Јони (санскрт: योनि, ), понекад називан и пиндика, апстрактна је или аниконична репрезентација хиндуистичке богиње Шакти. Обично се приказује уз линга – свој мушки пандан. Заједно, они симболизују спајање микрокосмоса и макрокосмоса, божански вечни процес стварања и регенерације, и сједињење женског и мушког принципа које поново ствара целокупно постојање. Јони се концептуализује као капија природе свих рађања, посебно у езотеричним каула и тантричким праксама, као и у шактистичким и шивистичким традицијама хиндуизма.
Јони је санскртска реч која се тумачи у буквалном значењу као „материца”, „извор”, и женски репродуктивни органи. Такође означава женске полне органе као што су „вагина”, „вулва”, и „материца”,Louis Renou (1939), L'acception première du mot sanskrit yoni (chemin), Bulletin de la Société de Linguistique de Paris, volume 40, number 2, pages 18-24;; или алтернативно означава „порекло, пребивалиште или извор” било чега у другим контекстима. На пример, ведантски текст Брама сутра метафорички се односи на метафизички концепт брамана као „јони универзума”. Иконографија јони са лингом налази се у храмовима посвећеним Шиви и на археолошким налазиштима Индијског потконтинента и југоисточне Азије, као и у скулптурама попут Лађа Гаури.
Етимологија и значај Јони се појављује у Ригведи и другој ведској литератури у смислу женских репродуктивних и регенеративних органа који стварају живот, као и у смислу „извора, порекла, фонтане, места рођења, материце, гнезда, пребивалишта, огњишта инкубације”. Друга контекстуална значења термина укључују „расу, касту, породицу, симбол плодности, зрно или семе”. То је духовна метафора и икона у хиндуизму за порекло и женске регенеративне моћи у природи постојања. Текст Брама сутра метафорички назива метафизички концепт брамана „јонијем универзума”, што Ади Шанкара у својим коментарима наводи да значи материјални узрок и „извор универзума”.
Према индолозима Констанс Џоунс и Џејмсу Д. Рајану, јони симболизује женски принцип у свим облицима живота, као и „сезонске и вегетативне циклусе Земље”, те је стога амблем космолошког значаја. Јони је метафора за капију природе свих рађања, посебно у шактистичким и шивистичким традицијама хиндуизма, као и у езотеричним каула и тантричким сектама. Јони заједно са лингамом представља симбол за пракрити, њено циклично стварање и растварање. Према Корин Демпси, професорки религијских студија, јони је „аниконични облик богиње” у хиндуизму, женски принцип Шакти.
Јони се понекад назива и пиндика. Основа на којој се налазе линга-јони назива се пита, али у неким текстовима као што су Nisvasa tattva samhita и Mohacudottara, термин пита се генерички односи на основу и на јони.
Историја мини|десно|Лингам-јони у светишту Катијен, провинција Лам Донг, Вијетнам Поштовање према јонију, наводе Џоунс и Рајан, вероватно је предведско. Фигурине пронађене у долини Жоб (датују се у 4. миленијум п. н. е.) приказују наглашене груди и јони, и оне су могле бити симболи плодности коришћени у праисторијско време који су еволуирали у духовне симболе. Према Дејвиду Лемингу, традиција обожавања јонија датира из предведског периода, између 4000. и 1000. године п. н. е.
Јони служи као божански симбол од давнина, и могуће је да је то најстарија духовна икона не само у Индији већ и у многим древним културама. Неки у ортодоксним западним културама, наводи индолошкиња Лаура Амазон, третирали су женске полне органе и сексуалност уопште као табу тему, али у индијским религијама и другим древним културама јони је дуго прихваћен као дубока космолошка и филозофска истина, симбол женског потенцијала и моћи, који је мистериозно повезан са природним периодичним циклусима месеца, Земље и постојања.
мини|Џаталинга са јонијем. Јони се сматра апстрактном репрезентацијом Шакти и Деви, креативне силе која се креће кроз цео универзум. У тантри, јони је извор живота.
Археологија Археолози из колонијалног доба, Џон Маршал и Ернест Макај, предложили су да одређено углачано камење са рупама пронађено на харапским налазиштима може бити доказ обожавања јони-линге у цивилизацији долине Инда. Научници попут Артура Левелина Башама оспоравају да ли су такви артефакти откривени на археолошким налазиштима у долини Инда заправо јони. На пример, Џоунс и Рајан наводе да су облици лингама и јонија пронађени на археолошким налазиштима у Харапи и Мохенџо-дару, који су део цивилизације долине Инда. Насупрот томе, Џејн Макинтош наводи да се крње камење у облику прстена са рупама некада сматрало могућим јонијима. Каснија открића на локалитету Долавира и даља проучавања доказала су да су ово компоненте стубова, јер су „крње прстенасто камење са рупама” интегралне архитектонске компоненте стубова. Међутим, наводи Макинтош, употреба ових структура у архитектури не искључује њихов истовремени религијски значај као јонија.
Према индологу Аску Парполи, „истина је да су хипотезе Маршала и Макаја о обожавању линге и јонија од стране Харапана почивале на прилично слабим основама, и да се на пример тумачење прстенастог камења као јонија чини неодрживим”. Он цитира Дејлсов рад из 1984. године, који наводи да „са јединим изузетком неидентификоване фотографије реалистичног фаличног објекта у Маршаловом извештају, не постоје археолошки докази који би подржали тврдње о посебним сексуално оријентисаним аспектима харапске религије”. Међутим, додаје Парпола, поновно испитивање на налазиштима у долини Инда сугерише да Макајева хипотеза не може бити искључена јер су на харапским налазиштима сада идентификоване еротске и сексуалне сцене, попут итифаличних мушкараца, нагих жена, људског пара који има сношај и отисака у облику тролиста. „Фино углачано кружно постоље” које је пронашао Макај могло би бити јони, иако је пронађено без линге. Одсуство линге, наводи Парпола, може бити последица тога што је направљена од дрвета које није опстало.
Санскртска литература Термин јони и његове изведенице појављују се у древним санскртским текстовима повезаним са медицином и хирургијом, као што су Сушрута Самхита и Чарака Самхита. У овом контексту, јони се широко односи на „женске полне и прокреативне органе”. Према индолозима Рахулу Дасу и Гериту Меуленбелду, познатим по преводима и рецензијама древне санскртске медицинске и друге литературе, јони „обично означава вагину или вулву, а у техничком смислу укључује и материцу; осим тога, јони понекад може значити једноставно 'материца', иако се [Чакрапанидатин коментар на Сушрута Самхиту] томе ретко враћа”. Према Амиту Рупапари и сарадницима, yoni-roga значи „гинеколошки поремећаји”, а yoni-varti значи „вагинална супозиторија”. Текст Чарака Самхита посвећује своје 30. поглавље у Чикитса Стани yoni-vyapath-у или „гинеколошким поремећајима”.
У санскртској литератури повезаној са сексуалношћу, као и у тантричкој литератури, јони има многе слојеве значења. Његово буквално значење је „женске гениталије”, али такође обухвата и друга значења попут „материце, порекла и извора”. У некој индијској литератури, јони значи вагина, и други органи који се сматрају „божанским симболом сексуалног задовољства, матриксом генерације и видљивим обликом Шакти”.
Оријенталистичка литература Оријенталисти из колонијалног доба и хришћански мисионари, одгајани у викторијанском калупу где су секс и сексуалне слике били табу тема, били су шокирани и непријатељски расположени према иконографији јонија и поштовању којем су присуствовали. Колонијална и мисионарска литература 19. и почетка 20. века описивала је јони, лингам-јони и сродну теологију као опсцене, корумпиране, раскалашне, хиперсексуализоване, детињасте, нечисте, демонске и као културу која је постала превише женствена и распуштена. За хиндуисте, посебно шивисте, ове иконе и идеје биле су апстрактне, симбол целокупности стварања и духовности. Колонијално омаловажавање делимично је изазвало супротну реакцију бенгалских националиста, који су експлицитније валоризовали женственост. Свами Вивекананда је позвао на оживљавање Богиње Мајке као женске силе, позивајући своје сународнике да је „прогласе целом свету гласом мира и благослова”.
Према Венди Донигер, термини лингам и јони постали су експлицитно повезани са људским полним органима у западној машти након широко популарног првог превода Кама сутре који је урадио сер Ричард Бартон 1883. године. У његовом преводу, иако оригинални санскртски текст не користи речи лингам или јони за полне органе, Бартон је вешто избегао да буде виђен као опсцен за викторијански начин размишљања користећи их уместо речи као што су пенис, вулва и вагина како би се расправљало о сексу, сексуалним односима и људским сексуалним позицијама. Ова свесна и нетачна замена речи, наводи Донигер, послужила је као оријенталистичко средство да се „антропологизује секс, удаљи га, учини га безбедним за енглеске читаоце уверавајући их, или претварајући се да их уверава, да текст није о стварним полним органима, њиховим полним органима, већ само о додацима чудних, тамних људи далеко одатле”. Слична оријенталистичка литература хришћанских мисионара и британске ере, наводи Донигер, уклонила је сва духовна значења и инсистирала само на викторијанској вулгарној интерпретацији, што је имало „негативан ефекат на самоперцепцију коју су хиндуисти имали о сопственим телима” и постали су „постиђени сензуалнијих аспеката своје сопствене религијске литературе”. Неки савремени хиндуисти, наводи Донигер, у својој страсти да спиритуализују хиндуизам и за своју Хиндутва кампању настојали су да очисте историјска земаљска сексуална значења и инсистирају само на апстрактном духовном значењу.
Иконографија и храмови Унутар шивизма, секте посвећене богу Шиви, Шакти је његова супруга и обоје имају аниконичне репрезентације: лингам за Шиву, јони за Шакти. Иконографија јонија је типично представљена у облику хоризонтално постављене округле или квадратне основе са уснастом ивицом и отвором у средини обично са цилиндричним лингамом. Често, једна страна ове основе се шири латерално, и ова пројекција се назива јони-мука. Алтернативни симбол за јони који се често налази у индијској уметности је лотос, икона пронађена у храмовима.
Јони је једна од светих икона хиндуистичке шактистичке традиције, са историјским уметничким делима и храмовима посвећеним њему. Нека значајна уметничка дела повезана са јонијем укључују Лађа Гаури која се налази у многим деловима Индије и Храм Камакја у Асаму. Оба ова су датирана у касни 1. миленијум н. е., при чему је главно проширење храма Камакја које је додало нови санктум изнад природног стенског јонија прикљученог старијем храму датирано у период династије Коч из 16. века.
Лађа Гаури мини|Икона Лађа Гаури из 6. века из Мадја Прадеша. На овој и другим раним иконама, њена глава је симболично замењена великим цветом лотоса, њен јони видљив у приказаном раширеном положају као да се порађа. Лађа Гаури је древна икона која се налази у многим храмовима посвећеним Деви широм Индије и једна је од оних које су откопане на неколико археолошких налазишта у Јужној Азији. Икона представља јони, али са више контекста и сложености. Према историчарки уметности Керол Болон, икона Лађа Гаури је еволуирала током времена са све већом сложеношћу и богатством. То је икона плодности и симболизује прокреативне и регенеративне моћи мајке земље, „елементарни извор целокупног живота, животиња и биљака”, оживљивача и „подршку целокупном животу”. Најраније представе биле су варијанте аниконичног лонца, друга фаза ју је представљала као тродимензионално уметничко дело без лица или руку, али са главом лотоса која је укључивала јони, након чега је хронолошки следила трећа фаза која је додала груди и руке фигури са главом лотоса. Последња фаза је била антропоморфна фигура чучеће наге богиње која држи лотос и мотиве пољопривредног обиља раширене показујући свој јони као да се порађа или је сексуално спремна за прокреацију. Према Болоновој, различите аниконичне и антропоморфне представе Лађе Гаури су симболи за „јони Притви (Земље)”, она као материца.