Основи геополитике: Геополитичка будућност Русије () јесте књига из области геополитике аутора Александра Дугина. Њено објављивање 1997. године наишло је на веома повољан пријем у Русији; дело је остварило значајан утицај у круговима руске војске, полиције и спољнополитичке елите, а коришћено је и као уџбеник на Војној академији Генералштаба Оружаних снага Руске Федерације. За Дугина — руског аналитичара који заступа ултранационалистичку и крајње десничарску идеологију засновану на концепту неоевроазијства — потом су се заинтересовале утицајне руске политичке фигуре, док је он сам развио блиску сарадњу са Академијом Генералштаба.
Дугин као коаутора и своју главног надахнитеља наводи генерала Николаја Клокотова са Академије Генералштаба, премда Клокотов то одриче. Генерал-пуковник Леонид Ивашов, некадашњи начелник Главне управе за међународну војну сарадњу Министарства одбране Руске Федерације, такође је учествовао у конципирању књиге.
Употреба у политици Клокотов је изјавио да ће у будућности књига „служити као моћна идеолошка основа за припрему нове војне команде”. Дугин је истицао да је књига прихваћена као званични уџбеник у бројним руским образовним установама. Некадашњи председник руске Државне думе Генадиј Селезњов, коме је Дугин био саветник за геополитичка питања, залагао се за то „да Дугинова геополитичка доктрина постане обавезан део школског програма”.
Евроазијска спољнополитичка доктрина Евроазијско расположење бележи сталан раст у руском друштву од доласка Владимира Путина на власт. Према истраживању јавног мњења које је 2021. године спровео Левада-центар, 64 % грађана изјаснило се да Русију не сматра европском земљом, док је свега 29 % испитаника доживљава као део Европе.
Русија је 2023. године усвојила нову евроазијску и изразито антизападну спољнополитичку стратегију кроз документ под називом „Концепција спољне политике Руске Федерације”, који је одобрио Владимир Путин. Документ дефинише Русију као „јединствену државу-цивилизацију и огромну евроазијску и европацифичку силу” која тежи стварању „Великог евроазијског партнерства” кроз јачање веза са Кином, Индијом, државама исламског света и остатком Глобалног југа (Латинска Америка и Јужна Африка). Та стратегија означава Сједињене Америчке Државе и друге англосаксонске земље као „главног покретача, организатора и извршиоца агресивне антируске политике колективног Запада” и настоји да доведе до краја америчку геополитичку доминацију у међународним односима. Документ заузима и неосовјетски дискурс, представљајући Русију као државу континуитета некадашњег СССР-а и апелујући на ширење „историјски тачних информација” о „пресудном доприносу Совјетског Савеза” у успостављању послератног светског поретка и самих Уједињених нација.
Садржај У Основама геополитике Дугин успоставља суштинску дихотомију између „атлантских” и „евроазијских” друштава, што истраживач Бенџамин Р. Тајтелбаум сажима као поделу „између друштава чији их је приморски географски положај учинио космополитским и континенталних друштава суштински усмерених ка самоочувању и кохезији”. Дугин захтева да „атлантска друштва”, на челу са Сједињеним Америчким Државама, изгубе шири геополитички утицај у Евроазији, док би Русија требало да обнови сопствени утицај преко територијалних анексија и стратешких савеза.
У тексту се отворено истиче да „битка за светску владавину Руса” никада није окончана и да Русија представља „полазиште нове антибуржоаске и антиамеричке револуције”. Будуће Евроазијско царство почиваће „на темељном принципу заједничког непријатеља: одбацивању атлантизма, стратешкој контроли САД и одбијању да се допусти доминација либералних вредности”. Аутор чак не искључује ни могућност да Русија тактички приступи Европској унији и НАТО-у или их привидно подржи, уколико би то послужило као прагматично средство за унутрашњу субверзију Запада и сузбијање геополитичког „американизма”.
Изузев у случајевима Украјине и Грузије, класичне војне акције у плану имају секундарну улогу у односу на деловање војнообавештајних структура. Уџбеник разрађује сложен систем субверзије, дестабилизације и дезинформација под окриљем руских тајних служби. Ове операције требало би поткрепити енергичном и немилосрдном употребом руског природног гаса, нафте и других енергетских ресурса као средстава економског притиска и уцене према другим државама. Највиши стратешки циљ за будућност, како се наводи, јесте „потпуна ’финландизација’ читаве Европе”.
У Европи Немачкој би требало препустити de facto политичку доминацију над већином католичких и протестантских држава у средњој и источној Европи. Калињинградска област могла би у том контексту бити враћена Немачкој. У књизи се конципира стварање „осовине Москва—Берлин”. Француску треба подстицати на формирање чврстог геополитичког блока са Немачком, будући да обе државе гаје „снажну антиатлантистичку традицију”. Уједињено Краљевство, окарактерисано као пука „екстратериторијална плутајућа база САД”, мора бити у потпуности изоловано и одсечено од остатка континенталне Европе и Европске уније. Финску је неопходно припојити Русији: њен јужни део сјединио би се са Републиком Карелијом, док би се северни део прикључио Мурманској области. Естонија би требало да припадне немачкој интересној сфери. Летонији и Литванији намењен је „посебан статус” у руско-евроазијском простору, мада аутор даље истиче да ове две балтичке државе треба непосредно укључити у састав Русије уместо признавања њихове пуне суверености. Грузију би требало територијално распарчати: Абхазија и „Уједињена Осетија” (која обухвата грузијску Јужну Осетију и Северну Осетију) биле би интегрисане у Русију, док се свака независна спољна политика Грузије одбацује као недопустива. Белорусија и Молдавија треба да престану да постоје као засебне државе и да постану интегрални део руске територије. Пољској се предвиђа „посебан статус”, уз могућност њене нове поделе између немачке и руске сфере утицаја. Румунија, Северна Македонија, Србија, „српска Босна” и Грчка — као представнице „православно-хришћанског колективистичког Истока” — ујединиле би се са Москвом као „Трећим Римом” у отпору према „рационалистичко-индивидуалистичком Западу”. Украјину (изузев њеног крајњег западног дела) Русија мора у целости анектирати. По Дугину: „Украјина као држава нема никаквог геополитичког значаја, нема сопствену културну или универзалну поруку, географску посебност нити етничку искључивост; њезине територијалне амбиције представљају огромну претњу читавој Евроазији и, без коначног решења украјинског питања, бесмислено је уопште говорити о озбиљној континенталној политици”. Украјини не би требало дозволити да постоји као независна творевина, осим евентуално као санитарни кордон (cordon sanitaire), што је опција неприхватљива за западне стандарде. Насупрот томе, подручје Западне Украјине (простори Волиније, Галиције и Закарпатја), с обзиром на већински римокатоличко становништво, може образувати засебну конфедерацију, али искључиво без атлантистичке контроле.
На Блиском истоку и у Централној Азији У делу се подвлачи неопходност стварања „континенталног руско-исламског савеза” који би представљао кичму „антиатлантистичке стратегије”. Савезништво почива на „традиционалном и духовном карактеру руске и исламске цивилизације”. Иран заузима положај главног партнера у региону, у оквиру пројектоване „осовине Москва—Техеран”. Јерменија има улогу стратешког ослонца и предвиђена је као спона у оквиру помоћне „осовине Москва—Јереван—Техеран”. Аутор истиче да Јермени представљају „аријевски народ… баш као Иранци и Курди”. Азербејџан би могао бити разграђен или у потпуности препуштен Ирану. Неопходно је изазивати „геополитичке потресе” унутар саме Турске, што се може постићи мобилизацијом Курда, Јермена и осталих националних заједница (укључујући Грке) против владајућих структура у Анкари. Кавказ се третира искључиво као руска интересна зона, укључујући северну и источну обалу Каспијског језера (делове Казахстана и Туркменистана), уз пуну геополитичку интеграцију простора Централне Азије (Узбекистан, Киргистан и Таџикистан)."
У источној и југоисточној Азији Дугин заговара распад и територијално дељење Кине. Народна Република Кина представља стратешку опасност по Руску Федерацију и „мора бити разграђена у највећој могућој мери”. Према његовој замисли, Русија као сигурносни појас мора преузети контролу над просторима Тибета, Синђанга, Унутрашње Монголије и Манџурије. Заузврат, Кини би требало препустити експанзију према југу — ка просторима Индокине (изузев Вијетнама, који се третира као традиционално наклоњен Русији), Филипина, Индонезије и Аустралије. Ипак, како преноси часопис Саут Чајна морнинг пост () у тексту из 2022. године: „Дугин је испрва страховао да ће Кина послужити као средство америчког ’империјализма’, али је касније променио мишљење и почео да исказује дубоко поштовање према тој земљи, видећи је као моћну, самосталну и истински суверену silu”. Темур Умаров, стручњак за руско-кинеске односе из Карнегијеве задужбине за међународни мир, наводи да је „Дугин постао одушевљен Кином увидевши да званични Пекинг, за разлику од Москве из деведесетих, уопште не тежи уклапању у свет под доминацијом Запада. Он процењује да кинески поредак од Запада усваја само оно што му омогућава јачање сопственог система, градећи нови стуб моћи потпуно независан од западних утицаја”. На јапанском смеру потребно је манипулисати унутрашњом политиком преко понуде о повратку Курилских острва, уз истовремено подстицање антиамериканизма, како би Русија стекла статус савезника Токија. Монголија треба да буде интегрисана у шири евроазијски геополитички систем.
Аутор закључује да Русија има дужност да подстиче глобални антиамериканизам, јер ће „управо САД послужити као главни геополитички жртвени јарац”.
У Америци На подручју америчког континента, посебно унутар Сједињених Америчких Држава и Канаде: Русија треба да упосли свој обавештајни апарат како би унутар САД и Канаде изазвала дубоку нестабилност и сецесионистичке тежње уперене против неолибералног глобалистичког поретка. Између осталог, сугерише се подстицање радикалних расистичких група како би се разорио друштвени мир и изазвао снажан отпор постојећем политичком систему САД. Неопходно је „уносити геополитички неред у амерички унутрашњи живот, потпиривати све форме сепаратизма, као и етничке, социјалне и расне поделе, уз отворену подршку екстремним, дисидентским и секташким покретима ради паралисања политичких процеса у земљи. Истовремено, потребно је активно охрабривати изолационистичке тенденције у америчкој спољној политици”. Евроазијски геополитички покрет треба ширити и на просторе Централне и Јужне Америке.
Пријем и утицај Виши научни сарадник Хуверовог института Џон Б. Данлоп оценио је да „снажан одјек овог замишљеног ’евроазијског’ уџбеника међу водећим људима руских елита јасно показује забрињавајући раст неофашистичких схватања током касног периода владавине Бориса Јељцина и касније током ере Владимира Путина”. Историчар Тимоти Д. Снајдер у есеју за часопис Њујорк ривју оф букс указује да су Основи геополитике дубоко утемељени у мисли правног теоретичара Карла Шмита, чија је визија конзервативног међународног поретка значајно утицала и на нацистичку идеологију. Снајдер подвлачи и кључну Дугинову улогу у ширењу покрета евроазијства и националбољшевизма.