У позитивној психологији, смислен живот је конструкт који се односи на сврху, значај, испуњеност и задовољство животом. Иако се специфичне теорије разликују, постоје два заједничка аспекта: глобална шема за разумевање сопственог живота и веровање да је сам живот смислен. Смисао се може дефинисати као веза која спаја два претпостављено независна ентитета; смислен живот повезује биолошку стварност живота са симболичном интерпретацијом или смислом. Особе које имају осећај смисла углавном су срећније, имају нижи ниво негативних емоција и мањи ризик од менталних болести.

Иако постоје користи од проналажења смисла у животу, још увек не постоји један дефинитиван начин на који се такав смисао може успоставити. У психолошким студијама, они који су били успешни у стварању смисленог живота уживали су у предностима као што су виши нивои позитивног афекта и задовољства животом. Када су суочени са стресним животним ситуацијама, показало се да проналажење смисла помаже у прилагођавању.

Главни теоријски приступи

Логотерапија наглашава проналажење вредности и сврхе у животу појединца, као и изградњу односа са другима како би се достигла испуњеност и остварио смисао. „Вредност” се може даље поткласификовати у три главне области: стваралачку, искуствену и ставовну. Стваралачке вредности се постижу кроз чин стварања или производње нечега. Искуствене вредности се актуелизују када особа доживи нешто путем вида, додира, мириса или слуха. На крају, ставовне вредности су резервисане за појединце који не могу, из једног или другог разлога, да имају нова искуства или стварају нове ствари. Стога они проналазе смисао кроз усвајање новог става који омогућава „патњу са достојанством”. За све ове класе вредности, управо због осећаја одговорности особа тежи тим вредностима и последично доживљава смислен живот. Кроз спознају да је особа једино биће одговорно за давање смисла животу, вредности се актуелизују и живот постаје смислен.

Теорија управљања терором проучава смисао и његов однос са културом. Људска свест их чини свесним сопствене смртности. Како би се суочили са неизбежном смрћу, људи покушавају да оставе свој траг у неком симболичном чину бесмртности унутар структурираног друштва. Структура створена кроз друштво и културу пружа људима осећај реда. Кроз структурирано друштво у могућности смо да створимо симболичну бесмртност која може имати различите облике, нпр. споменици, позоришне представе, деца итд. Културни поредак смањује анксиозност од смрти јер омогућава појединцу да испуни друштвене стандарде, а испуњавањем таквих идеала, особи се пружа самопоштовање које служи као противтежа смртној анксиозности.

Теорија наде операционализује смисао као нешто што има више везе са самоконтролом која доводи до већег самопоштовања. Док особа живи по друштвеним стандардима живота, она вежба самоконтролу, и кроз ту самоконтролу се постиже веће самопоштовање. Смисао се проналази када особа схвати да је способна и у могућности да ефикасно оствари своје циљеве кроз успешно управљање. Контрола је „когнитивни модел путем којег људи настоје да схвате непредвиђене околности у свом животу и остваре циљеве.”

Наративна психологија предлаже да људи конструишу животне приче као начин да разумеју животне догађаје и наметну смисао животу, повезујући на тај начин [путем објашњења] појединца са догађајем. Смисленост је субјективна процена тога колико се добро ове приче повезују са особом. Поред тога, смисао се актуелизује кроз позитивно функционисање, задовољство животом, уживање у раду, срећу, позитиван афект и наду. Смисленост се такође може превести у физичко здравље и опште благостање. Рој Баумајстер тврди да је смисао подељен на четири потребе: осећај сврхе, ефикасност, вредност и осећај позитивне сопствене вредности.

Главни емпиријски налази Социјална искљученост резултира перципираним губитком смисла у животу. Надаље, откривено је да су четири потребе за смислом (осећај сврхе, ефикасност, вредност и осећај позитивне сопствене вредности) медијатори у перцепцији смислености живота. Када особа сматра да је социјално искључена, њен осећај сврхе, ефикасност, вредност и сопствена вредност су индиректно умањени.

Недавни систематски прегледи који се баве смислом у животу открили су да је већи смисао у животу повезан са бољим физичким здрављем уопште, мањим дистресом међу пацијентима оболелим од рака, и вишим субјективним благостањем у Кини. Са друге стране, у другом систематском прегледу, специфичнија врста смисла, сврха у животу, била је повезана са смањеном смртношћу и кардиоваскуларним догађајима. Још једна мета-анализа открила је да је сврха у животу у просеку нешто нижа у старијим старосним групама у поређењу са млађим.

Једна студија је пронашла повезаност између откривања смисла и ниже стопе смртности повезане са сидом. Ово је била прва студија у којој се чини да налази нису посредовани здравственим понашањима или другим потенцијалним збуњујућим факторима. Студија је посматрала ХИВ серопозитивне мушкарце који су недавно сведочили смрти блиског пријатеља услед последица сиде. Када су били суочени са стресом такве смрти, они мушкарци који су успели да пронађу смисао у губитку били су подложни мање брзом паду нивоа ЦД4 Т ћелија. Поред тога, субјекти који су прошли кроз когнитивно процесуирање као одговор на жалост имали су веће шансе да пронађу смисао у смрти блиског пријатеља. Стога, при доживљавању стресног животног догађаја, уколико је особа способна да се успешно ангажује у проналажењу смисла, постоји потенцијална веза са позитивним имунолошким предностима и здравственим исходима.

Однос са другим концептима Срећа Срећан живот и смислен живот су снажно повезани ставови. Међутим, срећа се може разликовати по томе што се више односи на биолошке потребе и жеље, као што је одсуство бола или непријатних искустава, док је смисао више културолошки и апстрактан, односећи се на свеукупно задовољство животом или еудајмонију. Према једном истраживању, вођење смисленог живота један је од неколико трајних путева ка срећи. Друга студија је открила да су потешкоће, здравље, куповна моћ и фокус на садашњост више одговарали срећи него смислу, док су размишљање о прошлости или будућности, борба, стрес, брига, свађа, анксиозност, великодушност и посматрање свакодневних активности попут подизања деце као одраза себе више одговарали проналажењу смисла у животу. Осећај веће повезаности са другима побољшао је и срећу и смисао, према студији. Ипак, улога коју особа преузима у односима чини важну разлику. Они који су се сложили са изјавом „Ја сам давалац” пријавили су мање среће од оних који су били склонији слагању са „Ја сам прималац”. Међутим, „даваоци” су пријавили више нивое смисла у својим животима у поређењу са „примаоцима”.

Важност Жеља да се води смислен живот уско је повезана са жељом да се води важан живот. У многим случајевима, ово двоје се преклапа: смислен живот је често важан у неком смислу, а проналажење важности у животу може деловати као кључ да се живот учини смисленим. Међутим, тврди се да то није увек тачно. Стога могу постојати случајеви у којима се ово двоје раздваја. Важност се обично дефинише у смислу постојања утицаја на свет. Дакле, особа је важна ако чини неку разлику. Многи теоретичари наглашавају да није свака врста разлике довољна. Према овом гледишту, разлика мора бити довољно велика и утицати на вредност света. Ово се обично разуме у контексту благостања: особа је важна у мери у којој утиче на благостање осећајних бића, било директно или индиректно.

Чест аспект смислених живота је тај да су вођени сврхом. Ово наглашава однос према важности: радећи на остварењу ове сврхе, агент обично чини разлику у свету и тиме повећава своју важност. Међутим, ова врста свесне сврхе није неопходна за важност. У једном примеру, племићу случајно спадају панталоне у тренутку када бива проглашен витезом. Испоставља се да је овај инцидент важан јер, кроз чудан сплет догађаја, доводи до завршетка крвавог рата. Али ова срамота не чини живот племића смисленим, иако је постао важан. Нешто слично се често дешава када особа ненамерно изазове ефекат лептира. Тврди се да могу постојати и смислени животи који нису важни. У том погледу, неки људи могу пронаћи смисао у животу кроз пуко уважавање вредних ствари, на пример, кроз обожавање Бога. Таквом животу недостаје важност ако не доведе до значајне разлике у вредностима у свету.

Неки теоретичари тврде да је вођење смисленог живота бољи циљ од вођења важног живота. Ово се обично заснива на идеји да важност може попримити негативан облик остављањем великог негативног утицаја на свет. У том погледу, особа која жуди за важношћу изнад свега може одлучити да нанесе штету друштвеном поретку. На пример, могу одлучити да убију познатог политичког лидера у жељи да оставе свој траг у свету.

Егзистенцијална криза Егзистенцијална криза је унутрашњи конфликт заснован на утиску да нечијем животу недостаје смисао. Овај утисак доводи до конфликта јер постоји снажна жеља да се води смислен живот, што бива осујећено. Егзистенцијалисти се често позивају на несклад између жеље за смислом и његовог недостатка као на „апсурд”. Егзистенцијалне кризе се изражавају кроз негативна искуства, попут стреса, анксиозности, очаја и депресије. У неким случајевима, ово чак доводи до поремећаја редовних свакодневних животних активности појединца. Егзистенцијалне кризе представљају психолошки изазов за перспективу особе о свету и њој самој.

У академској литератури су предложени различити одговори на овај изазов. Неки теоретичари са нихилистичким погледом прихватају основну премису да је живот бесмислен и пружају сугестије како се најбоље носити са овом чињеницом. Они се често фокусирају на слободу која долази са ослобађањем од било какве унапред одређене сврхе. Ипак, чешће препоручивани приступ јесте откривање нових извора смисла у нечијем животу. Теоретичари са религијском позадином често предлажу скок вере. Скок вере подразумева обавезивање новом систему смисла, као што је верска доктрина, иако се он још увек не разуме у потпуности. Идеја иза овог приступа јесте да појединац може почети да види и доживљава свој живот као смислен из перспективе овог новог система мишљења и тиме избегне егзистенцијалну кризу. Међутим, овај приступ можда неће бити доступан више рационално оријентисаним људима и често је критикован на основу своје слепе афирмације веровања које није правилно схваћено или оправдано. Другачији приступ за више рационално склоне појединце јесте тражење и процена нових извора смисла на основу одговарајуће рефлексије и личног искуства. Ово често узима мање амбициозан облик откривања начина на које лични живот има значај и вреди га живети. На пример, појединац може пронаћи смисао у свом животу на овај начин посвећујући се својој породици или уметничком подухвату. Ово је у супротности са другим приступима који настоје да открију космички смисао живота на највећој скали или сврху света у целини.

Примене Смислен живот је повезан са позитивним функционисањем: задовољством животом, уживањем у раду, срећом, општим позитивним афектом, надом и уопште вишим нивоом благостања.

Психолошко прилагођавање у случају стресора повезано је са проналажењем смисла, било у облику тражења користи или осмишљавања губитка. Што се тиче тога како се смисао манифестује, чини се да је осмишљавање губитка важније раније у процесу прилагођавања након губитка, док перципирање користи може бити дугорочнији процес који се одвија током времена, при чему се највећа корист обично искуси касније (Дејвис, Нолен-Хоксема и Ларсон, 1998).

На основу систематских прегледа, постоје различите обећавајуће терапије и интервенције које се фокусирају на повећање смисла или сврхе у животу. Многе од ових интервенција створене су за пацијенте са узнапредовалом болешћу.

Види још Стварање смисла Филозофија среће

Референце

Категорија:Позитивна психологија