Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин (, ; Гори, 18. децембар 1878 — Москва, 5. март 1953) био је први Генерални секретар Централног комитета Комунистичке партије Совјетског Савеза од 1922. до своје смрти 1953. године. Стаљин је преузео водећу улогу у совјетској политици након смрти Владимира Иљича Лењина 1924. године, постепено маргинализујући своје политичке противнике све док није постао неприкосновени лидер Совјетског Савеза.
Стаљин је покренуо командну економију, замењујући Нову економску политику из 1920-их петогодишњим плановима, чиме је започео период брзе индустријализације и економске колективизације. Преокрет у пољопривредном сектору је пореметио производњу хране, што је изазвало велику глад, укључујући катастрофалну глад у Совјетском Савезу 1932—33 (познату у Украјини као Голодомор).Findings of the Commission on the Ukraine Famine , Famine Genocide, 19 April 1988;Statement by Pope John Paul II on the 70th anniversary of the Famine Skrobach;Expressing the sense of the House of Representatives regarding the man-made famine that occurred in Ukraine in 1932–1933, US House of Representatives, 21 October 2003;
Током касних 1930-их, Стаљин је започео Велику чистку (познату још и као „Велики терор”), кампању за чишћење Комунистичке партије од људи оптужених за саботаже, тероризам и издају; она је убрзо проширена на војску и друге секторе совјетског друштва. У пракси, чистке су спровођене врло неселективно. Мете су често биле погубљене, затваране у Гулаг радне логоре или протериване. У годинама које су следиле, милиони припадника националних мањина су такође депортоване.
Током 1939. године Стаљин је потписао пакт о ненападању са нацистичком Немачком, након чега је уследила совјетска инвазија на Пољску, Финску, балтичке земље, Бесарабију и северну Буковину. Након што је Немачка прекршила пакт инвазијом на Совјетски Савез 1941, Совјети се прикључују Савезницима и играју важну улогу у поразу сила Осовине, по цену највећих жртава за било коју земљу у рату (углавном због масовне смрти цивила на територијама окупираним од стране Немачке). Након рата, Стаљин је инсталирао марионетске комунистичке режиме у већини земаља источне Европе, формирајући Источни блок, иза онога што је названо „Гвоздена завеса” совјетске владавине током Хладног рата. Стаљинова влада је такође била покретачка снага за уклањање политичких убистава из Конвенције о геноциду из 1948.
Модерна гледишта на Стаљина у Руској Федерацији су у великој мери подељена; једни га сматрају за великог тиранина.How Russia faced its dark past , BBC News (5 March 2003) а други за способног лидераRussian youth: Stalin good, migrants must go: poll , Reuters (25 July 2007) Након његове смрти, Стаљин и његов режим су били доведени у питање и осуђивани у више наврата. Стаљинов наследник Никита Хрушчов је 1956. године осудио његово наслеђе и тиме започео процес де-стаљинизације Совјетског Савеза. У новембру 2010, руска државна дума је усвојила декларацију којом окривљује Стаљина и остале тадашње високе државне званичнике као главне одговорне за Катињски масакр."Russian parliament condemns Stalin for Katyn massacre" , BBC News, 26 November 2010
Детињство и младост levo|145пlevo|145п Мајка Екатарина Геладзе и отац Висарион Џугашвили мини|Јосиф Висарионович Џугашвили Стаљин 1894. године у 15. години живота Стаљин је рођен у Грузији у осетинској породици у месту Диди Лило близу града Гори. Његов отац Висарион Џугашвили био је обућар по занимању. Његова мајка Екатарина Геладзе била је кмет од рођења. Њихово троје деце умрло је младо: Јосиф, звани „Сосо” (на грузијском језику Јосиф од милоште) био је јединац. Висарион Иванович Џугашвили је такође био кмет али је ослобођен и постао је обућар. Имао је своју обућарску радњу али је убрзо банкротирао због чега је био принуђен да ради у фабрици обуће у Тифлису и да се национално изјасни као Грузијац. У ретким тренуцима када је пијан долазио кући, најчешће је тукао свог сина и супругу. Један од Стаљинових пријатеља из детињства, Јосиф Иремашвили, је написао: „Те незаслужене и страхотне батине учиниле су да дечак постане тежак и снажан као и његов отац”. Исти пријатељ је такође написао да га никада није видео да плаче. Још један од његових пријатеља из овог периода Иремашвили сматрао је да су батине које је добијао од оца у Стаљину створиле мржњу према ауторитету. Такође је изјавио да је свако ко је имао моћ над другима Стаљина подсећао на његовог оца. По Иремашвилију, Стаљин је био Осет а право му је име „Сослан Џугајев”. Пошто је породица, да би могла да преживи, тежила да се асимилише у грузијско друштво, Стаљиново име се превело на грузијски у „Иосеб Бесарионис дсе Џугхашвили” (груз. იოსებ ბესარიონის ძე ჯუღაშვილი), одатле касније руска верзија „Јосиф Висарионович Џугашвили”. (Stalin und die Tragödie Georgiens, Стаљин и трагедија Грузије, Берлин 1932, др Јосиф Иремашвили)
Један од људи за које је Екатарина прала веш и чистила кућу био је јеврејски трговац из Горија, Давид Паписмедов. Паписмедов је малом Јозефу који је помагао мајци у овим пословима давао новац и књиге на читање и пружао му подршку. Деценијама касније Паписмедов је дошао у Кремљ да би се лично уверио у шта се развио мали Сосо. На изненађење његових сарадника, Стаљин не само да је примио у посету старијег јеврејског господина него се и задржао у срдачном разговору са њим.
Школовање мини|Јосиф Џугашвили 1902. године у младости 1888. године Стаљинов отац оставио је породицу без подршке и отишао да живи у Тифлису. По неким гласинама настрадао је у кафанској тучи док су други тврдили да су га видели живог и здравог још 1931. године у Грузији. Са осам година Стаљин је започео своје школовање у црквеној школи у Горију. Стаљин и његови вршњаци који су похађали ову школу били су углавном Грузијци и говорили су на једном од седам наречја кавкаског језика. Међутим у школи су били обавезни да говоре руски језик. Чак и кад су говорили руски, учитељи у школи подсмевали су се Стаљину и његовим друговима из одељења на грузијском акценту. Његови школски другови, који су углавном били деца богатих свештеника, државних службеника и трговаца су га такође исмевали. Шалили су се на рачун његове офуцане одеће и рошавог лица. Млади Сосо научио је да се супротстави својим мучитељима тако што их је застрашивао. Искоришћавао је слабости својих другова из разреда и излагао их суровом подсмеху. Да би избегао физичку конфронтацију, потенцијалне нападаче је одвраћао од сукоба тако што би им јасно ставио до знања да физичку силу користе као замену за мозак. Оваквом тактиком врло брзо је преузео улогу вође међу својим вршњацима.
Иако се касније трудио да прикрије своје грузијско порекло, Стаљин је током свог детињства био фасциниран грузијским фолклором. Приче које је читао говориле су о грузијским брђанима који су се храбро борили за грузијску независност. Стаљинов омиљени јунак из ових прича био је легендарни брђанин по имену Коба. Због тога је наговорио све своје другове из разреда да га зову Коба, а овај надимак ће постати и његов први револуционарни надимак. Био је одличан ђак и завршио је школу као први у класи због чега је са четрнаест година добио стипендију за наставак школовања у Тифлису на Теолошком семинару, образовној институцији руске православне цркве коју је похађао од 1894. године. Издржавао се тако што је, поред мале стипендије коју је добијао, певао у црквеном хору за шта је добијао плату. Иако је његова мајка желела да буде свештеник (чак и након што је постао лидер Совјетског Савеза) семинар је похађао не зато што је био религиозно опредељен већ зато што је то била једна од ретких могућности за образовање у Грузији зато што су представници власти били невољни да дозволе формирање грузијског универзитета.
Револуционарни рад мини|Јосиф Стаљин 1915. године Стаљиново ангажовање у социјалистичком покрету (или прецизније у његовом огранку који ће касније прерасти у комунистички покрет) почело је још док је похађао семинар. Током школских година Стаљин је приступио грузијској Социјал-демократској организацији у оквиру које је почео са пропагирањем Марксизма. Због свог политичког ангажовања Стаљин је 1899. године избачен са семинара. Своје активности наставио је у политичком подземљу Кавказа суочивши се са сталним хапшењима и двоструким прогонством у Сибир између 1902. и 1917. године. У овом периоду био је снажно наклоњен доктрини коју је поставио Владимир Иљич Лењин, а која је заговарала формирање јаке централизоване партије „професионалних револуционара”. Његово практично искуство учинило га је корисним за Лењинову Бољшевичку партију осигуравши му место у Централном комитету у јануару 1912. године. Неки историчари су касније тврдили да је у овом периоду свог живота Стаљин заправо био царски шпијун који је имао задатак да се инфилтрира у Бољшевичку партију али до данас нису откривени било какви објективни докази који би то потврдили. 1913. године узео је име Стаљин што на руском значи „човек од челика”.
Његов једини значајан допринос развоју марксистичке теорије тог доба била је теза Марксизам и национално питање коју је написао за време прогонства у Бечу, а која је заузимала ортодоксни марксистички став према овом важном питању. Ова теза је највероватније допринела његовом именовању за Народног комесара за национална питања по завршетку револуције.
Брак и породица Стаљинова прва жена била је Екатарина Сванидзе која је умрла после само три године брака 1907. године. На њеној сахрани Стаљин је изјавио да су са њом нестала и сва топла људска осећања према другим људима јер је само она умела да залечи његово срце. Са њом је имао једног сина Јакова Џугашвилија са којим се није најбоље слагао. Јаков је служио у Црвеној армији 1941. и био је заробљен од стране Немаца. Када су Немци понудили да га размене за високог немачког официра, Стаљин је одбио понуду рекавши „Ја немам сина по имену Јаков.” Јаков је погинуо у немачком заробљеништву тако што је натрчао на ограду под напоном. Међутим, ни до дан данас се не зна прави узрок његове смрти. Многи верују да је он извршио самоубиство.
Стаљинова друга жена Надежда Алилујева умрла је 1932. год.; извршила је самоубиство пуцајући у себе након једне жучне расправе са Стаљином. Према тврдњи њене ћерке, Надежда је написала опроштајну поруку чији садржај је био делом политички, а делом личне природе. Према званичној верзији умрла је од болести али многи и данас верују да ју је Стаљин убио. По неким изворима Стаљин је на њеној сахрани изјавио: „Умрла је као непријатељ.” Са њом је имао двоје деце; сина Василија и ћерку Светлану. Василиј је био ваздухопловац и брзо је напредовао у служби али је 1962. године умро од последица алкохолизма. Стаљин је једино био близак са ћерком Светланом али је она, када је порасла, емигрирала из Совјетског Савеза 1967. год. Имао је и ванбрачног сина Александра рођеног 1916. године.„Истраживао породично стабло и открио да му је деда — Стаљин” . Б92. 7. 4 2016.
Стаљинова мајка умрла је 1937. године. Стаљин није присуствовао погребу. Сматра се да је Стаљин до њене смрти био киван на своју мајку зато што га је натерала да се пријави на Тифлишки теолошки семинар због чега ју је често називао „матором курвом”.
Марта 2001. године. Руска независна телевизија НТВ открила је у Новокузњецку до тада непознатог Стаљиновог унука. Јуриј Давидов рекао је за НТВ да му је отац рекао за његово порекло али да му је због тада актуелне кампање против Стаљиновог култа личности речено да ћути. Неколико историчара, укључујући и Александра Солжењицина установили су да је Стаљин имао сина са својом супругом из грађанског брака Лидом током изгнанства у северном Сибиру 1918. год.
Долазак на власт мини|десно|200п|Стаљин држи говор