мини|Филозофи седе испод седам слободних уметности (12. век) Средњовековна филозофија је филозофија која се развијала у областима Средоземља, Европе и Блиског истока током средњовековног периода (приближно од 5. до 15. века). Овај појам обухвата хришћанску, исламску и јудејску филозофију.
Средњовековна филозофија се развила из потребе тумачења објављених верских догми, с једне стране, и под утицајем поновно откривене античке филозофије, с друге.Srednjovekovna filozofija (znanje.org) Филозофија се у средњем веку углавном сматрала „слушкињом теологије“ (), а филозофи су махом били теолози и свештеници. Преовлађујуће теме средњовековне филозофије биле су однос вере и разума, предодређења и слободе воље, домети и ограничења људске спознаје, проблем универзалија и докази постојања Бога.
Основне теме Однос вере и разума
Један од главних проблема средњовековне филозофије био је како задржати објављене верске истине, а ипак усвајати и слободно развијати филозофско знање. Средњовековни филозофи већином настоје да омогуће рационално тумачење вере. Задатак који себи задају је да, остајући верни својој религији, искористе што више античке мудрости у развоју теологије.
Предодређење и слобода воље
мини|Слика света у средњем веку
Предодређење () је схватање по којем су сва дешавања унапред предодређена Божјом вољом. Слободна воља () је стање у којем су мисли и понашање неке особе одређени сопственом вољом, а не спољашњим чиниоцима. Предодређеност не мора нужно искључивати слободну вољу, оно је само подређује божјој милости.Предестинација, Бранко Павловић, Филозофски речник, Плато, Београд 1997.
Предодређење у хришћанско-теолошком смислу је божја одлука по којој су неки људи унапред одређени за спасење, а други осуђени на вечно проклетство. Учење о предестинацији, тј. о спасењу које не зависи од људске слободне воље него од божје милости, развио је Свети Августин у расправи са Пелагијем, као консеквенцу свога учења о источном греху. Иако човек може поседовати „слободну вољу“ у смислу избора поступака, човек ипак нема праву слободу да избегне грех, јер је грех својствен сваком поступку који направимо. За Августина, човек је маса греха (). Касније је у Католичкој цркви ово учење потиснуо римски семи-пелагијанизам.Predestinacija, Filozofijski rečnik, Matica Hrvatska, Zagreb 1984. Према томистичкој традицији слобода воље јесте човеково својство којим је он господар својих дела, а потиче од тога што се човек одлучује о алтернативама избора на темељу своје разумске спознаје.
У исламу, веровање у предодређеност (кадер) подразумева да је свезнајући Бог (Алах) одредио све што ће се десити. Он је створио створења према своме праисконском знању и мудрости. Њему је све познато и то је записано у „Левхимахфузу“. Алах је хтео да створења постоје и он их је створио и ништа се не дешава нити постоји без његове воље и стварања.
Проблем универзалија
Проблем универзалија је спор у метафизици око тога да ли универзалије (општи појмови) реално постоје и какав је њихов однос према појединачним стварима. Расправа о универзалијама је на неки начин била наставак Аристотелове расправе са Платоном. Постојање универзалија је било средишње питање сколастике. Два главна становишта у овој дебати су: реалистичко које тврди да општи појмови реално постоје и номиналистичко које сматра да постоје само појединачне ствари, а да су општи појмови само имена (номина). Унутар ових праваца постоје екстремне и умерене варијанте: екстремни реализам заступа платонистичко и новоплатонистичко гледиште да опште постоји реално, независно од појединачних ствари. Ово становиште изједначава степен општости са степеном бића те закључује да што је нешто општије, то је реалније. умерени реализам признаје егзистенцију универзалија, али тако да се општа бит индивидуално обликује у свакој појединачној ствари. ектремни номинализам сматра да постоје само појединачне ствари, а да је општи појам тек реч којом повезујемо више појединачних ствари. умерени номинализам (или концептуализам) држи да опште постоји у уму као појам, али не постоји реално као самостално биће.
У спору око универзалија Пјер Абелар је заузимао умерено становиште тврдећи да су унверзалије прво „пре ствари“ у божјем уму, затим „у стварима“ као једнакост њихових бити и коначно „после ствари“ као појмови у људском уму.
Развој
Хришћанска патристика
мини|125п|Ориген
Патристиком се назива учење црквених отаца, односно утицајних теолога хришћанске цркве. Патристика има карактер догматске синтезе дотадашњег хришћанског предања, које укључује учење апостола, апологета и других значајних црквених писаца. Они који су писали на грчком се називају источни црквени оци док се они који су писали на латинском називају западни црквени оци. Неки од хришћанских црквених отаца (попут Оригена и светог Августина) се сматрају зачетницима средњовековне филозофије.
Василије Велики
Свети Василије Велики (око 329—379) је био утицајни теолог и епископ Кесареје у Кападокији (Мала Азија). Школовао се у Атини где је учио филозофију, граматику, реторику, астрологију, физику и остале науке тога времена, код чувеног учитеља Евула. Написао је Упутство младићима о употреби хеленске литературе, где објашњава како треба прихватати античку филозофију.
Евномије
Евномије († 393) је био хришћански теолог и епископ Кизика у Мизији. Заступао је неоплатонистичко учење о именима и спознаји Бога. Евномије је тврдио да постоји веза између имена и суштине и да различитост имена одговара различитости у суштини предмета. Према Евномију, имена, односно појмови, су дати човеку и Бог их је усадио у човекову душу. Упоредно са именима чулних ствари, човек поседује и имена ствари које достиже умом. То су божанска имена. Тако постоји једно име које припада само Богу и не може се применити на творевину, а то је „нерођен“. Бог, као „нерођен“, „беспочетан, несложен, неизменљив, само је један“. За Евномија, једини истинити човеков циљ је спознаја Бога. Божанска суштина је доступна људском сазнању и Бог од људи тражи само једно, да га познају. Тврдњу да Бога није могуће спознати сматрао је уводом у безбожност. Његово учење је осуђено као јерес.
Августин
мини|125п|Свети Августин
Блажени Августин (354—430) је био утицајни хришћански филозоф и епископ Хипона у северној Африци. Његова филозофија је била под утицајем Платона и новоплатонизма. Бог је узрок и сврха свега, предобар и свемогућ. Све добро потиче од њега, зло је само недостатак добра. Човек има слободну вољу коју му је дао Бог да би могао добро чинити и поштено живети. Иако Бог унапред зна за будуће догађаје (види предодређење), човек је одговоран за своје делање јер га чини слободном вољом. Историја је непрестана борба добра и зла, а циљ историје је божија држава, у чијем остварењу Црква има водећу улогу. Августин заступа линеарно поимање времена, за разлику од Грка који су сматрали да се свет обнавља у циклусима сличним смени годишњих доба. У епистемологији тврди да је једино вера прави пут до спознаје. Излаз из сумње налази у изразу: „сумњам, дакле јесам“, која му пружа самоизвесност.
Према Августину, првобитни грех затомљује Божју милост у човечјој души. Без обзира колико се неко трудио, његова врлина га никада неће учинити достојним бескрајне светости Божје. Само Божјим сувереним избором да милост прошири на нас, спасење је могуће.
Пелагије
Пелагије (354—420/440) је био аскета из 5. века који је учио да човек има моћ да чини добро и да ради на свом спасењу, те да сопственим напорима може стећи морално савршенство. Порицао је да првобитни грех Адама и Еве затомљује потоње генерације. Адамов грех итиче само као „лош пример“ поколењима, али његов поступак нема других последица по људску природу. Човечанство има пуну моћ, и пуну одговорност, за сопствено спасење и за сопствене грехе. Расправа Пелагија и светог Августина је значајно утицала на каснија схватања Божје милости у хришћанству. Његово учење о слободној вољи, познато као пелагијанизам, је осуђено на Концилу у Картаги 417. на Августинов захтев.
Боетије
мини|Боетије у тамници
Боетије (480—524/525) је био римски хришћански филозоф с почетка 6. века, који представља спону између старогрчке и средњовековне филозофије. Надимак „последњи Римљанин“ је добио због изузетне привржености антици. Себи је задао задатак да Западу преведе и представи сва Платонова и Аристотелова дела. Међутим, доспевши у немилост владара, то није успео да сврши. У затвору је написао своје најпознатије дело „Утеха филозофије“.
Византијска теологија
мини|250п|Филозофска школа у Византији (11. век)
Византијски цар Јустинијан I током своје владавине укида све нехришћанске (античке) филозофске школе у Атини. Чувену Платонову Академију је затворио 529. године, што се често узима као крај антике. Након затварања Академије, неоплатонизам је у Византији наставио да се развија у оквиру хришћанске филозофије.
Преостали чланови Академије потражили су уточиште у Сасанидском царству код краља Хозроја I, преносећи драгоцене списе у његову престоницу Ктесифон. Академија у егзилу, као важна неоплатонистичка школа, је наставила да постоји најмање до 10. века, доприносећи очувању грчке мудрости у оквиру исламске филозофије.
Псеудо-Дионисије
У 6. веку су се у Атини појавили списи непознатог аутора, који је остао упамћен као Псеудо-Дионисије Ареопагит. Списи језиком грчке филозофије, полазећи од неоплатонистичких идеја, говоре о именима божијим и о небеској и црквеној хијерархији. Списи псеудо-Дионисија Аеропагите су извршили огроман утицај на развој византијске теолошке мисли у наредних неколико векова. У 9. веку (827. н. е.) их је на латински превео ирски свештеник и филозоф, Јован Скот Еријугена.
Максим Исповедник
мини|125п|Максим Исповедник
Максим Исповедник (581—662) је био хришћански монах и византијски теолог, који је за живота осуђен као јеретик, а након смрти проглашен за свеца. Свети Максим је творац широког теолошког система којим је синтетизовао хришћанску мисао од Оригена до Псеудо-Дионисија Ареопагита, под чијим је снажним утицајем био. Максим је изучавао и хеленску неоплатонистичку филозофију, укључујући мислиоце попут Плотина и Прокла. Он је хришћанству прилагодио Платоново учење да је човечанство створено по слици Бога и да је сврха спасења да поново успостави човекову заједницу са Богом. Бог се, услед своје безмерне љубави према човеку, оваплоћује, постаје човек, док се човек из љубави према Богу обожује. Стање обожења Максим описује као „вечнокретно мировање“ или „мирујућу вечнокретност“ () сједињујући два наизглед супротна термина — мировање (стасис) и покрет (кинесис). Кретање природе је кретање према Богу, које започиње стварањем. Мировање у Богу, које се испуњује обожењем, је есхатолошки циљ због кога је човек уведен у постојање. Мирујућа вечнокретност означава чињеницу да је Бог „бесконачни океан“, и учествовање човека у тој бесконачности повлачи са собом неку врсту покрета, односно вечног раста.Монах Теофан, Тајна слободе у обоженом човеку по светом Максиму Исповеднику
Исак Сирин
Исак Сирин (око 620—700) био је хришћански аскета, теолог и мистик, арапског порекла. Оставивши епископство, повукао се у усамљеништво на планину Матут (југозападни Иран), где се посветио созерцавању и екстази. Његова теологија садржи неоплатонске идеје које је вероватно стекао из студија Дионисија Ареопагита. Бог као љубав је централна идеја његове теологије. Божја љубав је главни разлог стварања света и покретачка сила свега. Стање одвојености од Божје љубави је неприродно и Бог неће допустити отпалима да вечно остану у том стању. Максим је сматрао да ће Бог, услед своје неограничене љубави, створењима донети свеопште спасење. Он ће спасити и оне који су пали (укључујући и демоне), али не против њихове воље, већ њиховим сазревањем. Да би се човек приближио Богом, мора се прво удаљити од света. За Максима је свет општи појам који обухвата све појединачне страсти.
Јован Дамаскин
мини|лево|150п|Јован Дамаскин