мини|Женски акт (Female nude), аутор Чарлс Гилхаузен, разгледница, 1919.
Еротска фотографија је стил уметничке фотографије еротске, сексуално сугестивне или сексуално провокативне природе. То је врста еротске уметности.
Обухват и сврха У широком спектру, еротска фотографија се често разликује од фотографије акта, која приказује наге моделе не нужно у еротским ситуацијама, и порнографске фотографије, која има сексуално детаљнију природу. Порнографска фотографија углавном иде у правцу „опсценог” и сматра се да јој недостаје уметничка или естетска вредност; међутим, о граници између уметности и порнографије расправља се и друштвено и правно, а многи фотографи стварају дела која намерно игноришу ове разлике.
Еротске фотографије су обично намењене за комерцијалну употребу, укључујући масовно произведене предмете као што су украсни календари, пинап постери и часописи за мушкарце, попут Пентхауса (Penthouse) и Плејбоја (Playboy), али многи уметнички фотографи су се такође опробали у детаљним или еротским приказима. Поред тога, понекад су еротске фотографије намењене само партнеру модела. Гламур фотографија је често еротска.
Модели Модели еротских фотографија укључују професионалне манекене, познате личности и аматере. Познати забављачи углавном не позирају наги за фотографије. Прва забављачица која је позирала нага за фотографије била је позоришна глумица Ејда Ајзакс Менкен (1835–1868). Међутим, бројне познате филмске звезде позирале су као пинап модели и биле промовисане у фотографији и другим медијима као секс-симболи. Већина еротских фотографија приказује женске моделе, али објављују се и еротске слике мушкараца.
Не постоје формалне квалификације за моделе, али се захтева пунолетство. Теме које се користе у еротским фотосесијама могу бити разноврсне, а на моделу и фотографу је да одреде шта ће снимање обухватити, тако да модел мора бити свестан својих граница.
Почеци
Пре 1839. године, прикази голотиње и еротика углавном су се састојали од слика, цртежа и гравира. Те године, Луј Дагер је представио први практични процес фотографије Француској академији наука. За разлику од ранијих фотографских метода, његове дагеротипије биле су запањујућег квалитета и нису бледеле током времена. Уметници су прихватили технологију као нови начин за приказивање наге форме, која је у пракси била женска форма. Чинећи то, барем у почетку, покушавали су да прате стилове и традиције ове уметничке форме. Традиционално, у Француској, академија (académie) је била студија акта коју је радио сликар како би савладао женску (или мушку) форму. Свака је морала бити регистрована код француске владе и одобрена, иначе се није могла продавати. Убрзо су фотографије актова почеле да се региструју као академије и пласирају на тржиште као помоћ сликарима. Међутим, реализам фотографије наспрам идеализма слике учинио је многе од њих суштински еротским.
У делу Nude Photography, 1840–1920, Питер Маршал напомиње: „У преовлађујућој моралној клими у време проналаска фотографије, једина званично одобрена фотографија тела била је за продукцију уметничких студија. Многи од преживелих примерака дагеротипија очигледно не припадају овом жанру, већ имају сензуалност која јасно имплицира да су дизајниране као еротске или порнографске слике”.
Дагеротипије, међутим, нису биле без недостатака. Главна потешкоћа била је та што су се могле репродуковати једино фотографисањем оригиналне слике, будући да је свака слика била оригинал, а процес на металу не користи негативе. Поред тога, најраније дагеротипије имале су време експозиције од три до петнаест минута, што их је чинило донекле непрактичним за портрете. За разлику од ранијих цртежа, акција се није могла приказати. Позе које су модели заузимали морале су да се задрже веома мирно током дугог времена. Још једно ограничење била је монохроматска слика коју је технологија могла да произведе. Због тога се стандардна порнографска слика преусмерила са једне од две или више особа које учествују у сексуалном чину на усамљену жену која излаже своје гениталије. Цена процеса је такође ограничила ширење технологије. Пошто је једна слика могла коштати недељну плату, публику за актове углавном су чинили уметници и виши слојеви друштва.
Стереоскопија је изумљена 1838. године и постала је изузетно популарна за дагеротипије, укључујући и еротске слике. Ова технологија је произвела врсту тродимензионалног приказа који је веома одговарао еротским сликама. Иако је створено на хиљаде еротских дагеротипија, познато је да је само око 800 преживело; међутим, њихова јединственост и цена значили су да су некада биле играчке богатих људи. Због њихове реткости, дела се могу продати за више од 10.000 британских фунти.
Калотипски процес Године 1841, Вилијам Фокс Талбот патентирао је калотипски процес, први негатив-позитив процес, који је омогућио израду вишеструких копија. Овај изум је дозвољавао да се из стакленог негатива произведе готово неограничен број отисака. Технологија је такође смањила време експозиције и омогућила право масовно тржиште за јефтину комерцијалну фотографију. Технологија је одмах примењена за репродукцију портрета актова, који су према тадашњим стандардима класификовани као порнографски. Париз је убрзо постао центар ове трговине. Године 1848. у Паризу је постојало само тринаест фотографских студија; до 1860. било их је преко 400. Већина њих је остваривала приход од продаје илегалних слика актова масама које су сада могле то себи да приуште. Слике су се такође продавале у близини железничких станица, од стране путујућих трговаца и жена на улицама које су их скривале испод хаљина. Често су се производиле у сетовима (од четири, осам или дванаест) и извозиле међународно, углавном у Енглеску и Сједињене Државе. И модели и фотографи су углавном били из радничке класе, па је изговор о уметничком моделу било све теже користити. До 1855. године ниједан фотографски акт више није био регистрован као академија, а посао је прешао у илегалу како би се избегло кривично гоњење.
Викторијанска традиција мини|десно|300px|Edvard Majbridž: Жена шета са штапом за пецање (детаљ)
Викторијанска порнографска традиција у Британији имала је три главна елемента: француске фотографије, еротске графике (продаване у продавницама у улици Холивел, давно несталој лондонској саобраћајници, коју је збрисао Олдвич) и штампану литературу. Способност масовне репродукције фотографија помогла је успону новог пословног појединца — дилера порнографије. Многи од ових дилера користили су поштански систем за дистрибуцију еротске фотографије, шаљући фотографске картице претплатницима у обичним омотима. Викторијанска порнографија имала је неколико карактеристика које су је дефинисале. Одражавала је веома механистички поглед на људску анатомију и њене функције. Наука, нова опсесија, призивана је како би се наводно проучавало наго људско тело. Следствено томе, сексуалност модела је често деперсонализована, и лишена је било какве страсти или нежности. У то време је такође постало популарно приказивање нагих фотографија жена егзотичне етничке припадности, под окриљем науке.
Студије овог типа могу се наћи у раду Едварда Мајбриџа. Иако је фотографисао и мушкарце и жене, женама су често давани реквизити попут пијачних корпи и штапова за пецање, што је слике жена чинило танко прикривеном еротиком.
Паралелно са историјом британског штампарства, фотографи и штампари у Француској су се често окретали медијуму разгледница, производећи их у великом броју. Такве картице су у САД постале познате као „француске разгледнице”.The Color of Words: An Encyclopaedic Dictionary of Ethnic Bias in the United States, Philip Herbst. Intercultural Press, 1997, . p.86.
Француски утицај
Почетна појава сликовних разгледница (и ентузијазам са којим је нови медијум прихваћен) покренула је нека правна питања која се могу посматрати као претече каснијих контроверзи на интернету. Сликовне разгледнице су омогућавале и подстицале многе појединце да шаљу слике преко државних граница, а правна доступност слике на разгледници у једној земљи није гарантовала да ће се картица сматрати „прикладном” у одредишној земљи, или у транзитним земљама кроз које би картица морала да прође. Неке земље су одбиле да рукују разгледницама које су садржале сексуалне референце (као што су призори са мора) или слике потпуне или делимичне голотиње (укључујући слике класичних статуа или слика). Многе француске разгледнице приказивале су голе жене у еротским позама. Оне су биле описане као разгледнице, али њихова примарна сврха није била слање поштом јер би биле забрањене за испоруку. Улични дилери, продавнице дувана и разни други продавци куповали су фотографије ради препродаје туристима. Продаја еротике била је забрањена, а многе од ових разгледница су се продавале „испод тезге”.
Уместо тога, фотографије актова и еротске фотографије биле су рекламиране у месечном часопису под називом La Beauté, који је наводно био намењен уметницима који су тражили позе. Свако издање је садржало 75 слика актова које су се могле наручити поштом, у облику разгледница, ручно тонираних или у сепија тону.
Рани 20. век
Ране 1900-те донеле су неколико важних побољшања у дизајну камера, укључујући проналазак камере од 35 mm или „искрене” камере 1913. године од стране Оскара Барнака из компаније Ernst Leitz. Ur-Leica је била компактна камера заснована на идеји смањења формата негатива и њиховог каснијег увећавања, након што су експонирани. Овај мали, преносиви уређај олакшао је фотографисање актова у забаченим парковима и другим полујавним местима и представљао је велики напредак за аматерску еротику. Уметници су били одушевљени својом новом способношћу да праве импровизоване фотографије без ношења гломазног апарата.
Уметник с почетка 20. века, И. Џ. Белок, који је своје најпознатије слике направио користећи старе негативе на стакленој плочи, остао је најбоље упамћен по својим приземним сликама проститутки у домаћем окружењу у Сторивилу, четврти црвених фењера у Њу Орлеансу. За разлику од уобичајених слика жена незграпно позираних усред драперија, велова, цвећа, воћа, класичних стубова и оријенталних мангала, Белокови модели делују опуштено и пријатно. Дејвид Стајнберг спекулише да су се проститутке можда осећале пријатно поред Белока јер је он био „у великој мери сабрат изопштеник”.
Остали фотографи нагих жена овог периода укључују Александар-Жака Шантрона, Жана Ажелуа и Алфреда Чејнија Џонстона. Шантрон је већ био етаблирани сликар пре него што је експериментисао са фотографијом, док су Ажелу и Џонстон своје каријере остварили у фотографији.
Жилијен Мандел (вероватно псеудоним) постао је познат 1920-их и 1930-их по својим изузетним фотографијама женског тела. Учествујући у немачком „њу ејџ покрету на отвореном”, Мандел је направио бројне слике у природном окружењу, објављући их преко париских студија Алфреда Нојера и P-C Paris, Les Studios и Neue Photographische Gesellschaft. Модели се често налазе у високо уређеним класичним позама, фотографисани и у студију и на отвореном. Слике су уметнички компоноване, са изузетним тоновима и меком употребом осветљења — приказујући специфичну текстуру створену светлошћу пре него сенком.
Још један вредан пажње фотограф прве две деценије 20. века био је нудистички фотограф Арундел Холмс Николс (1923–2008). Његов рад, приказан у архивима Института Кинси, уметнички је компонован, често дајући његовим фигурама иридесцентни сјај. Идући Манделовим стопама, Николс је фаворизовао снимке на отвореном.
Многе фотографије из овог периода биле су намерно оштећене. Белок је, на пример, често гребао лица својих модела како би сакрио њихов идентитет. Неки од његових других модела су фотографисани са маскама. Питер Маршал пише: „Чак и у релативно боемској атмосфери Кармела у Калифорнији током 1920-их и 1930-их, Едвард Вестон је морао да фотографише многе своје моделе без приказивања њихових лица, а неких 75 година касније, многе заједнице су мање отворене према таквим стварима него што је Кармел тада био.”