Пекиншки дијалект () је мандарински дијалект који се говори у урбаном подручју Пекинга. Пекиншки дијалект је основа стандардног мандаринског језика, који се као стандардни службени кинески говорни језик користи у Народној Републици Кини, Републици Кини (Тајвану) и Сингапуру.
Иако су пекиншки дијалект и стандардни мандарински језик врло слични, међу њима постоје мање разлике.
Распрострањеност Термин „пекиншки дијалект” обично се односи на дијалект којим се говори у урбаном подручју Пекинга. Међутим, лингвисти су дали ширу дефиницију за „пекиншки мандарински језик” (), у који се такође укључују и дијалекти који су врло слични пекиншком дијалекту.
На примјер, локални говор Ченгде, град сјеверно од Пекинга, сматра се довољно близу пекиншког дијалекта да се ставља у ову категорију. Други примјери укључују локални говор Хајлара у Унутрашњој Монголији; Карамаја у Хињианги; и у Шенџена у Гуандонгу. Многи од тих градова су недавно насељени Хан Кинезима, са различитих језичних говорних подручја. Као резултат тога, становници тих градова су усвојили стандардни мандарински језик.
Фонологија Фонологија пекиншког дијалекта и стандардног мандаринског језика су готово идентичне, али постоје уочљиве разлике.
Најистакнутија је пролиферација ротичких самогласника. Сви ротички самогласници су резултат - , суфикс именица, осим за неколико ријечи изговорено као , које немају овај суфикс. У стандардном мандаринском, они се такође појављују, али ни близу као у пекиншком дијалекту. Овај феномен је познат као Ерхуа ().
Осим тога, пекиншки дијалект има неколико фонетских скраћивања који се обично сматрају превише „жаргонским” за коришћење у стандардном мандаринском језику. На примјер, у брзом говору, почетни сугласници пролазе кроз промјену ако су у једној ненаглашеном слогу: пинјин постаје р , тако да „не знам” може звучити као (наглас је на први и трећи слог); ђ ћ шј () постаје ј () , тако да „иди брже” може звучити као ; б д г () дају глас да постану ; сличне промјене се јављају и на другим сугласницима. Такође, крајњи и (мање често) () се не може затворити у цјелости, тако да је носни самогласник проглашен умјесто један носни сугласник; на примјер, заврши да звучи као „њих”, умјесто „њиин” у стандардном мандаринском језику: Пинјин Стандардни мандарински Типичан изговору Пекингу Тонови у пекиншком дијалекту имају тенденцију да буду оштрији него у стандардном мандаринском језику. У стандардном мандаринском, четири тона су високи-равни, високо-узлазни, силазно-улазни и високо-силазни; у пекиншком дијалекту, прва два тона су виша, трећи се спушта мало више и четврти такође пада више.
Вокабулар Пекиншки дијалект има много ријечи које се сматрају жаргонским, и зато се појављују много мање или нимало у стандардном мандаринском језику. Недомаћи Пекинжани често имају проблема са разумијевањем већине ових речи. Многи ти некњижевни изрази имају суфикс -р. Примјери укључују: — веома, посебно (који се односи на начин или обележје) — не; обично слиједи ако се користи као заповедни начин (обично се користи када се одбија милост од блиских пријатеља) — бити љут — напусти; побјећи — особа с ограниченим способностима, клутз — узвик указује изненађење или сумњу — на екстремној мјери, користи се за укус (обично слатко) — тврдица, расипник — опрости; чује се често у пекиншким аутобусима — шетати се око; еквивалент у стандардном Мандаринском или — ићи на ноге, отићи, напустити / — покуњен — да коначно и захваљиво бити тих и миран — начин (да урадиш нешто); еквивалент у стандардном Мандаринском — пропао (поготово ствари које треба направити)
Неки изрази се сматрају (), као „основни језик”, који су пренети из старије генерације и више се не користе међу образованијим особама, на примјер: — од младе доби — бити неоријентисан
Други се могу сматрати као нови изрази који се користе код „модернијег” друштва: — бацити у кош; користи се за кошарку — посебна женска пријатељица (негативно значење)
Граматика Као и код фонологије и вокабулара, граматика колоквијалног пекиншког дијалекта користи више колоквијалних израза него стандардни мандарински. Углавном, стандардни мандарински је под утицајем класичног кинеског језика, што га чини више сажет и језгровит; пекиншки дијалект није био утицан на тај начин, па се чини више надугачак — али ово је сачињено од чињенице да се пекиншки дијалект говори брже и има фонетске скраћенице (види поглавље о фонологији горе).
На примјер: Стандардни мандарински:
Пекиншки дијалект:
Након што је прошао кроз пекинших фонетских смењивања:
Бит ће киша данас, па не заборавите понијети један кишобран, када изађите.
Реченица у пекиншком дијалекту звучала би предугачко ако би се користила у контексту који захтијева стандардни мандарински језик (нпр. у писаном облику, или формалном говору), иако звучи у реду ако се користи међу мјештанима Пекинга (са пекиншким фонетским смењивањама). Стандардни мандарински изговор звучи коректно ако се користи у контексту који захтијева (нпр. међу пријатељима из различитих кинеских подручја), али је сувише неприродан и кратак да би се могли примити сва фонетска смењивања пекиншког изговора и може бити несхватљив као резултат.
Види још Списак кинеских дијалекти
Категорија:Кинески дијалекти Категорија:Пекинг