У друштвеним наукама, уоквиравање () представља скуп концепата и теоријских перспектива о томе како појединци, групе и друштва организују, перципирају и комуницирају о стварности. Уоквиравање се може манифестовати у мислима или међуљудској комуникацији. Оквири у мислима се састоје од менталних репрезентација, тумачења и поједностављивања стварности. Оквири у комуникацији састоје се од комуникације оквира између различитих актера. Уоквиравање је кључна компонента социологије, проучавања друштвене интеракције међу људима. Уоквиравање је саставни део свакодневног преношења и обраде података. Успешне технике уоквиравања могу се користити за смањење двосмислености нематеријалних тема контекстуализацијом информација на такав начин да примаоци могу да их повежу са оним што већ знају.
У друштвеној теорији, уоквиравање је шема тумачења, збирка анегдота и стереотипа на које се појединци ослањају да би разумели догађаје и реаговали на њих.Goffman, E. (1974). Frame analysis: An essay on the organization of experience. Cambridge, MA: Harvard University Press. Другим речима, људи граде низ менталних „филтера” кроз биолошке и културне утицаје. Затим користе те филтере како би осмислили свет. На изборе које затим доносе утиче њихово стварање оквира. Уоквиравање укључује друштвену конструкцију друштвеног феномена — од стране извора масовних медија, политичких или друштвених покрета, политичких лидера, или других актера и организација. Учешће у језичкој заједници нужно утиче на појединчеву перцепцију значења која се приписују речима или фразама. У политичком смислу, језичке заједнице оглашавања, религије и масовних медија су веома спорне, док би се уоквиравање у мање оштро брањеним језичким заједницама могло развијати неприметно и органски током културних временских оквира, са мање отворених начина оспоравања.Dietram A. Scheufele, David Tewksbury, Framing, Agenda Setting, and Priming: The Evolution of Three Media Effects Models, Journal of Communication, , March 2007, Pages 9–20, https://doi.org/10.1111/j.0021-9916.2007.00326.x
Уоквиравање у комуникацији се може посматрати као позитивно или негативно — у зависности од публике и врсте информација које се представљају. Уоквиравање може бити у облику оквира еквиваленције, где су две или више логички еквивалентних алтернатива приказане на различите начине (види ефекат уоквиравања) или оквира наглашавања, који поједностављују стварност фокусирајући се на подскуп релевантних аспеката ситуације или проблема. У случају „оквира еквиваленције”, информације које се представљају заснивају се на истим чињеницама, али се „оквир” у коме су представљене мења, стварајући тако перцепцију зависну од референце.
Ефекти уоквиравања могу се видети у новинарству: оквир који окружује проблем може променити перцепцију читаоца без потребе да се мењају стварне чињенице јер се исте информације користе као основа. То се ради кроз избор одређених речи и слика од стране медија за покривање приче (нпр. коришћење речи фетус уместо речи беба). У контексту политике или комуникације путем масовних медија, оквир дефинише паковање елемента реторике на такав начин да подстиче одређена тумачења и обесхрабрује друга. У политичке сврхе, уоквиравање често представља чињенице на такав начин да имплицира проблем који захтева решење. Чланови политичких странака покушавају да уоквире проблеме на начин због којег решење које фаворизује њихову сопствену политичку наклоност изгледа као најприкладнији правац деловања за тренутну ситуацију.
Примери Када желимо да објаснимо неки догађај, наше разумевање се често заснива на нашем тумачењу (оквиру). Ако неко брзо затвори и отвори око, реагујемо другачије у зависности од тога да ли то тумачимо као „физички оквир” (трепнули су) или „друштвени оквир” (намигнули су). Трептај може бити због трунке прашине (што резултира невољном и не нарочито значајном реакцијом). Намиг може имплицирати добровољну и смислену акцију (на пример, да се пренесе хумор саучеснику).
Посматрачи ће догађаје виђене као чисто физичке или унутар оквира „природе” читати другачије од оних за које се види да се дешавају са друштвеним оквирима. Али ми не гледамо на догађај и затим на њега „примењујемо” оквир. Уместо тога, појединци непрестано пројектују у свет око себе интерпретативне оквире који им омогућавају да га осмисле; ми само мењамо оквире (или схватамо да смо уобичајено применили неки оквир) када несклад захтева промену оквира. Другим речима, постајемо свесни оквира које увек већ користимо тек када нас нешто натера да један оквир заменимо другим.Овај пример је позајмљен од Клифорда Герца: Local Knowledge: Further Essays in Interpretive Anthropology (1983), Basic Books 2000 paperback: Гофман нуди пример жене која лицитира за огледало на аукцији, која прво прегледа оквир и површину тражећи несавршености, а затим се „проверава” у огледалу и намешта свој шешир. Видети: Goffman, Erving. Frame Analysis: An essay on the organization of experience. Boston: Northeastern University Press, 1986. , стр. 39. У сваком случају, огледало представља више од обичног физичког објекта.
Иако неки сматрају да је уоквиравање синоним за постављање агенде, други научници наводе да постоји разлика. Према чланку који је написао Дејвид Х. Вивер, уоквиравање бира одређене аспекте проблема и чини их истакнутијим како би изазвало одређена тумачења и процене проблема, док постављање агенде уводи тему проблема како би се повећала њена истакнутост и доступност.
У социологији Теорија уоквиравања пружа широк теоријски приступ који су аналитичари користили у комуникологији, новинарству (Џонсон-Карти, 1995), политици и друштвеним покретима (између осталих примена). Према Берту Кландермансу, „друштвена конструкција оквира колективног деловања” укључује „јавни дискурс, односно интерфејс медијског дискурса и међуљудске интеракције; убедљиву комуникацију током кампања мобилизације од стране организација покрета, њихових противника и организација контрапокрета; и подизање свести током епизода колективног деловања”.Bert Klandermans. 1997. The Social Psychology of Protest. Oxford: Blackwell, стр. 45
Историја Избор речи је био компонента реторике. Већина коментатора приписује концепт уоквиравања раду Ервинга Гофмана на анализи оквира и указује на његову књигу из 1974. године, Анализа оквира: Есеј о организацији искуства. На страници 7 Анализе оквира, Гофман одаје признање Грегорију Бејтсону за упознавање са оквирима, пишући „у Бејтсоновом раду (Теорија игре и фантазије) термин 'оквир' је предложен отприлике у оном смислу у којем ја желим да га употребим.” Гофман је користио идеју оквира да означи „шеме тумачења” које омогућавају појединцима или групама „да лоцирају, перципирају, идентификују и означе” догађаје и појаве, дајући им тако значење, организујући искуства и усмеравајући акције.Erving Goffman (1974). Frame Analysis: An essay on the organization of experience. Cambridge: Harvard University Press, 1974, стр. 21. Гофманов концепт уоквиравања еволуирао је из његовог дела из 1959. године, Представљање себе у свакодневном животу, коментара о управљању утисцима. Ова дела вероватно зависе од концепта слике Кенета Болдинга.Kenneth Boulding: The Image: Knowledge in Life and Society, University of Michigan Press, (1956)
Теорија друштвених покрета Социолози су користили уоквиравање да објасне процес друштвених покрета. Покрети делују као носиоци веровања и идеологија (упореди мемове). Поред тога, они делују као део процеса конструисања значења за учеснике и противнике. Социолози сматрају мобилизацију масовних покрета „успешном” када се пројектовани оквири ускладе са оквирима учесника како би се произвела резонанца између две стране. На крају, ефективно уоквиравање може обликовати исходе покрета утичући на перцепцију јавности, јачајући колективни идентитет и отварајући политичке могућности.
Уоквиравање није статичан процес већ континуирано преговарање обликовано дискурзивним, стратешким и спорним процесима. Покрети стварају наративе кроз дискусију и приповедање, стратешки усклађују своје поруке са ширим културним темама и континуирано се прилагођавају опозицији. Стратегије као што су премошћавање (повезивање са сродним покретима), појачавање (наглашавање кључних тема), проширење (проширивање питања ради привлачења нових присталица) и трансформација (редефинисање друштвених значења) играју улогу у обликовању дискурса покрета. Међутим, покрети се такође морају борити са контрауоквиравањем од стране противника, унутрашњим споровима око оквира и еволуирајућим односом између оквира и догађаја у стварном свету.
На успех напора покрета у уоквиравању утичу спољни фактори као што су политичке могућности, културна резонанца и пријем код публике. Политички услови могу олакшати или ограничити напоре уоквиравања, док културни наративи одређују колико добро поруке покрета резонују са јавношћу. Поред тога, покрети често прилагођавају своје оквире како би привукли различиту публику, од креатора политике и медија до локалних активиста и потенцијалних регрута.
Један пример уоквиравања који организације користе је промена начина на који њихов имиџ изгледа у јавности. По питању абортуса, једна страна се проглашава за живот, а друга за избор. Оба ова назива су сама по себи добра ствар. Особа која нема став о овом питању видела би оба ова наслова као одраз вредности које су свима важне. Ниједна особа неће бити против живота или избора, због чега су ове наслове организације стратешки одабрале. Међутим, уоквиравање се може искористити у покушају да се опозиција прикаже као „лоши момци”. Један пример овога је како се протестни знаци користе на протестима за избор; једна од најпопуларнијих ствари која се пише на знаку је „Абортус убија”. Сви се могу сложити да је убиство особе лоше, због чега користе ову формулацију да се супротставе покрету за избор. Када је уоквирено на такав начин, мења се начин на који размишљате о проблему. Контрапокрет против права на избор користи реторику и језик да би утицао на јавно мњење.McCaffrey, D., & Keys, J. (2000). Competitive Framing Processes in the Abortion Debate: Polarization-vilification, Frame Saving, and Frame Debunking. Sociological Quarterly., 41(1), 41–61. https://doi.org/10.1111/j.1533-8525.2000.tb02365.x
Усклађивање оквира Сноу и Бенфорд (1988) сматрају усклађивање оквира важним елементом у друштвеној мобилизацији или покрету. Они тврде да када се појединачни оквири повежу у подударности и комплементарности, долази до „усклађивања оквира”, производећи „резонанцу оквира”, катализатор у процесу преласка групе из једног оквира у други (иако се сви напори уоквиравања не покажу успешним). Услови који утичу на напоре уоквиравања или их ограничавају укљују следеће:
„Робусност, потпуност и темељитост напора уоквиравања”. Сноу и Бенфорд (1988) идентификују три основна задатка уоквиравања и наводе да ће степен до ког креатори оквира посвете пажњу овим задацима одредити мобилизацију учесника. Они карактеришу та три задатка на следећи начин: диагностичко уоквиравање за идентификацију проблема и додељивање кривице прогностичко уоквиравање које предлаже решења, стратегије и тактике за проблем мотивационо уоквиравање које служи као позив на оружје или образложење за акцију Однос између предложеног оквира и већег система веровања; централност: оквир не може бити од малог хијерархијског значаја и истакнутости унутар већег система веровања. Његов опсег и међусобна повезаност; ако креатор оквира повеже оквир са само једним основним уверењем или вредношћу која, сама по себи, има ограничен опсег у оквиру већег система веровања, оквир има висок степен шансе да буде одбачен. Релевантност оквира за стварност учесника; оквир мора изгледати релевантан учесницима и такође их мора информисати. Емпиријски кредибилитет или проверљивост могу ограничити релевантност: односи се на искуство учесника и има наративну верност, што значи да се уклапа у постојеће културне митове и нарације.