Момчило Ђујић (Ковачић, код Книна, 27. фебруар 1907 — Сан Дијего, 11. септембар 1999) био је српски православни свештеник, а затим четнички командант који је предводио значајан дио четника на подручју сјеверне Далмације и западне Босне током Другог свјетског рата. Након атентата на краља Александра I Карађорђевића 1934. године, придружио се Удружењу четника Косте Пећанца. Након инвазије на Југославију, као командант Динарске дивизије предводио је одбрану мјесних Срба од хрватског усташког режима и сарађивао је са силама Осовине против комунистичких партизана. Преживио је рат, предао се западним Савезницима и на крају емигрирао у Сједињене Државе. Нове комунистичке власти су му судиле у одсуству и осудиле га за ратне злочине, оптуживши га за колаборације и одговорност за смрт око 1.500 људи током рата.
Настанивши се у Калифорнији, Ђујић је играо значајну улогу у српским емигрантским круговима и основао је српски четнички покрет „Равна гора” заједно са другим протјераним четничким борцима. Касније се повукао у Сан Маркос, гдје је писао пјесме и досјетке које су објављиване и у САД и у Србији. Био је кључан за одржавање четничке идеје током ратова у Југославији и постављање Војислава Шешеља за четничког војводу 1989. године, али је повукао ову одлуку 1998. године због његове политичке сарадње са комунистом Слободаном Милошевићем. Предсједник Републике Српске Биљана Плавшић му је 1998. године додијелила орден Карађорђеве звијезде првог реда.
Иако је његова јединица, Динарска дивизија деловала изван Врховне команде ЈВуО, а у оквиру италијанскe MVAC милиције, Момчило Ђујић био последњи живи званични четнички војвода из Другог светског рата, јер је ово звање добио од војводе Илије Трифуновића Бирчанина, на предлог ђенерала Драгољуба Михаиловића, врховног команданта ЈВуО.
Преминуо је 1999. у 92.години живота у Калифорнији, где је и сахрањен.
Биографија Младост, образовање и свештенство мини|лево|Родна кућа Момчила Ђујића
Момчило Ђујић је рођен 27. фебруара 1907. године у селу Ковачић код Книна у Краљевини Далмацији, која је била административна јединица у саставу Аустроугарске. Био је најстарији од петоро дјеце (три сина и двије ћерке) Рада Ђујића и Љубице (рођ. Милош). Браћа су му се звала Глишо и Бошко, а сестре Мара и Илинка Ика. Породица је поријеклом из Босне. Раде се у Ковачиће доселио са оцем Глишом, који је био ратни инвалид и његовим братом Николом, крајем осамдесетих година 19. вијека и неко вријеме су живјели од војне пензије његовог оца коју је примао од Аустроугарске војске. Љубица је родом била из села Љубач, југозападно од Книна. Недуго након женидбе Љубицом, Раде је постао успјешан земљорадник.
Момчилова мајка је имала у плану да сину дa име Симо, по њеном брату, али се његовом оцу то име није свидјело и он, који је растао уз гусле и српску епску поезију, одлучио је да сину да име по војводи Момчилу, властелину из 14. вијека који је био у служби српског цара Душана Силног. Момчило је основну школу завршио 1918. године, као најбољи ученик у разреду. Између 1920. и 1924. године, похађао је нижу гимназију у Книну. Након двогодишње паузе, почео је похађати виши гимназију у Шибенику, али није матурирао. У Сремским Карловцима је 1929. године почео похађати српску православну богословију, дипломирао је 1931. године и рукоположен је за свештеника двије године касније. Додјељена му је парохија у селу Стрмица, недалеко од Ковачића. Објавио је збирку пјесама „Емилијаде” 1931. године, реиздату 1999. Недавно прије тога, оженио се Зорком Добријевић Јунџић, ћерком угледног трговца из Босанског Грахова. Вјенчали су се у цркви Светог Јована Крститеља у Книну, гдје је Момчило крштен као дијете. Ђујићево прво дијете био је Синиша рођен 1932. године, а Зорка је три године касније родила близанце — сина Радомира и ћерку Радојку.
Ђујић и његова породица су били релативно добростојећег статуса током кризног периода у Краљевини Југославији. Иако велики број парохијана није био нарочито религиозан и у цркву су долазили само три или четири пута годишње, Ђујић је имао мјесечну зараду од 1.000 динара, а примао је и бројне поклоне од мјештана. Такође се бавио и живинарством, а посједовао је и имање које је давало 900kg пшенице годишње. Иако је већина становника Стрмице била сиромашна, Ђујићев дом је увијек имао довољно хране. Због свог иметка, Ђујић је постао најутицајнија особа у селу. Користио је свој новац и утицај како би помогао сељацима у Далматинској загори. Организовао је изградњу народног дома у Стрмици 1934. године, а финансирао је и надгледао наводњавање пољопривредних површина западно од Мрачаја и одобрио реконструкцију звоника на цркви Светог Јована Крститеља.
Међуратно четничко удружење
У октобру 1934. године, бугарски националиста Владо Черноземски из ВМРО, извршио је атентат на југословенског краља Александра I Карађорђевића у Марсељу. Атентат у Марсељу су организовале усташе, илегални хрватски фашистички покрет, који се залагао за етнички чисту Хрватску одвојену од Краљевине Југославије. Убрзо након овога, Ђујић је почео скупљати оружје и организовати српске народне скупине у околини Книна. „Знао сам да земља неће преживјети”, објаснио је Ђујић, „јер нико не може ставити Србе и Хрвате у исту торбу”. Крајем 1934. године, састао се са Костом Пећанцем, предсједником међуратног Четничког удружења и основао једанаест четничких одреда у околини Книна. Четнички покрет у Далмацији се појавио тридесетих година 20. вијека. Ђујић је мјесне Србе позивао да се придруже овом удружењу. Већина је одбила, очекујући миран суживот са хрватским сусједима.
Ђујић је 9. јануара 1935. године предсједавао скупом од двадесет новорегрутованих присталица у селу сјеверно од Книна, заједно са ђенералом Љубом Новаковићем, замјеником Косте Пећанца. Скуп је одржан под будним оком сељана, а Ђујић се на скупи појавио у униформи, са кокардом на шубари. Ђујић је 6. септембра у Врлици основао четничку организацију. Неколико мјесеци касније, окупио је одред од 70 четника из села Отрић и Велика Попина.
Ђујић је постао познат по својим ватреним говорима, због чега је добио надимак „Поп ватра”. Тон његових говора се мијењао у зависности од политичких дешавања у Југославији, а његова идеолошка увјерења су се кретала од десничарско ројалистичких, до љевичарско прогресивних. У одређеним тренуцима, изгледало је као да је Ђујић прихватио југословенски клерофашизам Димитрија Љотића, вође Југословенског народног покрета Збор, док се у другим тренуцима снажно залагао за српску националну идеологију. Ђујић је понављао позиве на остварење „демократије и народних права”, због чега га је регентство кнеза Павла означио као „попа лијеве демократије”. Користио је свој положај свештеника и углед међу мјесним становништвом како би утицао на то за кога ће гласачи из Стрмице гласати, упућујући своје парохијане да гласају за кандидате по његовом избору на парламентарним изборима 1935. године.
У мају 1937. године, Ђујић је током бесједе оптужио југословенску владу да је одговорна за лоше услове рада жељезничара у Далмацији и западној Босни. Нарочито је критиковао Нику Новаковића Лонгу, посланика из Книна и министра без портфеља у влади Милана Стојадиновића. Средином маја, Ђујић је предводио масовни штрајк између Бихаћа и Книна у коме је учествовало више од 10.000 незадовољних жељезничара. Жељезничка пруга Уна—Бутужница била је једна од осам у Југославији које су градиле француска грађевинска предузећа. Ђујић је желио смањити утицај Уједињеног радничког синдиката Југославије међу радницима у Далмацији и представио је себе као човјека који брани права радника широм земље. Штрајк је почео 15. маја, на прузи Срб—Дугопоље, а послије три дана, разбила га је жандармерија. Ђујић је затим предводио штрајк радника јужно од Врпоља, гдје је покушао да преговара са властима. Након што су преговори пропали, Ђујић је предводио раднике сјеверно до Стрмице, преко Голубића и Пилећег кука. Према полицијском записнику, одржао је велики скуп у Пилећем куку и у свом говору је критиковао регента Александра због своје „конкордатске, антиправославне и противрадничке политике”. Ђујић и штрајкачи су се у Книну сукобили са полицијом која је пуцала на штрајкаче, ранила тројицу и убила једну дјевојку која је посматрала сукоб. Ђујић је касније ухапшен и провео је 10 дана у затвору због „вријеђања” током скупа на Пилећем куку, на коме је присуствовало више од 800 људи.
Касније је од југословенске владе добио новчану накнаду за вријеме проведено у затвору. Ђујићеве акције су значајно повећале његову репутацију међу далматинским сељацима, који су га називали „храбрим вођом радника”. Кружиле су непоуздане гласине да је Ђујић подржао Љотићеву организацију и да је био један од ријетких људи који су гласали за Љотића на парламентарним изборима 1938. године. Власти су оптуживале Ђујића да је „стара италијанска шпијунчина” која је добила наређења од италијанског обавјештајног штаба у Задру, али никада није пронађен доказ који би оправдао ове сумње.
Други свјетски рат
Ђујић није подржао пуч генерала Симовића и био је у Стрмици са својом породицом када је почела инвазија Трећег рајха. Схватио је да пад Југославије неизбјежан након што је видио колону деморалисаних снага из једва мобилисане 12. јадарске пјешадијске дивизије која је пролазила крај његове куће. Када је постало јасно да Југословенска војска не може задржати напредовање сила Осовине, Ђујић је почео кривити дјеловање усташке пете колоне за војни пораз Југословенске војске у Априлском рату. Независна Држава Хрватска на челу са усташким режимом је проглашена 10. априла 1941. у Загребу, а Далмација је подељена на делове који су припали НДХ и италијанску окупациону зону. Власти НДХ су одмах отпочеле са масовним масакрирања, протеривањем и етничким чишћењем ове територије од српског становништва. Момчило Ђујић је скинуо мантију, прекинуо свештенички позив и кренуо у рат, са циљем одбране српског народа.
Споразуми о сарадњи са Италијанима
Након оснивања НДХ, Ђујић је за длаку избјегао хапшење од стране усташа. Према италијанским извјештајима, Ђујић је у почетку имао око 300 четника под својом командом, углавном око Книна. Средином мјесеца, његови четници су покренули рације у селима под комунистичком контролом између Босанског Грахова и Дрвара, у сарадњи са Италијанима, који су га сматрали одметником. Његови четници су са успјехом држали усташе даље од Книна и околине, што је мјесне Србе спасило од даљих масакара.
Док се љето приближавало, Ђујићеви четници су ослободили Дрвар од усташа. Почетком љета, четнички командант Стево Рађеновић и Ђујић су ступили у контакт са Италијанима и од њих затражили да зауставе усташке злочине над Србима, омогуће повратак српских избјеглица и укидање уредбе којом је омогућена конфискација имовине у власништву Срба у НДХ. Италијани су се обавезали на то у нади да ће то навести четнике на колаборацију и ослабити сваки будући устанак на том подручју, који би ометао жељезнички саобраћај на линији Сплит—Карловац. Дана 13. августа, на састанку у селу Пађене, војвода Ђујић и још неколико српских националиста пристали су на колаборацију са Италијанима. Они су тајно потписали споразум о ненападању са италијанском војском, а у замјену су Италијани пристали да 3.000 четника дјелује у, и око Книна. Дана 31. августа 1941, на тада заједничком састанку партизана и четника у Дрвару, Ђујић је добио задатак да заустави напредовање Италијана према граду.Међутим, одмах након тога, постигао је споразум са Италијанима који им даје слободан пролаз.
Успостављање Динарске дивизије мини|Момчило Ђујић са италијанским официром