Гај Мемије (око 99–око 49. п. н. е.; неправилно називан Гемел, „Близанац“) био је римски политичар, беседник и песник. Најпознатији је као посветилац Лукрецијевог дела De rerum natura, као и по свом појављивању у поезији Катуловој.

Живот и политичка каријера Мемије је рођен око 99. године п. н. е.Самнер, Грејем (1973). Беседници у Цицероновом делу Brutus: просопографија и хронологија. Торонто, и припадао је угледном плебејском роду Меммија. Његов отац био је Луције Мемије,Цицерон, Brutus, 247. вероватно исти онај Луције Мемије који је 109. године п. н. е. обављао дужност triumvir monetalis.Змескал, К. (2009). Adfinitas: сродничке везе сенаторског руководећег слоја Римске републике од 218. до 31. године п. н. е. Пасау.

Мемије се први пут појављује у историјским изворима као народни трибун 66. године п. н. е. На тој дужности гонио је Марка Лукула због његовог деловања као квестора током Сулине власти. Још значајније, исте године, када је Помпеј Велики преузео команду над римском војском у Трећем митридатском рату, Мемије је предводио опозицију против брата Марка Лукула, Луција Лицинија Лукула, којег је Помпеј заменио. Мемије, који је са Помпејем био повезан и политички и породичним везама,Мемије је био ожењен Фаустом Корнелијом, Сулином ћерком; Помпеј је, све до њене смрти 82. године п. н. е., био у браку са Емилијом, Сулином пасторком. оптужио је Лукула за проневеру и непотребно продужавање рата и предводио кампању против додељивања Лукулу тријумфа.Плутарх, Лукул, 37. Одржао је најмање четири јавна говора против Лукуловог тријумфа.Сервије, у коментару уз Енеиду I.161, наводи цитат из писане верзије четврте књиге. После три године донет је неопходни закон (lex curiata), али је Лукул током читавог тог периода био приморан да остане изван pomeriuma како би избегao губитак права на тријумф уласком у Рим, чиме је у пракси био удаљен из политичког живота.

Мемије је 58. године п. н. е. обављао дужност претора. Те године су он и његов колега Луције Домиције Ахенобарб покренули истрагу о Цезаровом поступању током његовог конзулата претходне године, иако Сенат није предузео никакве мере.Светоније, Божански Јулије, 23. У периоду 57–56. године п. н. е. био је пропреторски намесник Битиније и Понта. У његовој пратњи налазили су се млади песници Катул и Хелвије Цина. По повратку у Рим, Катул је написао стихове у којима се жалио што Мемије његовој пратњи није дозволио очекиване прилике за богаћење на рачун локалног становништва.Катул, песме 10 и 28. Његов син Гај Мемије касније је издавао новац на којем је старији Мемије био представљен као imperator, титула коју је можда добио током овог намесништва.Грубер, Кованице Римске Републике у Британском музеју, 1, 495–496.

Иако је у почетку био снажан Помпејев присталица, Цицерон је 54. године п. н. е. описао Мемија као човека који је прешао на Цезарову страну, великог Помпејевог супарника. Према Цицероновом опису, Мемије је у својој кампањи за конзулат те године уживао „подршку целокупног Цезаровог утицаја“, а био је популаран и међу Цезаровим војницима.Писма Атику, 4.15.7. Међутим, након што је изгубио изборе од Луција Домиција Ахенобарба, којег је такође подржавао Цезар, и Апија Клаудија Пулхра, Помпејевог савезника, Мемије је у Сенату открио наводни споразум између победничких конзула, њега самог и његовог сународника и Цезаровог кандидата Гнеја Домиција Калвина. Према том споразуму, Домиције и Мемије би, у случају избора, фалсификовали lex curiata и декрет о додели сенаторских провинција.Цицерон, Писма Атику, 4.17. Цицерон бележи да је због тога Мемије изгубио Цезарову наклоност, након чега је и сам покренуо судски поступак против Домиција.Цицерон, Писма Атику, 4.17–18.

Године 52. п. н. е., сада без моћног савезника, Мемије је заједно са другим лицима био оптужен на основу lex Pompeia de ambitu због примања и нуђења мита током кампање за конзулске изборе.Апијан, Грађански рат, 2.24.Кели, Г. П. (2006). Историја изгнанства у Римској Републици. Кембриџ, Пошто је исти закон предвиђао амнестију за свакога ко би на основу њега успешно покренуо поступак против другог лица, Мемије је затим оптужио Метела Сципиона, Помпејевог таста, за исто дело. Међутим, Помпеј је јавно интервенисао у Сципионову корист: позвао је све поротнике код себе и обукао жалобну одећу, у складу са традиционалним начином тражења саосећања и подршке. Због тога је Мемије повукао оптужбу и отишао у изгнанство у Атину.

У првој половини 51. године п. н. е., док је боравио у Атини, Мемије је купио имање на којем су се налазиле рушевине Епикурове куће и добио одобрење Ареопага да их сруши и на том месту изгради нову грађевину.Цицерон, Писма пријатељима, 13.1 Епикурејци су се, преко свог вође Патрона, обратили Цицерону са молбом да посредује код Мемиja. Цицерон му је писао тражећи да напуштену кућу врати епикурејцима. Мемије је напустио Атину и отишао на Митилену дан пре Цицероновог доласка, али је Цицерон у једном каснијем писму тврдио да је бар успео да убеди Мемија да одустане од плана за изградњу нове куће.Писма Атику, 5.11.Цицерон, Писма пријатељима, XIII, 1.

Према Цицероновим наводима, Мемије је почетком 60. године п. н. е. завео жену Марка Лукула, што је довело до њеног развода од Лукула.Писма Атику, 1.18.3. Убрзо након неуспешног кривичног гоњења Метела 52. године п. н. е., покушао је писмом да заведе Помпејеву супругу Корнелију. Писмо јој је уручио Куртије Никија,Светоније, Животи граматичара, 14.1. а Корнелија га је показала свом мужу. Пре тога, Мемије је заједно са Помпејем одиграо значајну улогу у добијању римског грађанства за Никију, али је након избијања скандала Помпеј протерао Никију из своје куће.Хоган (2006).

Мемије је умро око 49. године п. н. е. Могуће је да је претходно био позван да се врати у Рим и поново добио место у Сенату 50. године п. н. е., на предлог народног трибуна Гаја Скрибонија Куриона.Цицерон, Писма Атику, 6.1.Кели, Г. П. (2006). Историја изгнанства у Римској Републици. Кембриџ, Уколико је поживео до 49. године п. н. е., било му је омогућено да се врати након што је Цезар позвао изгнанике из 52. године да се врате. Међутим, нема података о томе да ли се то заиста односило и на њега.Цезар, Грађански рат, 3.1.3–5.

Књижевни рад и покровитељство Према Овидијевим Тугама (Tristia), објављеним око 10. године н. е., приближно шездесет година након Мемијеве смрти,Овидије, Туге, II, 433.Кени, Едвард (1998). „Овидије“. Енциклопедија Британика. Приступљено 19. новембра 2022. Мемије је био аутор еротских песама. Ниједна од њих није сачувана, али Овидије наводи да „међу својим делима именује срамотне ствари, а и саму срамоту“.Овидије, Туге, II, 433 и даље: „код којих уз саме ствари стоји и њихово име, а са именима и срамота.“ Иако Овидије не наводи конкретно о чему је Мемије писао, он га помиње заједно са песницима попут Катула, Калва и Тибула, чије су песме наводно говориле о њиховим сопственим ванбрачним везама. То сугерише да су се и Мемијева дела можда бавила сличном тематиком.

Овидијево помињање Мемиja уз познате и цењене песнике недавне прошлости могло би да указује на то да су његова дела и након његове смрти била добро цењена. Она су свакако била позната и Плинију Млађем крајем I века н. е., који помиње Мемијево име у одбрану сопственог писања поезије која се сматрала вулгарном.Плиније Млађи, Писма, V, 3. Почетком II века н. е., Аул Гелије је записао да су „прилично многи Грци“ сматрали Мемијево дело durus („тврдо“, у смислу „неуглађено“), неповољно га поредећи са делима Катула и Цине.Аул Гелије, Атичке ноћи, XIX, 7.

Према Енциклопедији Британика, једанаесто издање, Цицерон је хвалио Мемија због његових значајних беседничких способности, али је сматрао да су његов презир према латинској књижевности и склоност ка грчким узорима умањивали његову делотворност као правног заступника.Чизхолм, Хју, ур. (1911). „Мемије, Гај“. Енциклопедија Британика, том 18, 11. издање. Кембриџ јуниверсити прес, Цицерон, Брут, 70.

Најдиректнији Мемијев утицај на римску књижевност произлази из његовог положаја посветиоца Лукрецијеве дидактичке поеме De rerum natura, у којој песник наводи да жели да Мемија приближи епикурејској филозофији и физици. Мемијев однос са Лукрецијем није јасан: различито је тумачен као могући песников покровитељ и покровитељ његовог дела,Седли, Дејвид (2018). „Лукреције“. Станфордска енциклопедија филозофије. Приступљено 19. новембра 2022. као замишљени адресат којем је Лукреције приписивао „очајнички потребно преобраћење из живота политичких амбиција у живот филозофске повучености“, као и као озлоглашена корумпирана политичка личност коју је Лукреције изабрао да буде „предмет својих подругљивих опомена“.Хендри, Мајкл (2018). „Лукрецијева посвета: зашто Мемије?“ (ПДФ). Куркулио, 1757.

Слично томе, расправља се и о Мемијевом односу према епикурејству. Опште прихваћено гледиште јесте да је Мемије био „невољни ученик“ Лукрецијевих епикурејских идеја,Катерина Фолк (2002). Поетика латинске дидактичке књижевности: Лукреције, Вергилије, Овидије, Манилије. Оксфорд, иако је у ширем смислу био наклоњен њиховим основним начелима. Међутим, постоји и став да је Мемије можда био практикујући епикурејац, те да је његов сукоб са атинским епикурејцима произлазио из личне нетрпељивости према тој групи и њеном тумачењу филозофије.Морган, Лелин; Тејлор, Барнаби (2017). „Мемије Епикурејац“. Класикал Квортерли, 67 (2): 528–541. }

Породица Гај Мемије био је ожењен Фаустом Корнелијом, ћерком Луција Корнелија Суле.Лукреције (око 99–око 55. године п. н. е.). Интернетска енциклопедија филозофије. Имали су најмање једног сина, Гаја Мемиja, суфектног конзула 34. године п. н. е.Змескал (2009). Мемије се 55. године п. н. е. развео од Фаусте због њене прељубе, што је допринело поправљању његовог односа са Цезаром.

Његова сестра Меммија била је удата за Гаја Скрибонија Куриона.Честер Луис Нојдлинг (1955). Просопографија Катула. Универзитет Вирџиније, Оксфорд, Тиме је Мемије постао ујак млађег Гаја Скрибонија Куриона, који је погинуо 49. године п. н. е. борећи се на страни Јулија Цезара.

Чињеница да Гај Мемије није носио очево praenomen, Луције, указивала би на то да је имао најмање једног старијег брата, вероватно по имену Луције Мемије, будући да је било уобичајено да најстарији син у породици наследи очево име. Међутим, тај претпостављени брат се не појављује у историјским изворима.

Литература

Фарел, Џозеф (2020). „11: Да ли је Мемије био добар краљ?“ У: О'Рурк, Донча (ур.). Приступи Лукрецију: традиције и новине у читању дела „О природи ствари“. Cambridge University Press, стр. 219–240.

Хоган, Патрик (2006). „Куртије Никија“. Лексикон грчких граматичара антике. Брил. Приступљено 19. новембра 2022.

Салвеј, Брент (1994). „Шта је у имену? Преглед римске ономастичке праксе од око 700. године п. н. е. до 700. године н. е.“ Часопис за римске студије, 84: 124–145. DOI: 10.2307/300873. .

Змескал, К. Кембриџ: Cambridge University Press.

Референце

Категорија:Умрли 49. п. н. е.