Свинг око круга (енгл. Swing Around the Circle) надимак је за говорну кампању коју је предузео председник САД Ендру Џонсон између 27. августа и 15. септембра 1866. године, у којој је покушао да придобије подршку за своју опструкционистичку политику Реконструкције и за своје префериране кандидате (углавном демократе) на предстојећим међуизборима за Конгрес. Надимак турнеје потиче од руте коју је кампања следила: „Вашингтон, до Њујорка, западно до Чикага, јужно до Сент Луиса, и источно кроз долину реке Охајо назад до престонице земље".
Џонсон је предузео говорну турнеју суочен са растућом опозицијом у Северу САД и у Вашингтону према његовом благом облику Реконструкције на Југу САД, што је довело до тога да се јужне државе углавном врате на друштвени систем који је преовладавао пре Америчког грађанског рата. Иако је веровао да може повратити поверење умерених северних републиканаца искоришћавањем тензија између њих и њихових радикалних колега током турнеје, Џонсон их је само још више отуђио. То је навело једног Џонсоновог присталицу да о турнеји каже да би било боље „да никада није ни предузета". Критичари су истовремено исмевали турнеју као досадну и ирелевантну и као платформу за приказивање Џонсонових слабости: „раздражљив, неписмен, полу-луд и потпуно недостојанствен." Турнеја је на крају постала средишња тачка десетог члана оптужнице за импичмент против Џонсона.
Позадина Ендру Џонсон је првобитно намеравао да његов приступ Реконструкцији буде испуњење обећања његовог претходника Абрахама Линколна да ће благонаклоно „завити ране нације" након добијеног рата. Међутим, како је Конгрес почео да доноси законе који гарантују права бивших робова, Џонсон, некадашњи робовласник, поново се фокусирао на поступке (укључујући вета на законе о грађанским правима и масовно помиловање бивших званичника Конфедерације) који су резултирали озбиљним угњетавањем ослобођених робова у јужним државама, као и повратком високих званичника Конфедерације и предратних аристократа на власт у државној и федералној влади. Те политике су разбеснеле радикалне републиканце у Конгресу и постепено отуђиле умерене, који су заједно са демократама били Џонсонова база подршке у Конгресу, до те мере да је до 1866. Конгрес прикупио довољно антипатије према председнику да изгласа прво надгласавање председничког вета у више од двадесет година, спасивши закон који је продужио живот Бироа за ослобођене робове. Џонсон је такође успео да отуђи сопствени кабинет, чија су три члана поднела оставке због гађења 1866. године.
мини|Слика из Swingin' Round the Cirkle, or Andy's trip to the West аутора Петролеума В. Насбија: (1) Ендру Џонсон, (2) ?, (3) Вилијам Х. Сјуард(??), (4) ген. Јулисиз С. Грант, (5) адм. Дејвид Ферагат, (6) ?, (7) Гидеон Велс(??), (8) ?, (9) ?
Стога су избори те године виђени као референдум о самом Џонсону, који није био изабран за председника, већ је дошао на власт након Линколновог убиства. Међутим, у својим ранијим политичким кампањама Џонсон је стекао репутацију мајсторског говорника, и у том циљу одлучио је да предузме политичку говорну турнеју (што је у то време било без преседана за председника на функцији). Његова два посвећена присталице у кабинету, државни секретар Вилијам Х. Сјуард и секретар морнарице Гидеон Велс, придружили су му се на турнеји. Поред тога, како би повећао и своју публику и свој престиж, Џонсон је повео са собом хероје Америчког грађанског рата као што су Дејвид Ферагат, Џорџ Кастер и Јулисиз С. Грант (до тада најомиљенији живи човек у земљи) да стоје поред њега док говори. Такође су били присутни генерали Џејмс Б. Стедман, Џорџ Крук и Лавел Русо. Према историчару Џејмсу Форду Роудсу, „Грантов позив дошао је у облику наредбе, као што је вероватно био и Ферагатов."
Један проблем који ће утицати на турнеју била је разлика између утиска који је Џонсон остављао на своје слушаоце и утиска који су његови говори остављали на оне који су их само читали касније:Господин Џонсон је имао начин држања јавних говора који се није могао пренети на новински језик. Имао је смирен, сигуран начин говора који је давао ауторитет најзапањујућим примедбама. Његово држање било је тихо и достојанствено, глас низак и саосећајан. Имао је један од најбољих гласова за јавно говорење које сам икада чуо. Био је јединствено продоран; могао га је учинити да допре до ивице највеће гомиле без напора. Ипак, увек је то био пријатан глас. И сам сам се изненадио читајући исти говор у новинама који сам чуо дан раније. Помислио би човек, из онога што је написано, да је насилни демагог махао рукама и вриштао из свег гласа.Вилијам Х. Крук, Through Five Administrations: Reminiscences of Colonel William H. Crook, Body-Guard to President Lincoln, p. 106, Harper & Bros., 1910.Још један проблем био је то што се полуписмени Џонсон никада није много припремао за говоре; био је слободоумни говорник који је приређивао представу за присутну публику користећи ланац замерки као оквир за свој наступ. Међутим, однос који је често налазио са публиком у Тенесију и Вашингтону изневерио га је на турнеји: „понављања су постала гротескна, варијације шупље и механичке".
Турнеја
Почетни успех У 18 дана турнеје, Џонсон и његова свита направили су заустављања у Балтимору, Мериленду; Филаделфији, Пенсилванији; Њујорку, Вест Поинту, Олбанију, Оберну, Нијагариним водопадима и Бафалу; Кливленду и Толиду, Охају; Детроиту, Мичигену; Чикагу, Спрингфилду и Олтону, Илиноису; Сент Луису, Мисурију; Индијанаполису, Индијани; Луивилу, Кентакију; Синсинатију и Коламбусу, Охају; и Питсбургу и Харисбургу, Пенсилванији, као и кратка заустављања у мањим градовима између.
Пошто председници традиционално нису предузимали политичке кампање у прошлости, Џонсонов поступак је виђен још пре него што је почео као недостојанствен и испод части те функције. Џонсонови саветници, свесни да председник може бити занесен сопственим осећањима, преклињали су га да држи само пажљиво припремљене говоре; Џонсон је, као што је често чинио на кампањским стазама, уместо тога припремио груби оквир око којег је могао спонтано да говори.
У почетку је Џонсон био одушевљено примљен, нарочито у Балтимору, Филаделфији и Њујорку. Према Џонсоновом биографу Хансу Трефусу, на сваком заустављању на турнеји одржао је
Штампа му је ипак пружала претежно позитивно извештавање током прве етапе турнеје (иако су околности чиниле његов уобичајени увод — „Суграђани, нисам се појавио пред вама да бих држао говоре" — посебно смешним). Међутим, када је Џонсон ушао у упоришта радикалних републиканаца на Средњем западу, почео је да се суочава са много непријатељскијим гомилама, неке привучене извештајима о његовим претходним говорима, а друге организоване од стране републиканског руководства у тим градовима. Уопштено, унионисти и радикални републиканци нису добро реаговали на председникове наступе. На пример, према писцу из Missouri Democrat у издању од 10. септембра:
Катастрофа Џонсоново заустављање у Кливленду 3. септембра означило је прекретницу у турнеји. Пошто је публика била велика као и на претходним заустављањима, ништа није изгледало необично; међутим, гомила је укључивала масе добацивача, многе од њих подметнуте од стране радикалних републиканаца, који су изазивали Џонсона да се упусти у расправу са њима усред говора; када је један од њих викнуо „Објесите Џефа Дејвиса!" у Кливленду, Џонсон је бесно одговорио: „Зашто не објесите Тада Стивенса и Вендела Филипса?" Према историји Кливленда, „Град је био препун људи; заставе и украси били су богати, и сјајан пријем чекао је угледну свиту у Кенард Хаусу. Председников говор, међутим, са балкона хотела, био је често прекидан од стране окупљене гомиле, а његове критике Конгреса биле су дочекане са подсмехом и звиждуцима. Увреде су размењиване између гомиле и говорника. Неласкаве референце на његова политичка дела узвикиване су, на шта је он одговорио алузијама на 'северне издајнике' и свеобухватном осуду оних пред њим. Скуп је био бучан и сраман, и ни председник ни гомила нису били умирени тиме."
Када је напустио балкон са којег је говорио, новинари су чули присталице како подсећају Џонсона да сачува своје достојанство; Џонсонов одговор „Не занима ме моје достојанство" пренеле су новине широм земље, нагло окончавши повољно новинско извештавање о турнеји.
Након овог и других увредљивих наступа у јужном Мичигену, гувернер Илиноиса Ричард Џ. Оглсби одбио је да присуствује Џонсоновом заустављању у Чикагу 7. септембра, као и градско веће Чикага. Џонсон је ипак добро прошао у Чикагу, одржавши само кратак и унапред написан говор. Међутим, његова нарав га је поново надвладала у Сент Луису 9. септембра. Изазван од стране добацивача, Џонсон је оптужио радикалне републиканце да су намерно подстакли смртоносни неред у Њу Орлеансу тог лета; поново се упоредио са Исусом, а републиканце са његовим издајницима; и бранио се од неизречених оптужби за тиранију. Следећег дана у Индијанаполису, гомила је била толико непријатељска и гласна да Џонсон није могао уопште да говори; чак и након што се повукао, насиље и пуцњава избили су на улицама између Џонсонових присталица и противника, што је резултирало смрћу једног човека.
На другим местима у Кентакију, Охају и Пенсилванији, посматрачи су надгласавали Џонсона позивима за Гранта, који је одбио да говори, и за „Три ура за Конгрес!"
Трагедија
мини|„Ужасна катастрофа у Џонстауну, Пенсилванија, у петак, 14. септембра, изазвана падом железничког моста препуног грађанима града, током посете председника Џонсона и свите" (Френк Леслијев илустровани лист, 6. октобар 1866.)
Коначно, 14. септембра у Џонстауну, Пенсилванији, привремена платформа изграђена поред железничких шина за председниково појављивање попустила је, пославши стотине људи у испражњени канал 20 стопа ниже, убивши тринаест. Иако је Џонсон покушао да заустави воз и искористи га за тријажу повређених, није могао да чека због сукобљеног железничког саобраћаја. Неколико чланова председничке свите напустило је воз да помогне жртвама, али Џонсон и остатак свите наставили су до Харисбурга. По свему судећи, Џонсон је кукавички напустио место масовних жртава. Џонсон је дао 500 долара (8.318 долара у доларима из 2016.) за помоћ жртвама.
Реакција мини|„Ендијево путовање", исмевање Џонсонове кампање „Свинг око круга" од стране карикатуристе Томаса Наста
Штампа је жестоко критиковала Џонсона због његових катастрофалних наступа и говора. New York Herald, раније најподржавајуће новине за Џонсона у целој земљи, изјавиле су да је „понижавајуће видети човека који заузима узвишену позицију председника Сједињених Америчких Држава како силази са те позиције и сукобљава се са онима који вуку своју одећу кроз блатњаве олуке политичког вређања." Председник је такође био мета два најважнија сатирична новинара тог доба — хумористе Дејвида Роса Лока (који је писао у лику заосталог јужњака Петролеума Везувија Насбија) и карикатуристе Томаса Наста, који је створио три велике илустрације које су исмевале Џонсона и Свинг и постале легендарне.
Џонсонови републикански противници брзо су искористили своју добру политичку срећу. Тадеус Стивенс одржао је говор у којем је Свинг назвао „изванредним циркусом који је путовао кроз земљу" који је „изашао ван круга и упустио се у уличне туче са обичним нитковима." Чарлс Самнер је, у међувремену, одржао сопствени говор, охрабрујући своју публику да гласа за републиканце на јесењим изборима јер „председник мора бити научен да узурпација и отпадништво не могу превладати." Џонсонове присталице такође су дале негативне реакције на турнеју, а бивши гувернер Џорџије Хершел В. Џонсон написао је да је председник „[жртвовао] моралну снагу свог положаја и нанео велику штету циљу уставне реорганизације." Џејмс Дултл, сенатор из Висконсина, жалио се да је турнеја „коштала Џонсона милион северних гласача."