Сервије Тулије () је био римски краљ који је владао у 6. веку п. н. е.Према Ливију, Ab Urbe Condita; ови датуми су прихваћени од стране већине античких римских писаца. Један је од ретких римских краљева чија историчност не долази у питање. Био је поштован у римској традицији као праведан краљ. Пореклом је био Етрурац и то је био последњи краљ Рима етрурског порекла.
Традиција приписује Сервију Тулију поделу народа на пет или шест класа у центуријатским комицијама. Ова тимократска реформа, која се вероватно само приписује Сервију Тулију, обезбедила је боље представљање у скупштини оних грађана који су учествовали у одбрани државе. Грађани који су припадали сиромашним слојевима римског друштва, нису морали учествовати у одбрани отаџбине, и били су рђаво заступљени у центуријатској комицији. Традиција приписује Сервију Тулију изградњу одбрамбеног зида око свих 7 римских брежуљака дужине 5 миља са 19 врата.
Пребацио је из латинског града Ариције у Рим (на Авентин) култну светковину посвећен богињи Дијани. Тако је учврстио римски престиж међу Латинима. Завршио је Јупитеров храм на Капитолину (60 -{m}- дуг, 50 -{m}- широк).
Римски и грчки извори описују његово робовско порекло и каснији брак са кћери Луција Тарквинија Приска, првог етрурског краља Рима, који је убијен 579. п. н. е. Конститутивна основа његовог ступања на престо није сасвим јасна; он је описан на различите начине: као први римски краљ који је дошао на престо без избора Сената, ослањајући се на народну и краљевску подршку; као и први који је изабран само од стране Сената, уз подршку тадашње краљице, али без позива на народно гласање.Ливије; Фостер, Бенџамин О. (превод). Историја Рима. Преузето 9. новембра 2019.
Више традиција описује Сервијевог оца као божанског. Ливије приказује Сервијеву мајку као заробљену латинску принцезу, потчињену Римљанима; њено дете је изабрано за будућег римског краља након што се око његове главе појавио пламен. Император Клаудије I је одбацио такво порекло и описао га као етрурског најамника по имену Мастарна, који је ратовао за Целија Вибену.
Сервије је био популаран краљ и један од најзначајнијих добротвора Рима. Остварио је војне успехе у ратовима против Веја и Етрураца и проширио град укључивши брежуљке Квиринал, Виминал и Есквилин. Традиционално му се приписује установљење празника Компиталија, изградња храмова посвећених Фортуни и Дијани, као и — мање уверљиво — увођење првог правог римског ковања новца.
Упркос противљењу римских патриција, проширио је римско грађанско право и побољшао положај и животне прилике најнижих слојева грађана и становника Рима који немају грађанско право. Према Ливију, владао је 44 године, све док није убијен од стране своје кћери Тулије и зета Луција Тарквинија Охологог. Као последица овог „трагичног злочина“ и његове охоле самовоље као краља, Тарквиније је на крају збачен са власти. Тиме је отворен пут укидању римске монархије и оснивању Римске републике, чији су темељи већ били постављени Сервијевим реформама.Ливије, Ab urbe condita libri, (Историја Рима, I). књига I
Позадина Пре свог установљења као република, Римом су владали краљеви (лат. reges, једнина rex). Према римској традицији, оснивач Рима, Ромул, био је први краљ. Сервије Тулије био је шести, а његов наследник, Тарквиније Охоли (Tarquinius Superbus), последњи.Према рачунању римских историчара, Римско краљевство трајало је око 250 година; стога је списак краљева или неуверљиво кратак, или су њихове владавине неуверљиво дуге. Нарочито најранији краљеви могу представљати збир особина и достигнућа више различитих личности. За даљу расправу видети: Cornell, . Природа римске краљевске власти није сасвим јасна; већину римских краљева бирао је Сенат, као доживотне носиоце магистратуре, али су неки полагали право на власт путем династичког или божанског наслеђа. Поједини су били домородачки Римљани, док су други били страног порекла. Каснији Римљани имали су сложен идеолошки однос према овој далекој прошлости. У републиканским моралним схватањима и институцијама, краљевска власт је била одбојна и таква је остала, барем по имену, и током Царства. С једне стране, сматрало се да је Ромул готово тренутно створио Рим, у толикој мери потпуно и суштински римски, да је свака каснија прихватљива промена или реформа морала бити представљена као обнова. С друге стране, Римљани Републике и Царства су сваког краља посматрали као онога ко је на посебан и нов начин допринео градској структури и територијама, или његовим друштвеним, војним, верским, правним или политичким институцијама. Сервије Тулије је описиван као „други оснивач“ Рима, „најсложенији и најзагонетнији“ од свих његових краљева и као својеврсни „проторепубликански магистрат“.
Антички извори Најстарији сачувани извор за општи политички развој Римског краљевства и Републике јесте Цицероново дело De republica („О држави“), написано 44. године п. н. е. Главни књижевни извори за живот и достигнућа Сервија Тулија јесу римски историчар Ливије (59. п. н. е. – 17. н. е.), чије је дело Ab urbe condita Римљанима углавном било прихваћено као стандардни и најмеродавнији приказ; његов готово савременик Дионисије из Халикарнаса, као и Плутарх (око 46–120. н. е.). Њихови сопствени извори укључивали су радове Квинта Фабија Пиктора, Диокла из Пепарета, Квинта Енија и Катона Старијег. Ливијеви извори су вероватно обухватали и барем део званичних државних записа; он је одбацивао предања која су му се чинила неуверљивим или међусобно противречним и свој материјал је распоредио у оквир свеобухватне хронологије. Дионисије и Плутарх износе различите алтернативне верзије које код Ливија нису заступљене, док је Ливијев ученик, етрусколог, историчар и цар Клаудије I, понудио још једно тумачење, засновано на етрурској традицији.За Клаудијеву теорију о пореклу Сервија видети текст Лионске табле.
Порекло
Породица и рођење Већина римских извора наводи Сервијеву мајку као Окрисију, младу племкињу заробљену приликом римске опсаде Корникулума и доведену у Рим, било да је већ била трудна од свог мужа, који је убијен при опсади,Ливије наводи да је муж Окрисије био Сервије Тулије, угледни човек у Корникулуму („[...] qui princeps in illa urbe fuerat [...]“); син је добио име по оцу. Видети: Ливије, Ab urbe condita, I, 39. Дионисије нуди скоро идентичну верзију као „највероватнију“. или као девицу. Она је дата краљици Танаквил, жени краља Тарквинија I, иако као робиња, третирана је с поштовањем према свом претходном положају. У једној верзији, она постаје супруга једног племићког клијента краља Тарквинија I. У другим верзијама, служила је у домаћим обредима краљевског огњишта као Весталка, и у једној таквој прилици, након што је угасила пламен огњишта жртвеним приношењем, затруднела је од нематеријалног пениса који је изашао из огњишта. Према краљици Танаквил, ово је био божански призор, било Лара домаћинства или самог Вулкана. Тако је Сервије био божански зачето дете и већ је био предодређен за величину, упркос положају своје мајке као робиње; за то време, краљица Танаквил и Окрисија чувале су ову тајну.Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s.
Младост Рођење Сервија од робиње краљевског дома чинило би га чланом проширене familia Тарквинија, и самим тим робом. Међутим, Ливије га описује као младог човека који већ заузима угледан положај, као сина живе племићке мајке и племићког оца. Он се издваја за посебну наклоност када чланови краљевског дома сведоче појаву нимбуса пламена око његове главе док спава — знак божанске наклоности и величанствено предзнамење. Према Ливију, Сервије постаје протеже краљевске породице („као син“) кроз овај догађај и касније се жени њиховом кћери Тарквинијом. За Ливија, овај брак поткопава традиционални наратив према којем су Окрисија и њен син Сервије били домаћи робови; Ливије истиче да ниједан роб, нити потомак роба, не би могао бити удостојен велике части да се ожени чланом владајуће римске породице.Ливије, Ab urbe condita, I, 39.: see Dionysus of Halicarnassus, Roman Antiquities, 4.3.
Сервије показује оданост и одговорност као зет. Када му се повере државне и војне дужности, он у обема области остварује изузетне резултате.видети Дионисије из Халикарнаса, 4, 3. Плутарх, позивајући се на Валерија Антија „и његову школу“, наводи да се Сервијева супруга звала Геганија: нимбус пламена појављује се око Сервија тек касније, када је Геганија на самрти, „као знак његовог рођења из ватре“.Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s . Плутарх цитира Валерија Антија, Фрагмент 12; у: Peter, Frag. Hist. Rom., Ливије, Од оснивања града (Ab urbe condita), I, 39; видети такође Дионисије из Халикарнаса, 4.
Владавина Према Ливију, Тарквиније Приск је изабран за краља након смрти претходног владара, краља Анка Марција, чија су два сина била премлада за наследство или за учешће у избору. Када су Сервијева популарност и брак са Тарквинијевом кћери учинили њега вероватним наследником престола, ова два сина су покушала да самостално преузму краљевску власт. Они су ангажовали двојицу атентатора који су напали краља Тарквинија Приска и задали му тешке повреде.Ливије, Од оснивања града, књига I, 40. Краљица Танаквил је одмах наредила да се палата затвори и јавности са прозора палате саопштила да је краљ Тарквиније Старији именовао Сервија за намесника; у међувремену, краљ Тарквиније Старији је умро од последица повреда. Када је његова смрт постала јавна, сенат је изабрао Сервија за краља, а синови краљ Анка Марција су побегли у егзил у Суесса Пометију.Ливије, Од оснивања града, књига I, 41. Ливије описује овај догађај као прву прилику у којој римски народ није учествовао у избору краља. Према Плутарху, Сервије је невољно пристао на краљевску власт по упорном наговору краљице Танаквил на самртном одру краља Тарквинија Старијег.Плутарх, Moralia, „О судбини Римљана“, 10, 64; доступно онлајн (Loeb) на сајту Thayer’s ; видети такође Овид, Fasti, 6.627 и след.; Ливије, Од оснивања града, I, 39; Плиније Старији, Природна историја, 36 и 70.27.204.
Рано у својој владавини, Сервије је водио ратове против Веја и Етрураца. Каже се да је у кампањи показао изузетну храброст и да је разбио велику војску непријатеља. Његов успех помогао му је да ојача свој положај у Риму.Ливије, Од оснивања града, књига I, 42. Према Fasti Triumphales, Сервије је прославио три тријумфа над Етрурцима, укључујући 25. новембра 571. п.н.е. и 25. маја 567. п.н.е. (датум трећег тријумфа на Fasti није читљив).
Реформе краља Сервија Тулија Већина реформи које се приписују краљу Сервију проширивала је право гласа на одређене групе – посебно на римске грађане-племењаке (познате у Републиканском периоду као plebs), мање земљопоседнике који су раније били дисквалификовани за гласање због порекла, статуса или етничке припадности. Исте реформе истовремено су дефинисале финансијске и војне обавезе свих римских грађана. У целини, такозване Сервијеве реформе вероватно представљају дуготрајан, сложен и постепен процес популистичке политике и реформи, који се протезао од претходника краља Сервија, краља Анка Марција и краља Тарквинија Приска, преко њега самог до његовог наследника краља Тарквинија Охолог, и настављао се у Средњој и Позној Републици. Војна и територијална експанзија Рима и последичне промене у популацији чиниле су регулацију права гласа и реформе сталном потребом, тако да њихова потпуна припадност краљу Сервију „не може бити прихваћена без критичке анализе“. (војни карактер реформи, посебно у вези са пописом).
Куријатске реформе и попис