Истребљивач () је амерички научнофантастични филм из 1982. године, режисера Ридлија Скота. Сценарио су написали Хемптон Фенчер и Дејвид Пиплс, а заснован је на роману Сањају ли андроиди електричне овце? Филипа К. Дика. У главној улози је Харисон Форд, а поред њега глуме и Рутгер Хауер, Шон Јанг, Едвард Џејмс Олмос и Дарил Хана. Филм је смештен у дистопијску будућност Лос Анђелеса 2019. године, у којој су синтетички људи познати као репликанти створени од стране моћне корпорације Тајрел да раде у свемирским колонијама. Када група напредних репликаната, предвођена Ројем Батијем (Хауер), побегне назад на Земљу, пензионисани истребљивач Рик Декард (Форд) невољно пристаје да их пронађе и ликвидира.
Истребљивач је у почетку слабо прошао на биоскопским благајнама Северне Америке и поделио критичаре; неки су похвалили његову тематску комплексност и визуелни стил, док су други критиковали спор ритам и недостатак акције. Саундтрек филма, који је компоновао Вангелис, био је номинован за награде БАФТА и Златни глобус за најбољу оригиналну музику. Касније је Истребљивач стекао култни статус и данас се сматра једним од најбољих научнофантастичних филмова свих времена. Хваљен због сценографије која приказује технолошки напредну, али пропадајућу будућност, често се сматра водећим примером неоноар филма и фундаменталним делом сајберпанк жанра. Утицао је на многе научнофантастичне филмове, видео-игре, аниме и телевизијске серије. Такође је привукао пажњу Холивуда на књиге Филипа К. Дика, што је довело до неколико филмских адаптација његових дела. Конгресна библиотека га је 1993. одабрала за чување у Националном регистру филмова Сједињених Држава.
Због контроверзних измена које су захтевали студијски руководиоци, постоји седам различитих верзија филма. Редитељска верзија објављена је 1992. након снажне реакције публике на пробним пројекцијама. Ово, заједно са популарношћу филма у форми видео-издања, учинило га је једним од првих филмова који су објављени на DVD-у. Године 2007. студио Warner Bros. издао је „Последњу верзију”, дигитално ремастеризовано издање поводом 25. годишњице филма, које представља једину верзију над којом је Ридли Скот задржао потпуну уметничку контролу.
Наставак филма, Блејд ранер 2049., у коме главну улогу тумачи Рајан Гозлинг, премијерно је приказан у октобру 2017. године.
Радња У Лос Анђелесу 2019. године, полицајац Гаф налази бившег колегу Рика Декарда и приводи га његовом бившем надзорнику Брајанту. Декард, чији је посао „истребљивача” био да уђе у траг биоинжењерским хуманоидима познатим као репликанти и да их елиминише, обавештен је да се четири репликанта илегално налазе на Земљи. Декард није заинтересован за овај случај, па му Брајант двосмислено прети и Декард остаје. Њих двојица гледају снимак истребљивача по имену Холден који спроводи Војт-Кампфов тест, који је дизајниран да уочи разлику између репликаната и људи на основу њихових емоционалних одговора на питања. Испитаник, Леон, пуца у Холдена током другог питања. Брајант жели да Декард елиминише Леона и још три репликанта типа Нексус-6: Роја Батија, Зору и Прис.
Декард се састаје са извршним директором компаније која ствара репликанте, Елдоном Тајрелом, како би могао да спроведе тест на Нексус-6 репликанту да провери да ли ради. Тајрел изражава интересовање да прво види како тест не ради и тражи од њега да га спроведе код своје асистенткиње Рејчел. Тест траје много дуже од просека, а Декард закључује да је Рејчел репликанткиња која верује да је човек. Тајрел објашњава да је она експеримент који је добио лажна сећања која би јој пружила „емоционални подложак”, као и да она не зна своју праву природу.
Након претраживања Леонове хотелске собе, Декард проналази фотографије и синтетичку змијску крљушт. Рој и Леон истражују лабораторију за производњу очију за репликанте и сазнају за Џ. Ф. Себастијана, надареног генетског дизајнера који блиско сарађује са Тајрелом. Декард се враћа у свој стан где Рејчел чека. Она покушава да докаже своју хуманост показујући му породичну фотографију, али, након што Декард открије да су њена сећања имплантати од Тајрелове нећакиње, она одлази у сузама. У међувремену, Прис проналази Себастијана и манипулише њиме како би стекла његово поверење.
Фотографија из Леоновог стана и змијска крљушт воде Декарда у један стриптиз клуб, где Зора ради. После сукоба и потере, Декард убија Зору. Брајант му такође наређује да елиминише Рејчел, која је нестала из корпорације Тајрел. Након што је Декард уочио Рејчел у гомили, Леон га напада из заседе, и избија му пиштољ из руке. Леон је спреман да убије Декарда, али Рејчел га спашава користећи Декардов пиштољ и убија Леона. Враћају се у Декардов стан и током разговора он јој обећава да је неће тражити у случају да побегне. Док Рејчел нагло покушава да оде, Декард је обуздава и приморава да га пољуби, а она на крају попусти. Декард оставља Рејчел у свом стану и одлази у потрагу за преосталим репликантима.
По доласку у Себастијанов стан, Рој говори Прис да су остали репликанти мртви. Себастијан открива да ће му због „Метузалемовог синдрома”, генетског поремећаја превременог старења, живот бити прекинут, баш као и ког репликаната, који су направљени са четворогодишњим животним веком. Себастијан и Рој улазе у Тајрелов пентхаус, где Рој тражи продужење живота од свог творца. Тајрел му говори да је то немогуће. Рој признаје да је радио „сумњиве ствари”, али Тајрел то одбацује, хвалећи Ројев напредни дизајн и достигнућа у његовом кратком животу. Рој пољуби Тајрела, а затим га убије. Себастијан трчи за лифтом, а Рој га прати, након чега је приказан како се сам вози лифтом. Брајант касније говори Декарду да је Себастијан пронађен мртав.
У Себастијановом стану, Прис напада Декарда из заседе, али је он убија док се Рој враћа. Ројево тело почиње да пропада како се ближи крај његовог животног века. Он прогони Декарда кроз зграду и њих двојица завршавају на крову. Декард покушава да скочи на други кров, али остаје да виси на ивици. Рој лако скаче и, док Декардов стисак попушта, Рој га хвата и подиже на кров. Пре него што Рој умре, он прича о томе како ће се његова сећања „временом изгубити, попут суза на киши”. Гаф стиже и говори Декарду о Рејчел: „Штета што неће преживети, али опет, ко хоће?” Декард се враћа у свој стан и проналази Рејчел како спава у његовом кревету. Декард види оригами једнорога због чега се присећа Гафових речи. Он напушта стан са Рејчел.
Улоге
| Харисон Форд || Рик Декард |- | Рутгер Хауер || Рој Бати |- | Шон Јанг || Рејчел |- | Едвард Џејмс Олмос || Гаф |- | Дарил Хана || Прис |- | М. Емет Волш || капетан Брајант |- | Џо Теркел || доктор Елдон Тајрел |- | Вилијам Сандерсон || Џ. Ф. Себастијан |- | Брајон Џејмс || Леон Ковалски |- | Џоана Касиди || Зора |- | Морган Пол || Дејв Холден |- | Џејмс Хонг || Ханибал Чу |- | Хај Пајк || Тафи Луис
Продукција Развој thumb|Мапа Ридливила, екстеријерних сетова за филм Истребљивач, смештених у комплексу студија Warner Bros. (Бербанк, Калифорнија)
Интересовање за адаптацију романа Сањају ли андроиди електричне овце? Филипа К. Дика појавило се недуго након његовог објављивања 1968. године. Режисер Мартин Скорсезе био је заинтересован за снимање филма по овом роману, али никада није откупио права. Продуцент Херб Џафи откупио их је почетком 1970-их, али је Дик био разочаран сценаријем који је написао Хербов син Роберт, тврдећи: „Џафијев сценарио је био тако ужасно урађен ... Роберт је долетео у Санта Ану да разговара са мном о пројекту. Прва ствар коју сам му рекао када је изашао из авиона била је: ’Желиш ли да те пребијем овде на аеродрому или код мене у стану?’”
Сценарио Хемптона Фанчера откупљен је 1977. године. Продуцент Мајкл Дили заинтересовао се за Фанчерову верзију и убедио редитеља Ридлија Скота да сними филм. Скот је раније одбио овај пројекат, али је, након што је напустио спору продукцију Дине, желео бржи пројекат који би му скренуо мисли са недавне смрти његовог старијег брата. Придружио се пројекту 21. фебруара 1980. и успео да обезбеди повећање обећаног буџета компаније Filmways са 13 на 15 милиона долара. Фанчеров сценарио је више био фокусиран на еколошке теме, а мање на питања човечности и религије, која заузимају значајна места у роману, што је Скот желео да промени. Фанчер је пронашао сценарио који је Вилијам С. Бароуз написао за адаптацију романа The Bladerunner (1974) Алана Е. Нурса, под називом Blade Runner (a movie). Скоту се свидело ово име, па је Дили откупио права на наслов.Abraham Riesman, "Digging Into the Odd History of Blade Runner's Title" , Vulture, October 4, 2017. Retrieved October 10, 2017. На крају је ангажовао Дејвида Пиплса да преради сценарио, а Фанчер је због несугласица напустио пројекат 21. децембра 1980, мада се касније вратио да допринесе додатним изменама.
Пошто је у припремну фазу уложено више од 2,5 милиона долара, компанија Filmways је у последњем тренутку повукла финансијску подршку. За само десет дана, Дили је обезбедио 21,5 милиона долара кроз троструки финансијски аранжман између компаније The Ladd Company (преко студија Warner Bros.), хонгконшког продуцента сер Ран Ран Шоа и компаније Tandem Productions.
Дик је био забринут јер га нико није обавестио о продукцији филма, што је додатно појачало његово неповерење према Холивуду. Након што је у чланку за Select TV Guide критиковао рану верзију Фанчеровог сценарија, студио му је послао прерађену верзију коју је написао Пиплс. Иако је Дик преминуо непосредно пре премијере филма, био је задовољан прерађеним сценаријем, као и специјалним ефектима које је видео у двадесетоминутном тест снимку у студију. Иако је био познат по свом скептицизму према Холивуду, рекао је Скоту да његов филмски свет изгледа тачно онако како га је он замишљао. Изјавио је: „Видео сам део специјалних ефеката Дагласа Трамбула за Истребљивача на вестима KNBC-а. Одмах сам га препознао. То је био мој унутрашњи свет. Погодили су га савршено.” Такође је одобрио сценарио, рекавши: „Када сам завршио читање сценарија, узео сам роман и поново га прелистао. Два дела се међусобно надопуњују, тако да ће неко ко је прво прочитао роман уживати у филму, а онај ко је прво погледао филм, уживаће у роману.” Филм је био посвећен Дику. Главно снимање почело је 9. марта 1981. и трајало четири месеца.
Године 1992, Харисон Форд је открио: „Истребљивач није један од мојих омиљених филмова. Имао сам сукобе са Ридлијем.” Осим трзавица са режисером, Форд је такође мрзео сопствену нарацију: „Када смо почели снимање, прећутно смо се сложили да ће филмска верзија коју смо договорили бити она без нарације. Била је то је*ена ноћна мора. Мислио сам да филм функционише и без тога. Али сада сам био приморан да накнадно снимим ту нарацију. И био сам у обавези да то радим за људе који нису заступали интересе редитеља. Отргли су ме и одвели у студио да је снимим.” Монологе за нарацију написао је непотписани Роланд Киби.
Године 2006, када су Скота питали: „Ко је најтежа особа са којом сте икада радили?”, одговорио је: „То мора бити Харисон ... опростиће ми јер се сада слажемо. Сада је постао шармантан. Али он много зна, и то је проблем. Када смо радили заједно, мени је то био први филм, а ја сам био нови клинац у крају. Али направили смо добар филм.” Форд је 2000. године рекао за Скота: „Дивим се његовом раду. Имали смо тежак период, али то је прошло.” Године 2006. Форд је, осврнувши се на продукцију филма, изјавио: „Оно чега се највише сећам када гледам Истребљивача није 50 ноћи снимања на киши, већ нарација... Још увек сам био приморан да радим за те кловнове који су један за другим писали катастрофалне нарације.” Ридли Скот је потврдио у летњем издању часописа Total Film 2007. године да је Харисон Форд допринео специјалном DVD издању Истребљивача и да је већ снимио своје интервјуе. „Харисон је у потпуности укључен”, рекао је Скот.
thumb|right|upright|Зграда Бредбери у Лос Анђелесу коришћена је као једна од локација за снимање.