Милоје Милојевић (Београд, 27. октобар 1884Петар Коњовић, Милоје Милојевић, композитор и музички писац. Српска академија наука, Београд 1954. страна 8. — Београд, 16. јун 1946) био је српски композитор, музиколог, музички критичар, фолклориста, музички педагог и организатор музичког живота.
Порекло
Рођен је 27. октобра 1884. у Београду. Милојевићев отац Димитрије, галантеријски трговац, родом је био из села Дедина код Крушевца. Његово презиме било је Ђорђевић, али је према ондашњем обичају узео презиме према очевом имену. Димитрије Милојевић био је музикалан – сам је научио да свира флауту. Мајка Ангелина рођена је у Београду, као кћерка Матеје Матића, чиновника, чији је брат др Димитрије Матић. Матићи су пореклом из Рашке, прво су се доселили у Мачву у Црну Бару, да би касније прешли у Срем у Руму, где су из звали и Црнобарић. Отац Матеје, Димитрија, Ђорђа Матића и Стевана Матића, Илија Матић је учествовао у ратовима против Наполеона у аустријској војсци. Спасенија Матић, мајка Матеје Матића је из породице Јовановић, кћерка је Петра Јовановића, чији је син Илија Јовановић отац Владимира Јовановића оца Слободана Јовановића. Ујак Ангелине Матић, капетан Стеван Матић 1848. борећи се под командом Стевана Книћанина, против Мађара истакао се храброшћу када је запленио топ, након чега је унапређен у капетана, али је том приликом рањен и касније је од последица рањавања умро у Београду. Преко ујака Ангелине Милојевић, рођ. Матић, др Димитрија Матића, министра и професора, Милојевићи су у сродству породицама Чолак-Антић, Сондермајер, породицом генерала Димитрија Ђурића и др.
Мајка Милоја Милојевића, Ангелина је била музички даровита, приватно је учила клавир. Имао је сестру Владиславу и браћу Војислава, Владислава, Бранка, Милорада и Боривоја, познатог биолога.
По њему је названа Основна музичка школа „Милоје Милојевић” Крагујевац.
Биографија
Виолину је почео приватно учити у петој години код Карла Мертла, члана оркестра Народног позоришта у Београду. Први учитељ клавира била му је мајка. Изненадна очева смрт преокренула је живот породице. Промењене материјалне прилике приморале су удовицу да с децом пређе у Нови Сад где је живот био повољнији. У Новом Саду породица Милојевић живела је шест година. Милоје је тамо почео школовање с трећим разредом Српске православне велике гимназије новосадске (матурирао 1904). Та школа била је чувена и са своје музичке делатности (Светосавске беседе). Значајне подстицаје у музичком развоју добио је од композитора Исидора Бајића (1878–1915), свога гимназијског наставника музике.
На Филозофском факултету у Београду студирао је три семестра (од јесени 1904. до пролећа 1906): германистику (Милош Тривунац), упоредну књижевност (Богдан Поповић), српски језик и књижевност (Александар Белић, Павле Поповић, Јован Скерлић) и филозофију (Бранислав Петронијевић). Истовремено је, као и касније, а до 1907, био ученик Српске музичке школе (данас Музичка школа „Мокрањац“). Тамо је код Стевана Мокрањца учио музичкотеоријске дисциплине и композицију, а код Цветка Манојловића клавир.
На музичким студијама у Минхену провео је пет семестара (од летњег семестра академске 1907/8. до летњег семестра 1909/10. године). На Филозофском факултету Минхенског универзитета студирао је музикологију (Адолф Сандбергер, Теодор Кројер), књижевност и филозофске дисциплине. На минхенској Музичкој академији студирао је композицију (Фридрих Клозе), клавир (Рихард Мајер-Гшрај) и дириговање са свирањем партитура (Феликс Мотл). Јуна 1910. завршио је студије на Музичкој академији у Минхену.
Од 1. IX 1910. до 1. III 1911. служио је војни рок у Краљевини Србији у ђачком ескадрону. Још док је био у војсци постављен је за учитеља певања пете класе у Четвртој београдској гимназији. Исте године почео је да предаје у Српској музичкој школи. Године 1912. основао је Камерно удружење наставника Српске музичке школе. Тиме је отпочело редовније неговање камерне музике у Београду.
У јесен 1912. избио је Први балкански рат и он је мобилисан као водник у Дунавском дивизијском коњичком пуку. По избијању Првог светског рата додељен је (све до 1917) штабу Врховне команде. Са српском војском прешао је Албанију. Године 1917. стављен је на располагање Министарству просвете Краљевине Србије и упућен у Париз, у Културни одбор. У Француској је боравио од 1917. до половине 1919. Све време рата бавио се компоновањем; у Ници, Монте Карлу, Лиону, Паризу, наступао је на концертима српске музике (као клавирски сарадник), а у Паризу је одржао јавно предавање о савременој српској музици.
Године 1919. вратио се у Београд и развио изузетно богату музичку делатност композитора, музиколога, музичког критичара, фолклористе, музичког педагога, диригента и организатора музичког живота. Најпре се вратио на своје наставничко место у гимназији и у музичкој школи. Паралелно је, од 1920. до почетка 1922, био диригент Академског певачког друштва „Обилић“. Ујесен 1922. изабран је за асистента за историју музике на Филозофском факултету у Београду. Убрзо се окренуо довршетку музиколошких студија. На Карловом универзитету у Прагу докторирао је из музикологије крајем јуна 1925. с темом „Сметанин хармонски стил”.„Г. М. Милојевић доктор музичких наука”, Политика, 2. јул 1925, стр. 7 Вративши се у Београд, деловао је, до 1939, као доцент и ванредни професор историје музике на Филозофском факултету. Паралелно је, и све до 1946, био професор, а од 1943. до 1945. и директор Музичке школе у Београду (некадашња Српска музичка школа, а данас Музичка школа „Мокрањац“). Године 1939. прешао је за редовног професора композиције и теоријских дисциплина на Музичкој академији у Београду. За време Другог светског рата био је (1941) хапшен од окупатора. Приликом тешког америчког бомбардовања Београда, о Ускрсу 1944, његова кућа у Немањиној 16 тешко је демолирана, а Милојевић повређен. Оронулог здравља, од фебруара 1945. није био у стању да држи наставу у Музичкој академији. Зато је после ослобођења био формално додељен Музичконаучном институту Музичке академије, којим је руководила музиколог и пијанисткиња Стана Ђурић-Клајн (то је потоњи Музиколошки институт Српске академије наука и уметности). Умро је 16. јуна 1946. у Београду.
Био је (од 1907) ожењен Иванком Милутиновић (1881–1975), соло певачицом и музичким педагогом. Имали су кћерку Гордану (1911–2003), пијанисткињу и музичког педагога. Синовац Ђорђе (1921–1986), Боривојев син, био је виолончелиста и композитор. Милојевићев унук био је композитор и академик Властимир Трајковић (1947-2017), професор композиције и оркестрације на Факултету музичке уметности у Београду.
Композитор десно|мини|Милоје Милојевић, као студент у Минхену, око 1908. године Заједно с Петром Коњовићем и Стеваном Христићем представља генерацију композитора која је у српску музику унела модерне стилове и висок композиционотехнички ниво. У почетној фази свога уметничког развоја Милојевић је пошао од српске романтичарске националне школе (Стеван Мокрањац, Јосиф Маринковић). Студије у Минхену откриле су му немачки новоромантизам и музику Рихарда Штрауса, која ће му постати веома блиска. Још је снажније дејство произвео боравак у Француској. Утицај француског импресионизма био је пресудан у Милојевићевом стилском развоју. Боравак у Прагу, за време израде докторске дисертације, довео га је у контакт с авангардним чешким композиторима. У појединим делима окренуо се експресионизму. Ипак, током читавог живота није га напуштала склоност према националном стилу – за музички фолклор као основу уметничке музике. Његова последња стваралачка фаза управо је обележена применом народне мелодије у окружењу стилског амалгама који су чинили елементи неоромантизма и импресионизма.
Милоје Милојевић је поглавито лиричар, мајстор малих форми. Два су главна подручја његовог рада соло песма и клавирска минијатура, а дао је значајне прилоге и хорској и камерној музици.
У соло песмама окренуо се домаћој, француској, немачкој и јапанској лирској поезији. Стихове је тумачио гипком мелодиком и богатом хармонском палетом у клавирском парту. Међу његовим остварењима за глас и клавир вредно је истаћи следеће наслове:
Пред величанством природе, збирка од десет песама, настала је између 1908. и 1920. У том циклусу могу се уочити све стилске нијансе које карактеришу Милојевића као композитора овога жанра (српски романтичарски лид, Штраусов утицај, импресионизам). Међу најуспелије долазе: Јесења елегија, Песма орла, Јапан, Нимфа и Звона.
Петнаестак соло песама компонованих 1917. у Француској, на стихове француских песника, настале су под упливом импресионизма, а најпознатија међу њима јесте изврсна Тужна успаванка. Из каснијег стварања истичу се Три песме за високи глас (најзначајнија: Врло топли дан, 1924), на немачке стихове, и циклус Хаи-каи на поезију јапанског песника Башоа, 1942). У тим делима сустижу се елементи импресионизма и експресионизма.
Гозба на ливади, лирска симфонија за глас и оркестар (1939), први је пример симфонијског лида у српској музици.
Милојевић је неговао и хорску музику. Његово стварање у тој области креће се од непретенциозних дечјих и омладинских хорова до сложених дела. У најзначајније долазе: Дуго се поље зелени (1909), минијатура за мешовити хор, на стихове Војислава Илића; драматична балада Слутња (1912), обележена неоромантичарском хроматиком и полифонијом, убраја се у врхунска остварења српске хорске литературе; и циклус Пир илузија (1924), на текстове Мирослава Крлеже (Вечерње декорације, Триптих, Црно суморно поподне), дело модерног израза и високих техничких захтева у погледу хорске фактуре. Најпопуларнија Милојевићева хорска композиција јесте Муха и комарац (1930), духовити скерцандо на народни текст, обележен тонским сликањем. Та ефектна композиција с разлогом је упоређивана с Козаром Стевана Мокрањца. Милојевић се с успехом огледао и у црквеној музици (две литургије, три опела; посебно је успело Кратко опело у -{b}--молу за мушки хор, 1920).
Један је од најзначајнијих српских композитора клавирске музике. Четири комада за клавир (1917) означавају прекретницу у историји српске клавирске литературе по својим уметничким вредностима. Високоуспеле збирке Камеје (1937–42) и Моја мајка (1943) карактерише садејство импресионизма и неоромантизма. Циклуси Мелодије и ритмови са Балкана, Косовска свита и Повардарска свита (све из 1942), засновани су на фолклору, највише на мелографским записима самог Милојевића. У тим делима сусрећу се импресионистичка решења, али и робустнији приступ фолклору близак Бели Бартоку. На издвојеном месту стоје Ритмичке гримасе (1935), Милојевићев искорак у експресионизам. У том делу клавир се повремено третира као удараљка, на појединим местима нема ознаке за врсту такта, а хармонски аспект одликује напуштање тоналитета и појава кластера.
Мање је обилан Милојевићев рад на пољу оркестарске музике. Треба поменути симфонијску поему Смрт мајке Југовића (1921), у којој се назиру утицаји Р. Штрауса. У том делу запажају се недостаци на плану тематске разраде и оркестарског звука. Много је успелија Интима (1939), свита за гудачки оркестар према мотиву ре-ла-до-ми-ла. У шест ставова осликана су неколика расположења (што је сугерисано насловима ставова). У тој композицији остварена је целовитост структуре, као и звучне и колористичке вредности.
Милојевић је дао и низ камерних дела. Написао је два гудачка квартета (-{G}--дур, 1905. и -{c}--мол, 1906); Квартет у -{G}--дуру прво је дело тога жанра у српској музици. Компоновао је две сонате за виолину и клавир (-{h-moll}-, 1924; -{d-moll}-, 1943), Сонату у -{fis}--молу за флауту и клавир (1944), Сонату за виолу соло -{in g}- (1944) и др. Најкрупније је међу тим делима Соната за виолину и клавир у -{h}--молу, композиција чврсте структуре и велике експресивности која се креће од дискретне лирике до страствене драматичности.
Музичкој сцени припада једно од Милојевићевих најапартнијих остварења – Собарева метла (1923), балетска гротеска на надреалистички текст Марка Ристића.