене, где пењачи висе са стенског зида током целог успона уз ограничену могућност да седну (нпр. мало је великих полица) или да побегну са стене на други начин осим спуштањем низ целу руту (што може бити ризичан процес сам по себи). Пењање по великим стенама је стога озбиљнији подухват од обичног пењања по стенама у више дужина, па ће пењачи углавном покушавати само руте на великим стенама са оценама које лако могу да савладају као руте у више дужина.

Трајање и константна изложеност успона на велике стене захтевају више опреме — и вештине руковања њом — у односу на оно што је потребно за руте у више дужина. Пењачи на великим стенама морају бити у стању да вуку опрему и залихе уз руту док се пењу (користећи котурове и транспортне торбе), да се пењу по фиксним ужадима (пењач који не води), да граде велика сидришта (за висинска сидришта), да закуцавају болтове и клинове по потреби, и да постављају порталеџе за одмор и спавање. С обзиром на дужину рута, све ово се мора радити ефикасно.

Значајне стене

Приликом одређивања шта је „велика стена”, не постоји само дебата о захтевима за висину, већ и о томе да ли то укључује алпске успоне као што су северне стране Ајгера и Матерхорна, које такође имају много снега и леда. Без обзира на то, одређени број стена се сматра посебно значајним у развоју пењања по великим стенама:

Три Чиме ди Лаваредо, Доломити. Доломити су били родно место пењања по великим стенама, где су развијени многи важни рани алати и технике, и поприште многих прекретница од стране пионира као што су Емилио Комичи и Рикардо Касин, као и модерних прекретница у слободном и соло пењању на великим стенама које је поставио Александер Хубер. Мали Дри (Petit Dru), Масив Мон Блана. Важна велика стена у срцу једног од најважнијих европских алпских одредишта; Дри је био поприште неколико прекретница у пењању по великим стенама, укључујући револуционарни соло успон Валтера Бонатија 1955. на истоименом Бонатијевом стубу и соло успон Катрин Дестивел 1991. на истоименој рути Voie Destivelle. Ел Капитан и Хаф Доум (Half Dome), Јосемити. Најпознатије светско одредиште за велике стене, и место где су пионири попут Ројала Робинса и Ворена Хардинга шездесетих и седамдесетих година 20. века развили многе технике, алате и прекретнице у оценама; први слободни успон Лин Хил 1993. на рути Нос био је једна од највећих прекретница у пењању по великим стенама; прекретница Томија Колдвела из 2015. у ослобађању руте Зид зоре (Dawn Wall) и прекретница Алекса Хонолда из 2017. у слободном соло пењању привукли су глобалну пажњу. Куле Транго, Каракорум. Источна страна и источни потпорни стуб Великог Транга чине најдуже светске успоне на велике стене, и представљају место рођења висинског пењања по великим стенама; ове куле, укључујући и суседну Безимену кулу (Nameless Tower), сматрају се застрашујућим и опасним због екстремне надморске висине, и укључују познате руте на великим стенама као што су Вечни пламен (Eternal Flame; 650 метара, 24 дужине, VI 5.13a) и Велико путовање (The Grand Voyage; 1.340 метара, 33 дужине, VII 5.10 A4+), највећа вертикална рута на свету. Маунт Асгард и Маунт Тор, Бафинова земља. Почетком седамдесетих година 20. века, британски пењач Даг Скот истакао је огроман опсег и размере могућности за пењање по великим стенама на Бафиновој земљи, и од тада је она у фокусу пењача на великим стенама. Кордиљера Паине, Чилеанска Патагонија. Развијене од стране британских и италијанских пењача почетком шездесетих година 20. века, ове ветровите куле биле су стално одредиште за пењање по великим стенама, а водећи светски пењачи и даље покушавају да у потпуности слободно попну познату делимично техничку руту из 1991. коју су поставили Волфганг Гилих и Курт Алберт, Јахачи на олуји (Riders on the Storm; VI, 5.13/7c+, A3). Серо Торе и Фиц Рој, Патагонија. Серо Торе је једна од најпознатијих великих стена, али и једна од најконтроверзнијих због сумњивог успона Чезареа Маестрија из 1959. године (оповргнутог 2015), и његове густо болтоване Компресорске руте из 1970. (болтови уклоњени 2012); њен сусед Фиц Рој такође има култне руте на великим стенама, а обе су привукле пењаче који изводе велике траверсе (или повезивања рута) њихових вишеструких кула. Врх Улветана, Земља краљице Мод, Антарктик. Сматра се „последњом границом” у пењању по великим стенама, јер њене огромне стенске литице непрекидно привлаче пажњу неких од најбољих савремених светских пењача који настављају да развијају нове руте на тој локацији.

Поред горенаведених великих стена, неколико других локација сматра се да имају импресивне велике стене које су попете. Међутим, њихов ниво изазова — често због променљивог или лошег квалитета основне стене — није био толико значајан у развоју пењања по великим стенама, и оне се не пењу тако често као горенаведене стене. У њих спадају Зид тролова (Troll Wall, Норвешка), Серо Аутана (Cerro Autana, Венецуела), Наранхо де Булнес (Naranjo de Bulnes, Шпанија), Масив Царатанана (Мадагаскар), Потреро Чико (Potrero Chico, Мексико), Кетил (Ketil, Гренланд), као и Ноч Пик (Notch Peak) и Стрикт Вол (The Streaked Wall, Јута).

Историја

мини|Пењач на Касиновој рути на Пиц Бадилеу, која је дуга 850 метара, има 25 дужина и оцењена је са TD (IFAS), 5.9 (Америчка), 5c (Француска), VI- (UIAA), IV (NCCS). Један од најранијих примера „пењања по великим стенама” потиче из 1887. године, када је 17-годишњи Георг Винклер слободно соло попео Куле Вајолет у Доломитима. Доломити су били место рођења пењања по великим стенама, и ту је пионир Емилио Комичи измислио многе технике за велике стене, као што су техничко пењање са вишестепеним лествицама, висинска сидришта и биваци, напредни маневри са ужетом и вођење са помоћним ужетом. Године 1933, Комичи је попео превисну северну страну Чима Гранде (Cima Grande), тада најтежу руту на великим стенама на свету. Други пионири, попут Рикарда Касина, водећег алпинисте, креирали су теже руте и проширили технике пењања по великим стенама широм Алпа. Године 1955, Валтер Бонати је увео модерно пењање по великим стенама својим шестодневним соло успоном на новој рути на југозападном стубу Дрија, једној од најважнијих пењачких рута у историји.

Године 1957, тим предвођен Ројалом Робинсом попео је Северозападну страну Хаф Доума у Јосемитију, чиме је започело модерно америчко пењање по великим стенама. Године 1958, тим предвођен Вореном Хардингом технички је попео руту Нос на Ел Капитану користећи тактику опсаде (600 клинова и 125 болтова) током 47 дана; иако је успон добио светско признање, био је контроверзан због прекомерне употребе техничког пењања. Робинсов етос минимизирања употребе вештачких помагала превладао је над Хардинговим, а његово наслеђе делимично техничких успона, укључујући Зид Салате (Salathé Wall, 1961), Северноамерички зид (North American Wall, 1964) и Мјуиров зид (Muir Wall, 1968), учврстило је Јосемити и гранитне зидове Ел Капитана као најважније светско одредиште за пењање по великим стенама, а Робинсу обезбедило место у историји пењања.

Развој техника и алата за велике стене у европским Алпима и Јосемитију довео је до светске потраге за новим великим стенама. Године 1963, тим предвођен Крисом Бонингтоном успоставио је прве руте на великим стенама на Кордиљера Паине у Чилеу и Патагонији, након чега су убрзо уследиле нове руте које су водили Италијани. Године 1972, Даг Скот, а касније и Чарли Портер, развили су руте на великим стенама на Маунт Асгарду и истакли огроман потенцијал Бафинове земље. Године 1976, британски тим предвођен Џоом Брауном извео је један од првих висинских успона на велику стену, на гранитну Транго (Безимену) кулу у Каракоруму, након чега је 1992. године уследио двојац Џон Мидендорф и Ксавер Бонгард који су попели источни потпорни стуб суседне Велике куле Транго, поставивши Велико путовање (The Grand Voyage; 1.340 метара, 33 дужине, VII 5.10 A4+), најдужу руту на великим стенама на свету.