Карстни сифонски извор (КСИ) познат и као ваклузијски извор или потмуље је специфичан тип крашког извора код ког подземна вода избија на површину Земље у мали површински базен из дубоког, стрмо нагнутог, водом испуњеног пролаза или канала у облику латиничног слова „U” (или сифона).

Начин функционисања КСИ Карст представља терен изграђен од растворљивих стена са карактеристичним рељефом терена чији је изглед последица механичког и хемијског дејства воде. Према растворљивим стенама који га изграђују, карст се може поделити на карбонатни (кречњаци и доломити) и евапоритски (гипс, анхидрит, халит), при чему је доминантан карбонатни карст Подручје на коме је присутно развиће карста одликује се површинским (шкрапе, враче, увале, карстна поља) и подземним (карстни канали, јаме, пећине) карстним облицима, док се посебна пажња усмерава на карстне појаве са хидрогеолошком функцијом (понори, врела, еставеле, вруље)Милановић П., 1979., Хидрогеологија карста и методе истраживања, ХЕ 'Требишњица', Институт за коришћење и заштиту вода на кршу, Требиње

Вода која се сакупља у унутрашњости крашког масива, пролазећи кроз систем карстних канала омогућава циркулацију великих количина воде, у пукотинама које су код карстних сифонски извора сифонског сисетема у виду подземни канала у облику латиничног слова „U” спуштају испод нивоа избијања воде, а затим се поново подижу ка површини, под дејством хидростатичког притисака, због разике у ниво воде у унутрашњости масива која је виша од тачке избијања, притисака, и гура воду нагоре кроз излазни крак сифона, стварајући снажан извор на површини земље. Карактеристике КСИ Главне карактеристике ових извора су: велика дубина (неретко преко 100 метара дубине) вертикалних или косих пећинских канала кроз које се вода креће ка површини, велике осцилације у издашности воде током године, која се креће од максималног протока воде (током пролећа и обилних киша када вода буквално „кључа“ и куља из земље), до драстично смање протока или потпуног исушивања извора (у сушним периодима године). изузетна бистрина и ниска температура воде која је углавном веома хладна и чиста јер долази из великих дубина, осим у периодима бујица када вода може постати мутна.

Нека од најпознатијих КСИ

Србија Источна Србија, посебно масив планине Бељанице и Хомоља, прави су локалитети ових хидролошких феномена.

Јеловичко врело Јеловичко врело један је од карстних сифонских извора у Источној Србији, са дубоким залегањем карстних канала, чија зона прихрањивања и дренирања, заправо припада Видличу, као саставном делу Старе планине. Његов слив већим делом изграђен је од мезозојских карбонатних стена и то средњег тријаса.З. Протић, К. Петковић, Тумач за геолошку карту листа „Пирот“ размере 1:100.000. Повремена издања Геолошког института Београд, 1932. г. Најстарије стене у сабирној зони Јеловичког врела су рифеј-камбријске старости, а најмлађе квартарне. Према истраживањима, од посебног значаја је развиће стена тријаске старости (које на овом подручју заузимају највеће пространство) у коме је и настао издан који се дренира преко Јеловичког врела. Улаз у врело мења се са хидролошком ситуацијом, тако да блокови и крупно камење мењају положај услед јаког потиска воде за време велике издашности. Након улаза (димензија 2,5 m, и промењие висине 1,5 - 0,5 m), улази се у просторију већих димензија (ширине 15 m и висине од 1,0 - 2.8 m). Дворана је испуњена кречњачким блоковима и почиње од 3 m дубине па све до 10 м, где се долази до прве веће каскаде, односно преласка канала у вертикалу. Даље се каскадном вертикалом канал спушта до дубине од 25 m, када његов нагиб постаје знатно блажи и где велике блокове и крупно камење замењује фино гранулисани шљунак. Канал затим долази до већег сужења, где се канал повија у правцу исток-североисток.

Крупајско врело Крупајско врело се налази у источној Србији испод западног кречњачког одсека Бељанице, са десне стране Крупајске реке, на надморској висини од 220 м. Смештено је у атару села Милановца, удаљеном од Жагубице око 35 km.Спада у групу крашких врела, а температура воде креће се од 9–11°C. Врело је при дну амфитеатралног облика стрмих, местимично вертикалних страна. Спелеоронилачким проучавањима у 1998. години, која представљају изванредни истраживачки подухват, откривено је постојање преко 70 м дубоког инверзног крака пећинског сифона којим воде врела доспевају из кречњачког масива Бељанице. Врело Млаве (Жагубица)

Врело Млаве је најдубљи истражени сифон у Србији и један од најдубљих у источној Европи. Ронилачке експедиције које су у ово врелу досегле дубину од -84 метра, установиле су да се на тој дубини канал и даље наставља вертикално у потпуни мрак, тако да стварно дно извора још увек нико није досегао, јер вода избија из сифонских канала под великим притиском који спречава тачнија мерења. Ронилачке екипе спустиле су се до дубине од око 84 метра, тако да је стварна дубина овог извора и данас непозната.

Напомене

Референце