Силмарилион () је колекција радова Џ. Р. Р. Толкина, коју је након његове смрти приредио и издао његов син Кристофер Толкин 1977. године, уз помоћ Гаја Кеја, који је касније постао познат писац фантастике. „Силмарилион“, заједно са другим Толкиновим делима, формира обимну, али недовршену причу која описује универзум Средње земље, у коме се одвијају приче из „Хобита“ и „Господара прстенова“.
Након успеха „Хобита“, а пре издавања „Господара прстенова“, Толкинови издавачи су захтевали књигу која претходи причи из „Хобита“, па им је Толкин послао рану скицу „Силмарилиона“. Због неразумевања, издавачи су одбацили овај текст пре него што су га до краја прочитали. После тог неуспеха, Толкин је почео да ради на тексту „Дуго очекивана забава“, који је по његовим речима прво поглавље „приче о Хобитима“, а касније и „Господара прстенова“.
„Силмарилион“ је подељен у пет делова. Први део, „Аинулиндале“, говори о стварању Ее, света у коме је смештена Средња земља. „Валаквента“ је други део који даје опис Валара, Мајара и других натприродних елемената Ее. Следећи одељак, „Квента Силмарилион“, према коме је и целокупном делу дат назив, говори о догађајима који су се десили пре и током Првог доба, укључујући и ратове Нолдора против Моргота за повратак светих драгуља Силмарила. Четврти део, „Акалабет“ описује историју и пад острвског краљевства Нуменор и његовог становништва. Овај догађај је смештен у Друго доба Сунца. Последњи део, „О Прстеновима моћи и Трећем добу“, је кратак сажетак историје Трећег доба, закључно са догађајима описаним у „Господару прстенова“.
Пет делова је првобитно писано засебно, али је старији Толкин имао замисао и жељу да буду издати као једна целина. Након његове смрти, Кристофер је сабрао сва очева ранија дела и попунио књигу. У неколико наврата било је потребно смислити потпуно нов материјал, како би се отклониле противречности.
Опште црте мини|200п|Предња корица српског издања Силмарилиона из 2006. године. Радња „Силмарилиона“, као и других Толкинових дела о Средњој земљи, смештена је негде у Земљиној прошлости. Да би се та идеја одржала, „Силмарилион“ је, у оквиру контекста легенди и хронологије Толкинове космологије, превод три Билбова записа Преводи са вилењачког, које је писао док је боравио у Ривенделу.
Значајна поглавља књиге: „Музика Аинура“ „О Берену и Лутијени” „О Турину Турамбару” „О Туору и паду Гондолина” „О путовању Ерендиловом и Рату Бесних“
У унутрашњости књиге постоји запис исписан тенгваром. У преводу значи: „Приче о Првом добу када Моргот обитаваше у Средњој земљи и Вилењаци водише рат са њим за повратак Силмарила којем треба додати пад Нуменора и историју Прстенова моћи и Трећег доба где се ове приче завршавају.“
Синопсис
Аинулиндале и Валаквента
Први одељак Силмарилиона, Аинулиндале (), јесте мит о настанку света. Илуватар () је прво створио Аинуре, групу вечних духова или демијурга, назвавши их „изданком своје мисли“. Илуватар их је све окупио и представио им музичку тему, према којој им је дао да стварају Велику Музику. Мелкор, Аину коме је Илуватар дао „највећу моћ и знање“, удаљио се од хармоније и почео стварати своју музику. Неки Аинури су му се придружили, док су други остали уз Илуватара, проузрокујући неслагање у музици. Ово се десило три пута, али Еру Илуватар је сваки пут успешно надјачавао свог подређеног новом музичком темом. Илуватар је тада зауставио музику и показао им је Арду и њене становнике. Визија је нестала после неког времена и Илуватар је понудио Аинурима шансу да уђу у Арду и да управљају тим светом.
Многи Аинури су прешли у Арду где су узели физичку форму, тиме се везујући за свет. Виши Аинури постали су Валарима, док су нижи постали Мајарима. Валари су настојали да припреме свет за долазак становника, „деце Илуватара“ (Људи и Вилењака), док је Мелкор, желећи Арду за себе, стално уништавао њихов рад, све док, кроз стално уништавање и стварање, свет није попримио облик.
Валаквента () описује Мелкора и сваког од четрнаест Валара у детаљима, као и неколико Мајара. Такође говори о томе како је Мелкор завео много Мајара (укључујући Саурона и Балроге) и приволео их у своју службу.
Квента Силмарилион
Квента Силмарилион (), која представља највећи део књиге, је низ међусобно повезаних прича, смештених у Прво доба, које обликују трагичну сагу три драгуља Силмарила.
Валари су покушали да свет уреде за Вилењаке и Људе, али је Мелкор константно уништавао њихов рад. Стога су се повукли у Аман, континент западно од Средње земље, где су основали свој дом који су назвали Валинор. Када су се Вилењаци пробудили, Валари су одлучили да се боре против Мелкора како би Вилењаци били безбедни. Поразили су и заробили Мелкора, а потом позвали Вилењаке да им се придруже у Аману. Многи Вилењаци су пошли у Аман, неки су посустајали успут, док преостали, названи Аварима, нису ни пошли. Три племена који су пошла су Ванјари, Нолдори и Телери.
У Аману, нолдорски Вилењак Феанор је направио Силмариле, драгуље који су сијали светлошћу Два Дрвета Валинора. Силмарили су осветљавали Аман пре него што су Месец и Сунце били створени. Мелкор је побегао у Средњу земљу, притом уништивши Два Дрвета, убивши Феаноровог оца и укравши Силмариле. Феанор и његови синови заклели су се да ће се осветити Мелкору, кога је Феанор тада назвао Морготом (), као и свакоме ко им ускрати право на Силмариле. Не осврћући се на савет Валара, кренули су у потеру против Моргота у Средњу земљу. Како би прешли у Средњу земљу, напавши и убивши многе Телере, украли су њихове бродове.
Одмах по доласку у Средњу земљу Моргот је напао вилењачко краљевство Доријат, али је његов напад одбијен. Ова битка је прва од пет битака (касније названих Ратом Драгуља) Моргота против Вилењака, касније уз помоћ Патуљака и Људи. Нолдори су под вођством Феанора стигли у Средњу земљу и напали Моргота. Феанор је у свом исхитреном нападу погинуо, али Нолдори су извојевали победу, а Моргот се затворио у својој тврђави Ангбанд. После мирног периода Моргот је напао Нолдоре, али је поново поражен и његова тврђава је држана под опсадом. Готово четири стотине година касније, Моргот је у изненадном нападу пробио опсаду и потиснуо Нолдоре.
Човек по имену Берен преживљава ту битку и доспева у Доријат, где се заљубљује у Вилу Лутијену, краљеву ћерку. Краљ је настојао да спречи њихов брак, тако што је дао, како се њему чинило, неостварив услов: да се поврати један Силмарил од Моргота. Лутијена је пошла за Береном да га испуне. Саурон, моћни Морготов слуга, их је успут заробио, али су они успели да побегну и уђу у Ангбанд, где су украли један Силмарил из Морготове круне. Берен га је донео краљу и тада је остварено прво спајање Људи и Вилењака.
Нолдори, видевши да смртник и Вила могу да се инфилтрирају у Ангбанд, схватили су да Моргот није непобедив. Напали су га поново, овај пут са великом војском, сачињеном од Вилењака, Патуљака и Људи. Али Моргот их је преварио, пошто је претходно тајно замрачио срца Људи из Маидросове војске. На крају је војска Вилењака у потпуности поражена, делимично и због издаје Људи. Ипак, многи Људи су остали верни Нолдорима и касније су били почаствовани.
Највеће почасти су добили браћа Хурин и Хуор, од куће Хадора. Моргот је заробио Хурина и проклео читав његову породицу. Хуринов син Турин Турамбар је услед тог проклетства починио многа дела, узвишена и страшна, од којих је највеће било убиство змаја Глаурунга, највећег од Морготових слугу у то време.
Хуоров син Туор је био умешан у судбину скривеног нолдорског краљевства Гондолин. Венчао се са Идрилом, ћерком Тургона, господара Гондолина, што је било друго спајање Вилењака и Људи. Након пада Гондолина, Туор је спасао многе његове житеље од уништења. Син Туора и Идриле, Еарендил Полу-вилењак се оженио Елвингом, потомком Берена и Лутијене. Уз помоћ Елвинге и Силмарила који је она носила, Еарендил је успео да пронађе пут за Аман и затражио је, у име Вилењака и Људи, помоћ Валара у рату против Моргота. Услишивши његову молбу, Валари су напали Моргота и у Рату Бесних, након кога је Белеријанд нестао под морем, потпуно уништили Ангбанд. Моргот је прогнан из оквира Арде и Прво доба Сунца је окончано.
Еарендил и Елвинга, као и њихова деца, близанци Елронд и Елрос су, као Полу-вилењаци, потомци бесмртних Вилењака и смртних Људи, добили могућност да одаберу ком роду ће припасти. Елронд је одабрао да припада Вилењацима, док је његов брат изабрао људе. Елрос је постао и први краљ Нуменора.
Акалабет
Акалабет („Срушен“) говори о историји и паду острвског краљевства Нуменор, настањеном Дунедаинима. После пораза Моргота, Валари су дали острво трима кућама Едаина који су помагали Вилењацима у рату против њега. Наклоношћу Валара, Дунедаинима је дата мудрост и дужи живот већи од било које смртне расе, тиме поставши сличнији Високим Вилењацима из Амана. Заиста је Нуменор био ближи Аману него Средњој земљи, али њихова моћ је била у срећи и прихватању своје смртности. За пад Нуменора у великој мери је био одговоран Саурон (некада главни заповедник Моргота), који се појавио током Другог доба и покушао да покори Средњу земљу.
Нуменорејци су кренули на Саурона, који је видео да их не може победити силом и дозволио им је да га одведу као заробљеника у Нуменор. Тамо је обмануо њиховог краља Ар-Фаразона. Стално му је говорио да иде да тражи бесмртност који су му Валари ускратили, и тиме је садио мржњу Нуменорејаца према Валарима и Вилењацима на западу. Због тога су сва моћ и знање Нуменорејаца биле усмерене ка тражењу бесмртности, али их је то слабило, смањујући њихов животни век сличан ономе обичних људи. Саурон је пожуривао краља да започне рат са Валарима и да се моле његовом старом господару Мелкору, за кога је рекао да би им могао даровати жарко жељену бесмртност. Ар-Фаразон је саградио флоту и запловио према Аману. Валари и Вилењаци у Аману су у очајању призвали Илуватара за помоћ, јер су се плашили да ни у свој својој снази ипак неће надјачати Нуменорејце. Када се Ар-Фаразон искрцао на обалу, Илуватар је уништио његову флоту и потопио и сам Нуменор у знак одмазде због побуне против правичне владавине Валара. Створио је велики талас, никада виђен до тада, који је уништио и потопио острво Нуменор, убијајући скоро све становништво и мењајући облик Средње земље. Преживели су само они Дунедаини који су пре тога запловили на исток.
Међутим, Саурон, који је био бесмртни Мајар, избегао је смрт и побегао у Средњу земљу. Они Нуменорејци који су остали верни Валарима су били поштеђени и избачени на обале Средње земље. У Средњој земљи су основали краљевства Гондор и Арнор. Међу преживелима су били Елендил, њихов вођа, и његова два сина Изилдур и Анарион. Елендил је постао господарем северног краљевства Арнор. Изилдур, који ће у предстојећем рату одсећи Јединствени Прстен са Сауронове руке, и његов брат Анарион су постали господари Гондора. Иако је њихова моћ била мања него моћ Нуменора, била је велика у Средњој земљи међу дивљим Људима.
О Прстеновима моћи и Трећем добу
Закључни део књиге говори о догађајима који су споменути у Господару прстенова. Састоји се од двадесетак страница које описују догађаје из Другог и Трећег доба у Средњој земљи. У Другом добу, Саурон се појавио као главна сила у Средњој земљи и Прстенови моћи су исковали Вилењаци предвођени Келебримбором. Саурон је тајно исковао свој прстен у намери да њиме контролише власнике осталих прстенова, што је довело до рата између народа Средње земље и Саурона, Рата последње Алијансе, у коме су се Вилењаци и преостали Нуменорејци ујединили како би поразили Саурона, чиме је завршено Друго доба. У Трећем добу Јединствени Прстен је припао Изилдуру, кога су убили Орци у Андуину и од тада је Прстен изгубљен. Такође је дат кратак опис догађаја који су се десили у књизи Господар прстенова, о слабљењу Гондора и поновном појављивању Саурона, о Белом савету, Сарумановој издаји, о Сауроновом коначном уништењу и о уништењу Прстена.
Идеја и стварање Развој текста мини|200п|Издање из 1977. године.