Аустријски национализам () је национализам које тврди да су Аустријанци нација и промовише културно јединство Аустријанаца. Аустријски национализам се првобитно развио као културни национализам који је наглашавао католички верски идентитет. То је заузврат довело до противљења уједињењу са Пруском, у којој су већину чинили протестанти, што је виђено као потенцијална претња католичком језгру аустријског националног идентитета.. Такође је коришћено за заштиту владавине Хабзбурга.

Аустријски национализам се први пут појавио током Наполеонових ратова, са Јозефом фон Хормајером као истакнутим аустријским националистичким политичким вођом у то време.Owen Connelly. The French revolution and Napoleonic era. Harcourt College Publishers, 1999. Pp. 254. Током 1930-их, влада Отаџбинског фронта Енгелберта Долфуса и Курта Шушнига одбацила је тренутне пангерманске тежње да се Аустрија придружи протестантској Немачкој, иако није у потпуности одбацила потенцијалну унију и тврдила да би свако уједињење Аустрије са Немачком захтевало федералну немачку државу у којој би Аустрији и Аустријанцима био загарантован привилегован статус, признајући аустријску нацију унутар немачке културне нације.Discursive Construction of National Identity. P. 52. Након догађаја из Другог светског рата и нацизма, Аустријанци су почели да одбацују немачки идентитет, а заменио га је шири аустријски идентитет. После рата, неки Аустријанци су чак себе назвали „Хитлеровом првом жртвом“.

У периоду после Другог светског рата, заговорници који признају аустријску нацију одбацили су немачки идентитет Аустријанаца и истицали негерманско наслеђе аустријске културе, укључујући келтско, илирско, римско, словенско и мађарско.. Заговорници који признају Аустријанце као нацију тврде да Аустријанци имају келтско наслеђе, јер је Аустрија место прве карактеристично келтске културе (халштатске културе) која је постојала.Carl Waldman, Catherine Mason. Encyclopedia of European Peoples. Infobase Publishing, 2006. P. 42. Савремени Аустријанци изражавају понос због келтског наслеђа, а Аустрија поседује једну од највећих колекција келтских артефаката у Европи.Kevin Duffy. Who Were the Celts? Barnes & Noble Publishing, 1996. P. 20. Поред немачког, држава Аустрија признаје и три мањинска језика у земљи.

Аустријски национализам је доведен у питање изнутра. Главни ривалски национализам био је немачки национализам. Још један ривалски национализам појавио се након пораза Аустроугарске у Првом светском рату, баварски национализам који је изазвао нову Аустријску Републику предлозима да се Аустрија придружи Баварској.Suda Lorena Bane, Ralph Haswell Lutz. Organization of American Relief in Europe, 1918-1919: Including Negotiations Leading Up to the Establishment of the Office of Director General of Relief at Paris by the Allied and Associated Powers. Stanford University Press, 1943. P. 119. У то време, баварска влада је била посебно заинтересована за укључивање региона Северни Тирол и Горња Аустрија у Баварску. . Ово је био озбиљан проблем након Првог светског рата, када је значајан број становника Северног Тирола у Аустрији изјавио своју намеру да се Северни Тирол припоји Баварској..

Историја

Порекло

Наполеонски ратови били су узрок коначног распада Светог римског царства немачке нације и, на крају крајева, узрок тежње ка немачкој националној држави у немачком национализму 19. века.

Немачки национализам је почео брзо да расте унутар Немачке конфедерације, а 1866. године сукоб између две најмоћније немачке државе, Аустрије и Пруске, коначно је кулминирао у Аустријско-пруском рату 1866. године. Аустријанци су подржавали уједињење Велике Немачке, али нису били спремни да се одрекну било које земље која није говорила немачки језик унутар Аустријског царства и да заузму друго место иза Пруске. Пруси су, међутим, желели да уједине Немачку као Малу Немачку, првенствено од стране Краљевине Пруске, а да искључе Аустрију. У последњој бици немачког рата (Битка код Кенигреца) Пруси су успешно победили Аустријанце и успели да створе Севернонемачку конфедерацију. Године 1871, Немачка је уједињена као национална држава као Немачко царство под пруским вођством и без Аустрије. Ипак, интеграција Аустријанаца је остала снажна жеља многих људи и у Аустрији и у Немачкој, посебно међу либералима, социјалдемократама, а такође и католицима који су били мањина у протестантској Немачкој.

После Првог светског рата Идеја о уједињењу свих етничких Немаца у једну државу почела је да се доводи у питање порастом аустријског национализма унутар Хришћанско-социјалне партије која је идентификовала Аустријанце на основу њиховог претежно католичког верског идентитета, за разлику од претежно протестантског верског идентитета Пруса. Више од 90% Аустријанаца током међуратног периода који су се идентификовали као католици.. Након завршетка Првог светског рата у остатку немачке Аустрије, многи Аустријанци су желели да се уједине са Немачком. Међутим, мање од 50% Аустријанаца је желео уједињење са Немачком током 1920-их, а ово расположење је додатно опало падом пангерманистичке социјалдемократске владе под Карлом Ренером.

Отаџбински фронт (ОТ) је била десничарска конзервативна, ауторитарна, националистичка и корпоративистичка владајућа политичка организација Савезне државе Аустрије. Тврдио је да је нестраначки покрет и да има за циљ да уједини све људе Аустрије, превазилазећи политичке и друштвене поделе. Основана 20. маја 1933. године од стране хришћанско-социјалног канцелара Енгелберта Долфуса као једина законски дозвољена странка у земљи, била је организована по угледу на италијански фашизам, била је у потпуности усклађена са Католичком црквом и није заступала никакву расну идеологију, као што је касније чинио италијански фашизам. Залагали су се за аустријски национализам и независност од Немачке на основу заштите католичког верског идентитета Аустрије од онога што су сматрали немачком државом којом доминирају протестанти.Atsuko Ichijō, Willfried Spohn. Entangled identities: nations and Europe. Ashgate Publishing, Ltd., 2005, p. 61.

Доласком Енгелберта Долфуса на власт у Аустрији 1932. године и стварањем Отаџбинског фронта, Долфусова влада је промовисала аустријски национализам и тврдила да католичка Аустрија неће прихватити придруживање протестантској Немачкој или „паганској“ Немачкој предвођеној нацистима. Долфус је прихватио да су Аустријанци заправо Немци, али је одбацио идеју да се католички Аустријанци подвргну преузимању од стране Немачке којом доминирају протестанти, и уместо тога је тврдио да Аустрија треба да се оживи и призна величину своје историје, као што је то што је њена Хабзбуршка династија била водећи део немачког Светог римског царства, и да ће, када се Аустрија обнови, основати савезну државу Немачку која би признала Немачку као Културнацију, али би такође признала Аустрију као привилеговану државу унутар такве савезне државе и постојање аустријске нације унутар Немачке Културнације.

Аустријски грађански рат од 12. до 15. фебруара 1934. године, познат и као „Фебруарски устанак“ или „Фебруарске борбе“, био је низ сукоба у Првој аустријској републици између снага ауторитарне десничарске владе Енгелберта Долфуса и Републиканске заштитне лиге (), забрањена паравојна грана Социјалдемократске радничке партије Аустрије. Борбе су почеле када су чланови Лиге отворили ватру на аустријску полицију која је покушавала да уђе у седиште странке Социјалдемократа у Линцу како би потражила оружје. Одатле се проширио на Беч и друге индустријске центре у источној и централној Аустрији. Бројна надмоћ и ватрена моћ аустријске полиције и Савезне војске брзо су окончали устанак. Укупан број жртава процењује се на 350.

Пораз социјалиста довео је до хапшења, погубљења и забране Социјалдемократске партије. У мају 1934. године, аустријски демократски устав замењен је аустрофашистичким уставом Савезне државе Аустрије, са Отаџбинским фронтом као једином легалном странком.

Долфусова/Шушнигова влада није порицала да су Аустријанци Немци, али се противила анексији Немачкој, посебно под нацистичким режимом. Према проценама аустријске владе, са правом гласа од 24 године, око 70% Аустријанаца би гласало за очување аустријске независности. Након што су трупе Вермахта ушле у Аустрију да би спровеле Аншлус, нацисти су у наредном месецу одржали контролисани плебисцит у целом Рајху, тражећи од народа да ратификује свршен чин, и тврдећи да је 99,75% гласова у Аустрији је био за.Austria: A Country Study. Select link on left for The Anschluss and World War II. Eric Solsten, ed. (Washington, D. C.: Federal Research Division of the Library of Congress, 1993).Emil Müller-Sturmheim 99.7%: a plebiscite under Nazi rule Austrian Democratic Union London, England 1942 У случају поштеног плебисцита, Аншлус би подржало само 20% аустријског становништва. Однос између аустријског католицизма, националног идентитета и фашизма био је извор контроверзи.. Након пада нацистичке Немачке и догађаја из овог и Другог светског рата, Аустријанци су почели да развијају изразитији национални идентитет . За разлику од раније у 20. веку, 1987. године само 6% Аустријанаца се изјаснило као „Немци“. У 2008. години, преко 90% Аустријанаца је себе сматрало независном нацијом.

Националистичке странке Отаџбински фронт (Аустрија) Слободарска партија Аустрије

Личности Енгелберт Долфус Ернст Ридигер Штархемберг Курт фон Шушниг

Види још Немачки национализам Аустроугарска Аустријско царство Аустријанци Халштатска култура Свето римско царство Слични случајеви као што су Молдавски национализам Црногорски национализам Тајвански национализам Повезани национализми и патриотизми Аустроугарска Баварски национализам Бошњачки национализам Хрватски национализам Чешки национализам Чехословакизам Немачки национализам Немачки национализам у Аустрији Мађарски национализам Италијански национализам Српски национализам Словеначки национализам Југословенство

Референце

Категорија:Политика Аустрије